dvorište zgrade

Foto: Predrag Trokicić

Pošto izbora ili neće biti skoro ili Savez za Srbiju na njih neće izaći (bar kako sada, krajem februara, tvrdi) mogu opet da se upustim u polemiku sa Draganom Đilasom nadajući se da će jedan od lidera opozicije pre nego što promeni Srbiju malo promeniti i sebe samog.

Neposredan povod je u poslednje vreme više puta ponovljen Đilasov negativan stav prema Međunarodnom monetarnom fondu. Ne zbog samog Fonda, za njegovu budućnost ne brinem, nego zato što se na tom „pitanju“ prelamaju generalna društvena opredeljenja. Dakle, jedna od stvari koja se u javnosti Srbije zamera „svetskom finansijskom policajcu“, jeste to što on, kako se kaže, vodi računa samo o tome da zemlja vrati dugove i ništa ga drugo ne zanima.

Ali – zašto je to „samo“? Zar nije dobro da se pozajmljeno vrati? Ko bi uopšte bilo šta dao na zajam ako bi znao da mu se to neće vratiti? Zato to nije samo zakonska nego i moralna obaveza. Dakle, nije mala stvar osposobiti nekoga da ispunjava svoje društvene obaveze. I tako ga spasiti propasti.

Međutim, u Srbiji se više empatije pokazuje prema trošadžijama, tj. dužnicima nego prema štedišama, tj. poveriocima. Zato je u Srbiji evro potcenjen a dinar precenjen. Od čega najviše koristi ima Vučić, jer se zbog toga bruto domaći proizvod čini većim a javni dug manjim. Zato je, međutim, štednja u Srbiji niska; niža nego u siromašnijim zemljama. A bez štednje nema investicija.

Drugo, da se vratimo na MMF, pretpostavka da država postane sposobna da vraća svoje dugove jeste uravnoteženje prihoda i rashoda. To se „stručno“ zove – finansijska konsolidacija. Dakle, traži se da država ne troši više nego što prihoduje. Zašto bi to bilo loše?

Pošto se to ne može izvesti preko noći – tj. moglo bi, ali bi naglo i drastično smanjenje troškova bilo previše bolno za stanovništvo – MMF čak daje kredit da bi se lakše prošlo kroz prelazno razdoblje koje obično traje 2-3 godine. Međutim, da zemlja posle nekoliko godina ne bi opet došla u sličnu situaciju, MMF pomoć uslovljava određenim reformama. One su kratkoročne i dugoročne. U prve spadaju smanjivanje rashoda (recimo „kresanje“ plata i broja zaposlenih u javnom sektoru) i povećanje prihoda (bolja naplata, nekad uz povećanje, poreza).

Dugoročne mere su važnije. One podrazumevaju eliminisanje „žarišta“ problema, što znači krupne reforme same države. A jedno od glavnih žarišta su državna preduzeća. Višedecenijsko iskustvo je pokazalo da loše poslovanje državnih preduzeća predstavlja glavni uzrok finansijskih problema cele države. Zbog toga što pokriva (i prikriva) njihove gubitke i dugove, sama država zapada u „predinfarktno“ stanje. Da političari, tj. oni koji trenutno vode državu, ne bi opet pali u iskušenje da se igraju preduzetnika, najbolje je uzeti im „igračku“. Drugim rečima – privatizacija državnih preduzeća.

Draganu Đilasu se ne sviđa cena za PKB i RTB pa se ljuti na MMF. Zar ne bi bilo previše očekivati od MMF da vodi i proces privatizacije. Ali, zbilja, mogla je ta cena da bude i veća. Pod određenim uslovima. Recimo, da su prodavana samo preduzeća. To jest, da sa njima kupcu nisu „uvaljivani“ i – sindikati. Pet hiljada radnika u Boru i 2.500 u Padinskoj skeli. To je kao kada bi neko prodavao njivu pa kaže: evo ti njiva ali da na njoj tri godine seješ samo kukuruz. Ili da neko prodaje stan pa traži da novi gazda pet godina ne menja nameštaj. Naravno da cena u tom slučaju mora da bude niža. Međutim, i to je bolje od ove „privatizacije“ Telekoma pod firmom investicija.

Mnogi će ovde zapitati: a kako nešto može u Nemačkoj, ili Norveškoj, ili Sloveniji, a ne može u Srbiji? Jednostavno: ne samo da je Norveška daleko od Srbije, daleko je i Slovenija. Zemlja u kojoj je samo 10 godina posle Miloševića moguć Vučić – a i to, nemojte sumnjati, utiče na cene – nema pravo da postavlja takva pitanja.

Uostalom, MMF nije došao ni u Norvešku ni u Sloveniju. Jer, MMF dolazi samo kada ga i gde ga pozovu. A pozovu ga obično kada drugog izlaza nema i kada kataklizma izgleda neizbežna.

To je možda i deo mentalita nacije u kojoj, kako je to neko rekao, kad treba zvati lekara zovu popa, a kad treba zvati popa onda pozovu lekara. U skladu s tim, nije zgoreg podsetiti, 2012. godine je Dačić bacao levičarske anateme na „sotonu u Vašingtonu“. Doduše, Dačić posle toga jeste postao premijer, ali ne verujem da se Đilas rukovodi tom činjenicom. Tim pre što se posle, pošto je zemlju dovela gotovo do bankrota, od te politike odustalo. Zbog čega ima još manje smisla da je – uprkos, ako to nije „bogohulno“ reći, ideološkoj sličnosti lidera socijalista i budućeg lidera socijaldemokrata – Dragan Đilas danas reanimira.

Ono što važi za MMF, važi i za EU. Kao što je MMF sredstvo da se postignu određeni (uži) ekonomski standardi, tako je i Evropska unija pre svega sredstvo za dostizanje određenih (širih) društvenih vrednosti. Đilas verovatno misli da je njegov odgovor, u Briselu, na pitanje kakav je stav opozicije prema Evropskoj uniji – da Srbija prvo želi da dostigne evropske standarde, te da će posle da razmišlja o članstvu – bio dobar i da je naišao na razumevanje. To je, međutim, kao kada bi Partizan i Zvezda rekli da hoće prvo do dostignu evropski kvalitet pa će posle u ligu šampiona. Dakle, nema sumnje, da su Đilasov odgovor u Briselu dobro razumeli. Da možda baš nisu deveta rupa na svirali, ali nisu ni među prvima.

Uz sve rezerve i ograde, i MMF i EU su saveznici Srbije u izgradnji funkcionalne ekonomije i pravne države. Odreći se tih i takvih saveznika ne izgleda kao dobitnička politika.

Peščanik.net, 27.02.2019.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)