Postoji jedna bajka Oskara Vajlda „Sebični džin“. Džin više nije želeo da se u njegovoj bašti igraju deca, pa ih je oterao, ali onda više nije mogao da uživa u bašti, jer je došla duga oštra zima, a sa njom i usamljenost. Džinu nije pomogla ni sva njegova snaga i veličina. Ova bajka vam pada na pamet kada listate 1000 strana koje je o Helmutu Kolu napisao Hans-Peter Švarc. To je prva naučno utemeljena biografija o starom kancelaru. Vreme Helmuta Kola nije bilo tako davno, ali njegovo dugo putovanje u istoriju već je počelo.
„Džin“ je naslov prologa ove knjige, sasvim u skladu sa Kolovom fizičkom i političkom veličinom. Ali džinovi nisu srećni, a Kol je bio, baš kao i Vajldov džin, veoma sebičan. I njega je zadesila slična sudbina. Zbog afere sa partijskim donacijama „ispraćen je uz psovke i uvrede“, kako je glasio naslov poslednjeg Špigla u 20. veku, žena mu se ubila, a sinovi su ga napustili.
Za svoju zemlju se ipak više brinuo. Ona samoća džina, u politici je izolacija super sile. A Kol se borio da džinovska Nemačka nikada ne bude usamljena u Evropi. To je bio njegov cilj i njegovo dostignuće. Kol je znao da bi sebična Nemačka u Evropi bila nesrećna.
Ali njegov biograf Švarc nije siguran da li je Kol bio u pravu. Kako je još ranije pisao: „Kol zna da pripada velikanima i oseća se pozvanim da Nemce i njihove susede jednom zauvek zaštiti od gluposti. Lepa, ali možda previše odvažna ideja.“
Hans-Peter Švarc, i sam 78-ogodišnjak, kao istoričar se dugo bavio nemačkom posleratnom istorijom i njenim izlaskom iz pravih i moralnih ruševina Drugog svetskog rata. Taj put je vodio preko Evrope. Bio je to jedini mogući put. Iako je Švarc napisao značajnu biografiju Konrada Adenauera, velikog Evropljanina, on sam očigledno sumnja u Evropu. Evropsko ujedinjenje on smatra „potpuno nezrelim“ projektom i zaključuje: „Različiti hiljadugodišnji razvoj politike, ekonomije i kulture evropskih država suprotan je ovom cilju baš kao i aktuelni interesi.“
Na tom mestu, ova knjiga je tužno moderna. U njoj se naslućuje duh novog vremena. Ako pažljivo oslušnemo, možemo da ga čujemo kako dolazi. Kancelarka je ovih dana u zvaničnoj poseti Kini, a Frankfurter algemajne cajtung u svom vikend izdanju, uz osvrt na finansijsku krizu, piše: „Za Berlin je ovo neuobičajena situacija. Čini se da je o najvažnijim temama postignut konsenzus, ne sa saveznicima iz Evrope i Amerike, već sa Kinom“. A Bild zaključuje: „Treba da učimo od Kine kako da ponosno, hladnokrvno i odlučno sledimo sopstvene interese.“
Ni Gvido Knop ne može da snimi dovoljno dokumentaraca, pa da Nemci konačno izvuku pouke iz svoje istorije. Kad god su smatrali da treba hladnokrvno i odlučno da slede svoje interese, Nemcima se to obijalo o glavu.
Hans-Peter Švarc citira istoričara Hajnca Golvicera, koji je napisao da je tokom 19. veka Nemačka bila velika sila bez univerzalnog prihvatanja te ideje – za razliku od Britanije ili Francuske. „Za razliku od nestrpljivih pokušaja da obezbedi mesto pod suncem egoističnom politikom sile, što je bila glavna karakteristika nemačke spoljne politike u 19. veku, Kolova univerzalna i širom kontinenta prihvatljiva ideja bila je Evropa.“
On je sušta suprotnost svojoj naslednici. Ono što posle čitanja ove knjige možemo da zaključimo je da Angela Merkel nema nikakvu ideju. Njena Nemačka se sve više ponaša kao ona iz 19. veka, nestrpljivo i sebično. Merkelova u evrokrizi ignoriše „duboko nepoverenje koje Nemci pobuđuju kad god se dočepaju moći“. To je, inače, Ničeova formulacija.
Vajldova bajka završava se srećno. Ljubav i odgovornost džinu donose iskupljenje. Nemačka je za vreme Kola ovo iskupljenje tražila u Evropi. Gde će ga naći sa Angelom Merkel?
Spiegel, 03.09.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 06.09.2012.
