Ministarka pravde Maja Popović razgovarala je sa šefom Misije Saveta Evrope Tobijasom Flesenkemperom o reformi pravosuđa i ustavnim amandmanima. Popović je izjavila da je cilj ustavnih amandmana jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Flesenkemper je „izrazio očekivanje“ da će reforme biti sprovedene i pozvao ministarstvo na čijem je čelu Popović da „u reformskom procesu više koristi savetodavne kapacitete SE“.
Možemo reći da među „savetodavnim kapacitetima“ Saveta Evrope Venecijanska komisija ima centralnu ulogu. Ministarstvo se u procesu izrade svih dosadašnjih radnih verzija i nacrta ustavnih amandmana pozivalo na stavove Venecijanske komisije. Istovremeno je ignorisalo komentare i predloge domaće stručne javnosti. Rezultat ovog procesa su rešenja pogubna po nezavisnost pravosuđa. Komisija je tako saučestvovala u pripremi režima da nam preotme državu, a Flesenkemper kao da u tome ne vidi nikakav problem. Pokušaću da na jednom primeru pokažem ulogu Venecijanske komisije u legitimizaciji katastrofalnih rešenja koja su se našla u poslednjoj verziji nacrta ustavnih amandmana.
Jedan od ključnih normativnih elemenata nezavisnog sudstva (ovde ćemo govoriti samo o sudstvu, ne i o tužilaštvu) jeste način na koji se biraju sudije. Prema važećem Ustavu sudije postavlja Narodna skupština (NS) na predlog Visokog saveta sudstva (VSS). Svih 11 članova VSS, posredno ili neposredno, takođe postavlja NS. Politički uticaj na izbor sudija je izuzetno veliki i Srbija je prinuđena da u ovom polju izvrši određene ustavne promene zbog procesa pridruživanja EU.
Ministarstvo je zato u prvom nacrtu ustavnih amandmana predložilo da sudije umesto NS bira VSS, da broj članova VSS ne bude 11 nego 10, da polovinu od tih 10 bira NS iz redova istaknutih pravnika, a da preostalih 5 članova budu sudije izabrane od strane samih sudija. Nacrtom je predviđeno da se nesudijski članovi Saveta faktički biraju većinom nešto većom od proste.1 Pored toga, u slučaju da VSS koji broji 10 (paran broj!) članova, ne donese određenu odluku u roku od 30 dana, svim članovima prestaje mandat.
Autor ovog nacrta je svoja rešenja pravdao izričito stavovima Venecijanske komisije. Tako je rešenje o broju i načinu izbora članova Saveta pravdano Izveštajem Venecijanske komisije o postavljanju sudija iz 2007. i Mišljenjem Venecijanske komisije o nacrtu amandmana na Ustav Crne Gore iz 2011. Jedan deo domaće javnosti smatrao je da se autor neopravdano često poziva na Venecijansku komisiju bez uvažavanja stavova ostalih relevantnih aktera. Drugi deo domaće javnosti pokušao je da zaštiti Venecijansku komisiju tvrdeći da se stavovima Komisije manipulisalo tako što su uzimani selektivno i van konteksta. Tvrdili su, recimo, da Izveštaj Komisije zaista predviđa mešovit sastav Saveta, ali i da istovremeno ukazuje na potrebu da većinu članova VSS biraju sudije.
Strategija ovog dela javnosti bila je da sačuva autoritet Komisije i da pokaže nesklad između njenih stavova i rešenja koja su se našla u nacrtu amandmana. Ipak, ovo je bila loša strategija, jer stavovi Komisije zapravo nisu odstupali od loših rešenja autora nacrta. U izveštaju na koji se pozvao autor nacrta ustavnih amandmana pisalo je da nezavisnost sudstva zahteva da „značajan deo ili većina članova“ (istakao MJ) bude izabran od strane sudija. Polovina članova svakako predstavlja značajan deo.
Da je strategija očuvanja ugleda Komisije loša strategija pokazalo se odmah nakon Mišljenja Komisije o prvom nacrtu amandmana. U njemu se konstatuje da je neobično što postoji paran broj članova Saveta, te da evropski standardi nalažu da „ne manje od polovine“ članova budu sudije izabrani od strane sudija. Drugim rečima, Komisija nema primedbe na sastav Saveta. U vezi sa pomenutim rešenjima o načinu izbora članova i raspuštanja Saveta, daju se dve primedbe i predlažu određena rešenja.
Prva primedba odnosi se na izbor nesudijskih članova Saveta. Problem je, smatra Komisija, što se predloženim načinom izbora ovih članova omogućava da polovinu Saveta čini „koherentna grupa sličnih stavova u skladu sa željama aktuelne vlade“. Zato komisija nudi četiri predloga kako rešiti ovaj problem. Jedan od njih je „da se poveća neophodna većina [poslaničkih glasova, prim. MJ] i da se omogući petočlanoj komisiji da bira“. Druga zamerka odnosi se na raspuštanje Saveta ukoliko u roku od 30 dana ne uspe da donese odluku. Ovim stavom se, smatra Komisija, omogućava da jedna od dve grupacije u Savetu blokira donošenje odluke, što bi dovelo do njegovog čestog raspuštanja. Predlog je da se stav o raspuštanju izbaci ili da se bar pooštre uslovi pod kojima se Savet raspušta.
Za razliku od Komisije, brojna druga, kako domaća tako i inostrana tela, organizacije i udruženja (među kojima i neka savetodavna tela Saveta Evrope), bili su izričiti u stavu da broj članova VSS-a mora biti neparan, da većina članova moraju biti sudije izabrane od strane sudija i da se stav o raspuštanju mora izbrisati.2 Njihovi predlozi bili su nedvosmisleni i usvajanjem tih predloga zaista bi se obezbedila normativna sudska nezavisnost.
Problem je u tome što se Ministarstvo pozivalo na one stavove koji su mu išli u prilog, a velika je nesreća po građane Srbije što su ti stavovi izrečeni baš od strane najrelevantnijeg savetodavnog tela Saveta Evrope u ovoj oblasti, koje je, sa druge strane, zanemarilo sve što su o tom pitanju imali da kažu brojni domaći i strani stručnjaci. Komisija je tako postala saučesnik režima u njegovoj nameri da sudstvo potpuno podredi svojim sebičnim interesima.
Tako su, potpuno očekivano, u poslednjoj verziji nacrta prihvaćeni najblaži predlozi Komisije koji suštinski ništa ne menjaju.3 Imajući u vidu sadašnji sastav parlamenta, usvajanjem poslednje verzije nacrta ustavnih amandmana režim bi zadržao, a možda i uvećao kontrolu na sudstvom. Domaća javnost je prilično glasno upozoravala na katastrofalne posledice do kojih će doći ukoliko se u Ustav upišu predložena rešenja.4
Venecijanskoj komisiji sve su vreme bili poznati stavovi i upozorenja domaće (i strane) stručne javnosti, ali ih je ona u svojim mišljenjima i predlozima jednostavno zanemarila. Zato joj na kraju nije preostalo ništa nego da aminuje poslednje izmene ministarstva. Sekretarijat Komisije, kao njeno administrativno telo, doneo je memorandum u kome se konstatuje da je postupljeno prema preporukama. O ovom memorandumu članovi Venecijanske komisije nikada se nisu izjasnili glasanjem. Tako je Komisija, rečima Sofije Mandić, „dala legitimitet predloženim rešenjima, a da o njima suštinski nije odlučivala“.
Na kraju možemo samo konstatovati da je Venecijanska komisija, kao savetodavno telo Saveta Evrope, bila saučesnik u pripremi režima da okupira sudstvo i zarobi državu. Ukoliko Flesenkemper i njegove kolege imaju dobre namere, oni jednostavno ne bi smeli učestvovati u nepočinstvima aktuelnog režima.
Peščanik.net, 11.02.2021.
________________
- U prvom krugu glasanja sudije se biraju većinom od tri petine poslanika. U slučaju da se ovom većinom ne mogu izabrati svih pet članova, pristupa se drugom krugu glasanja u kome se odluka donosi većinom od pet devetina poslanika. Ako ni to nije dovoljno, formira se petočlana komisija. Tri od pet članova ove komisije bira NS, a komisija donosi odluku prostom većinom.
- Detaljnije o tome možete pogledati ovde.
- Povećana je neophodna većina poslaničkih glasova za izbor nesudijskih članova Saveta sa tri petine na dve trećine i pooštren uslov za raspuštanje Saveta tako što mu je ostavljen rok od 60 dana da donese odluku, umesto prethodnih 30.
- O tome videti ovde.