Razgovor vodio Ljubiša Stavrić za Republiku.

O Srđi Popoviću, poznatom i uglednom beogradskom advokatu, londonski The Times je još 1976. pisao: “Popović je žigosan u Jugoslaviji, jer je jedan od hrabrih ljudi koji brane progonjene zbog njihovih uverenja… Duga je lista onih koje je zastupao: Mihajlo Mihajlov, Leonid Šejka, Peđa Ristić, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Nebojša Popov, Dušan Makavejev, porodica Đinđić, Mića Popović, Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Dobrosav Paraga, Željko Ražnatović, Franjo Tuđman, Vladimir Šeks, Andrija Artuković…” “Da ponovo biram, sigurno bih izabrao isto. Naravno, svaki posao nosi zamor i mnogo puta sam pomislio: ajde, samo još ovo i više neću! Onda se pojavi nešto izazovno i ne mogu da odolim. Tako sam se dovukao dovde, posle pola veka bavljenja advokaturom. Uvek mi je bila neprijatna pomisao da ja budem taj koji će staviti ključ u bravu kancelariji u kojoj je počeo moj otac, 1931. Sad je ćerka diplomirala i milo mi je što se ona odlučila da preuzme kormilo, tako da ću ja ostati u savetodavnoj funkciji.”

Slučajno sam se opredelio za advokaturu: rano sam se oženio, bio sam bez posla, pa ajde, ovo mi je sigurno, za neki dan, neku godinu… Moj otac je imao pomalo romantično shvatanje da je advokat najpotrebniji onima koji imaju najviše neprijatelja, a obično su to politički zatvorenici. Protiv njih su i mediji, i država, i sud, i tužilac, nekad i porodica. – Šta ti je to trebalo!? Pre rata branio je komuniste, posle rata dečurliju koja se nazvala Beli orlovi (režim ih je ozbiljno shvatao), pa informbirovce… Kad imate takve klijente oni vas specijalizuju. Jedan drugom preporučuju: idi kod onog, on će pošteno da te brani, neće te prodati! Imao je probleme sa zdravljem; svoj prvi slučaj dobio sam tako što je rekao: ako hoćete moj sin će vas braniti, ja ću da nadgledam, u sud ići neću. Taj prvi klijent bio je arhitekta Peđa Ristić, zvani Peđa Isus, s njim je bio i slikar Leonid Šejka. Pokrenuli su neki časopis i hteli da osnuju stranku, 1965. godine. U stranku je pokušavao da ih organizuje Miša Mihajlov. Imali su sreće jer je ubrzo eksplodirala afera s Rankovićem; kad je on oslobođen optužbe u istom potezu Tito je abolirao i tu grupu. Bila su još dvojica u Zagrebu, Zemko i Ivin. Miša je čitao Ustav, u to vreme mrtvo slovo na papiru, jer on se piše da se deponuje u UN, a ne da se primenjuje. A on ga je tačno pročitao: osnivanje stranaka je bilo moguće po Ustavu. Sličan slučaj imao sam i kasnije, kada su Milan Nikolić, Pavle Imširević i Jelka Kljajić maštali o nekoj partiji. U vreme kad je donet krivični zakon po kojem im je suđeno, 1951, postojale su Demokratska stranka i Republikanska stranka. Titu je bilo važno da prema zapadu drži privid, da ovde nije isto kao u zemljama narodnih demokratija. Naravno, onemogućen im je faktički rad: represijom su ih zastrašili i nestali su sa političke scene. Niko se nije usuđivao da osniva stranku, ali formalno pravno jeste bilo dozvoljeno. Tek u Ustavu 1974. nedvosmisleno je rečeno da ne mogu da se osnivaju političke partije. Mihajlov je bio ozbiljan opozicionar, pravi đilasovac. Onda je došao u kontakt sa sovjetskim disidentima, pisao je tekstove, donosio Okudžavine pesme… Ozbiljno je odrobijao svoje disidentstvo. I svi ovi oko njega bili su zanesenjaci. Tako da je to bio moj prvi kontakt s tom tzv. političkom delinkvencijom. Neposredno posle usledili su događaji iz 1968.

Vesna Pešić, moja tadašnja supruga, radila je u Institutu društvenih nauka, u ulici Narodnog fronta, sa prozora je videla da se nešto krupno događa na Novom Beogradu. Javi mi telefonom i odemo tamo. To je bilo pravo čudo za zemlju u kojoj se nikad ništa nije događalo. Ja to zovem veselom pobunom: bili su mi simpatični ti buntovni mladi ljudi, a to je i vreme velikog uticaja hipi pokreta. Niko od njih nije se plašio; možda je među profesorima bilo nekog straha, da ne izgube pozicije na Univerzitetu, ali za mlade je to bilo super zezanje. U velikoj masi je uvek sigurnije i lakše je biti hrabar. Mićuna sretnem u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, kažem: šalji mi ove koji su tučeni, da prikupimo podatke. – Ti si, bre, mastiljavko, kaže, eee, na šta ti misliš! Eto, revolucija je pukla i ostali smo bez tih podataka.

Suđenja šezdesetosmašima su, po ondašnjim merilima, prilično rađena u rukavicama. Malo ko od njih je tučen u policiji, što do tada i nije bio slučaj. Odmah su im dozvoljavali advokate, kazne su bile relativno blage. Bilo je ogromno interesovanje za suđenja, pre svega studentske javnosti – počne suđenje, odmah štrajkuje 10 fakulteta. Režim je lukavo postupao: nije želeo da uđe u frontalan sukob i da radikalizuje studente. I ne samo studente. Politički, ’68. je bila prilično difuzna, neartikulisana. Svega je tu bilo, od ultralevičara do monarhista, ali jedna stvar je svima bila zajednička – moralna pobuna. Taj pokret je za posledicu imao veliko buđenje, naročito u kulturi. Odjedanput su se pojavile hrabre predstave i filmovi, angažovana književnost, izdavaštvo se oslobađalo autocenzure i cenzure, čak i novinarstvo. Iako je sam pokret do 1975. potpuno ugušen, taj duh više nije mogao da se suzbije i vrati u bocu. Ljudi su se prepoznavali, i ti afiniteti ostali su do dana današnjeg. Unutar pokreta razvila se jaka solidarnost. Recimo, ako se zabrani izložba svi se uzbude, ne samo slikari. Odmah imate saveznike. Nekom se sudi, 200 ljudi dođe na suđenje. Stvorio se jedan duh koji je preživeo svoj politički poraz. Kao kad deo publike utrči na teren: ne možete ih izbaciti, ma koliko ih jurili, a ne možete da primenite ni veliku silu jer vas ostali gledaju. Vladu Mijanovića branio sam od optužbe za izdavanje jednog lista, Frontisterion se zvao, izašao je samo jedan broj, i jednog nevinog pamfleta Širi dalje. Uhapšen je po komandnoj odgovornosti, bio je predsednik fakultetskog odbora koji je stupio u štrajk solidarišući se sa štrajkom rudara u Kaknju. Odmah po njegovom hapšenju započeo je štrajk, praktično ceo Univerzitet je bio na nogama. Imali su svoje medije, Student i Vidike, tako da je to oprezno gušeno. Nisu smeli da stvore front prema sebi nekom radikalnom politikom, nego se išlo kroz Univerzitetski odbor SKJ – ako može to nekako iznutra da se buši. Vladi Mijanoviću je bio obustavljen postupak, bio je pozvan da razduži stvari i ide kući. A onda je, u poslednjem trenutku, sve stopirano. Zašto? Iz Gradskog komiteta je javljeno da su uspeli da prekinu štrajk na Filozofskom fakultetu i da se on vrati u zatvor. Bilo je to fino hendlovanje, politički promišljeno, ali publika je već bila istrčala na stadion.

Tada je stvorena jedna tanka opozicija iz koje su kasnije nastale sve naše stranke. Pokret ’68. u javnosti su obeležili profesori (išlo se kod Mihaila i Ljube), sasvim nepravedno. Oni su pokušavali da ga isključivo politički definišu, u svom ključu, iako to nije bio stav većine. Sa tom idejom: mladi Marks, ortodoksni socijalizam… Zaboravilo se da je bilo onolikog pozivanja na program SKJ, klasike socijalističke misli i kongrese samoupravljača. Režimu je možda najopasnija bila ta kritika sleva, ostale je mogao da proglasi za kontrarevoluciju i pohapsi. S druge strane, bila je prilično sholastička razlika – oni su izdali sopstveni program, pa ćemo ga mi od sada zastupati, jer mi smo pravi nosioci ideje! O čemu se radi shvatio sam kad sam izbačene profesore zastupao pred Vrhovnim sudom, 1974. U njihovo ime kod mene je došao Mihailo Marković, da se dogovorimo kako ćemo to da branimo. U zakonu, po kojem je trebalo da budu izbačeni, stajala je jedna odredba po kojoj oni koji štete opštim društvenim interesima, načinom na koji rade svoj posao, mogu biti suspendovani iz nastave. Mihailo sedi, kažem da mislim da je ovo put: opštedruštvena korist je bezobalan pojam, ne postoji objektivna društvena korist! Valjda se to što je dobro za društvo definiše tek u nekom demokratskom sučeljavanju mišljenja: svako iznosi svoje mišljenje o tome, a ono što pobedi je legitimni društveni interes. – A, ne, kaže on. Postoji objektivni društveni interes! – Pa, je l’ vi znate šta je objektivni društveni interes, a država koja vas goni to ne zna? – Tako je, kaže on. – Pa, onda samo nedostaju puške, pa da taj svoj interes uterate isto kao što su to oni učinili! Tada sam shvatio da je velika razlika između njegovog stava i nečeg što je postojalo kod većine učesnika. Oni su te profesore obožavali i sledili, i imali demokratskije mišljenje o osnovnim pitanjima društva i politike. Mihailo je verovao u svoju dogmu i smatrao je neupitnom. Svakog ko se nije slagao s njim smatrao je saboterom, nekim ko smeta. Često sam odlazio na skupove marksista, imali su jednu nezgodnu osobinu: smatrali su da su u posedu apsolutne istine i da sve mogu da objasne marksizmom, baš sve. Kad započnem polemiku s nekim od tih zagriženih, i kad on dođe u škripac, obično kaže: znaš šta, to je tvoje buržoasko poreklo – društveno biće oblikuje društvenu svest! – Pa šta onda da radim, ne vredi da pričam.

***

Na suđenju trockističkoj grupi, 1971, zastupao sam Milana Nikolića, jednog od optuženih. On, Jelka Imširević i njen suprug Pavluško, optuženi su za kontrarevoluciju i pokušaj osnivanja političke partije. Samo po sebi osnivanje stranke nije kažnjiva delatnost, jedino njen program može da bude problematičan, čak i kažnjiv. Počnem da analiziram njihov program i zaključim da svi njegovi delovi već postoje u partijskim dokumentima i programima, zaključcima kongresa samoupravljača. Nema tu ničeg subverzivnog, jedino postoji putativno krivično delo, tj. kad vi smatrate da vršite krivično delo, a nemoguće ga je na taj način izvršiti. Kao kad hoću da vas ubijem iz dečjeg pištolja, pa je to pokušaj ubistva. Kažem: u ovoj sudnici jedino tužilac i Nikolić misle da je on radio nešto nedozvoljeno! – Pa ti mene predstavi kao budalu! Ozbiljno se naljutio. Program su mu našli ispod mašine za veš; bilo je tu nečeg kao u filmovima Vudija Alena, ali oni su sebe doživljavali strahovito ozbiljno. Nisu ih osudili zbog osnivanja te partije već zbog neprijateljske propagande. S obzirom na to kako je suđenje ambiciozno započelo dobili su niske kazne. Ako baš ništa ne nađu, dobiješ godinu dana.

Suđenja šezdesetosmašima bila su veoma edukativna. Mladi ljudi su dolazili u sudnice, njihovi listovi su to prenosili, a ja sam se ponašao kao da živim u pravnoj državi. Nikad pre nije se govorilo o slobodi štampe; čemu ta vrsta slobode, kakva je odgovornost štampe i kakav je njen odnos sa vlastima. U zakonu o štampi tada se govorilo da je novinar društveno-politički radnik, a to znači da vam je zadatak da budete na partijskoj liniji. Pa, nije to zadatak štampe već nešto drugo! Tako smo, kroz sva ta suđenja, raspravljali o osnovnim pojmovima demokratije: slobodi izražavanja i slobodi udruživanja. Bila je to prilika da mladi ljudi prvi put čuju šta je to uopšte. Domen ljudskih prava je odjedanput postao neki seminar o ljudskim pravima koji se održava u sudnicama – čista edukacija.

***

Posle Titove smrti osetilo se da taj sistem ne može još dugo da traje. Recimo, suđenje “šestorici” je puklo, čime je režim sebi naneo veliku štetu. Imao sam mnogo klijenata, ne samo šezdesetosmaša, koji su odgovarali za krivično delo neprijateljske propagande za koje, praktično, nije bilo odbrane. Tako formulisano može da se rasteže koliko god hoćete. U Ustavu sam pronašao mogućnost za peticije; one postoje u svim ustavima ali se u normalnom svetu retko koriste. Peticija je jedno od prvih ljudskih prava, da se monarhu požališ na nepravdu. Pisao sam peticiju za ukidanje krivičnog dela neprijateljske propagande, i obrazložio kako sam najbolje umeo, pravno i politički. Skupili smo potpise i to predali, vlasti su odmah skočile i proglasile nas peticionašima. Posle je bilo još nekoliko peticija, u kojima nismo tražili neke usluge, bile su zakonodavne. Sve više ljudi se potpisivalo na njima, ne samo studenti. Počele su da se pridružuju javne ličnosti, književnici, slikari… Polako se to pretvaralo u pokret. Pošto je političko organizovanje bilo strogo zabranjeno, shvatili smo da tim ad hoc organizovanjem, od jednog do drugog pitanja, stvaramo platformu od ljudi koji su očito povezani. Čak smo pazili da isti ljudi ne potpisuju svaku peticiju, da se vlast ne uplaši da smo mi sad neka ilegalna organizacija. Ali, oni su to prepoznali kao opoziciono organizovanje, što realno i jeste bilo. Poslednja peticija koju smo podneli bila je za dopunu člana 254 Ustava: svim građanima garantovao je jednakost pred zakonom, bez obzira na polnu, rasnu i nacionalnu pripadnost. Bio je prepisan iz povelje UN, ali sa izbačenom jednom rečenicom: “I bez obzira na političko opredeljenje”. To im je bilo suvišno, mi smo tražili da se vrati i unese u Ustav jer se bez te garancije uspostavlja monopol jedne partije. Ljudska prava bila su definisana i nabrojana u Ustavu, uz dodatak da ne mogu biti protivna interesima radničke klase. U sledećem članu se kaže da je SKJ taj koji definiše interese radničke klase. To znači da si ti sva ljudska prava garantovao i dozvolio, a onda si na toj posudi izbušio rupu kroz koju sve iscuri – može samo ono što SKJ smatra da može, sve drugo je zabranjeno! Tako da je to sve bila jedna sizifovska borba, ali smatram da je ona imala svrhu: kada dođe trenutak da režim implodira, mi imamo neku platformu, kompleks ideja od kojih može da se krene. Da ne krećemo sa ledine, nego kad hoćete pravnu državu, već se zna šta je to! Druga je stvar što nisi mogao da je imaš jer je oni nisu dali. Ajde da se mi dogovorimo šta bi to bilo, šta su temelji.

***

Smatram da je 1968. porodila čitavu opoziciju: i nacionalističku, i levu marksističku, i jednu građansku. S tim što stalno moram to da ističem, i time hvalim građanski element u toj opoziciji: mi smo jedini bili aktivni, ostali su se krili i pridruživali režimu. Jedino smo mi nešto potezali. Pa, kakve su samo muke bile da se dobije potpis od Dobrice Ćosića! Sretnem ga u Lole Ribara ulici, kažem da pišemo peticiju, baš oko tog člana 254 Ustava – hoće, kaže, i on da potpiše. Pa, ajte, hoćete da svratite u kancelariju? – Ne mogu sad, žurim! Popodne mu pošaljem Vladu Mijanovića, vraća se posle dva sata. Kaže: sve vreme mi je objašnjavao zašto to nije dobro i zašto ne treba da potpiše. Ja sam malo nezgodan, nazovem ga: šta bi, Dobrice? Obećaste, pa ništa?! – Objasniću vam, objasniću… Sad idem na večeru, izvinite, žurim! – Gde idete, doći ću tamo? On, zapanjen mojim bezobrazlukom. Nađem ga na toj večeri, počne da mi objašnjava zašto to nije dobro: to će da se shvati ovako, onako… Priča li priča, ja reč ne progovaram. Ne može da stane jer shvata da nije dovoljno ubedljiv. Na kraju, kaže: ako vi insistirate, ja mogu da potpišem? – Insistiram! Besno je zgrabio papir i potpisao se. Naravno, kasnije se hvalio tom peticijom.

***

Imao sam osećaj progona, kako da ne. Toga je bilo koliko hoćete: policijska kola danima stoje pred kućom, legitimišu svakog ko uđe kod mene, samo da ih isprepadaju. Dete mi je bilo bolesno, odemo taksijem u bolnicu, oni nas prate. Čekaju pred bolnicom. Upadali su noću u kancelariju, vršili pretres, nije bilo naivno. Naravno, bio sam svestan šta može da se desi, pravio sam se lud: kako smete! To su moja prava! A sve vreme znaš da se igraš vatrom. Ali, ljudi vole da se igraju vatrom, izazov je to. U vreme suđenja “šestorici” trebalo je da branim dvojicu od njih, međutim, policija mi je upala u kancelariju, uzeli su beleške mojih razgovora s klijentima. Nečuveni bezobrazluk. Mene su proglasili svedokom, tako da nisam mogao da ih branim. Izgovor je bio da se njima sudi za Otvoreni univerzitet, a on se održavao i kod mene. Ceo dan su pretresali kuću, pa kancelariju, uveče u 11 odvedu me u Udbu, u Miloša Velikog. Zgrada u mraku, pusto, nigde nikog.

Dovedu me u neku kancelariju, sve golo, za stolom sedi jedan pristojan, bistar udbaš. I započne priča: – Šta vi mislite o nama? – Znate šta, uopšte ne razmišljam o vama, a i zašto bih?! – Odavno sam hteo da se upoznamo, prolazim pored vaše kancelarije, razmišljao sam da svratim. – Pa, što niste? – Imao sam utisak da nećete hteti da razgovarate. – Zašto ne bih? – Vaše klijente savetujete da kod nas ćute? – Bojim se da ih ne isprovocirate, pa im kažem da ćute. A otkud vi znate šta pričam sa klijentima? – Sve se zna, i to da ste za višepartijski sistem. – Jesam, kažem. U takvom sistemu ne biste se usudili da mi bez veze pretresate kuću i kancelariju, i da sa vama noću pričam ovakve gluposti. Sutradan bi vaš ministar dobio pitanje u parlamentu zašto ste to radili. Ovako, možete da činite šta vam je volja. Ništa on, mirno sluša. Kaže: šta biste vi učinili da dođe do višepartijskog sistema? – Mislim da vi nećete trajati još dugo, ali da vas treba polako kuvati, kao žabu. Postavljati vam sve veće zahteve, koje ćete morati da ispunjavate. Ja verujem u osvešćeno građanstvo, ono će vas naterati na sve te ustupke, u sopstvenom interesu. Eto, to mislim. Bilo je tu raznih pitanja, čak i da li sam špijun! Njihov glavni adut bio je to što su u mojoj kancelariji našli dokument sa zaključcima Predsedništva SFRJ, o stavu prema poljskoj Solidarnosti. Sastalo se Predsedništvo i zaključilo da je to jedan progresivan pokret. Odštampano je samo osam primeraka zaključka i podeljeno toj osmorici članova Predsedništva. On pita: odakle to vama? Kako ste mogli da dođete do toga kad je to državna tajna?! – Meni je to ubačeno u sanduče, kažem.

Naime, branio sam ljude koji su na nekom mitingu istakli transparent Solidarnosti (mislim da su među njima bili Vesna Pešić, Nebojša Popov, Ivan Janković, Vesela Zastavniković i Boris Tadić). To jeste bio tajni dokument, jer oni nisu hteli da nešto tako ohrabruju i ovde. Rekoh: pretpostavljam da je to učinio neko iz porodica okrivljenih. – Možete da odgovarate za odavanje državne tajne! – Ja sam to upotrebio u jednoj žalbi, kažem. Zaista, jesam, ali na koji način: tražio sam da se iz Predsedništva dobije dokument pod tim brojem, od tog datuma, u kojem se ocenjuje Solidarnost. Nikog nisam hteo da dovodim u nezgodnu situaciju. Kažem: na pogrešnom ste tragu. Vi možete da odgovarate za odavanje državne tajne, samo ako vam je ona poverena u službi. Prema tome, treba da saslušate tu osmoricu, neko od njih je to učinio, a ne ja. Kad je već stigla do mene više nije bila tajna. – Šta mislite o suđenju šestorici? – Napravili ste strašnu grešku, uhapsili ste Đilasa, to će biti u svim naslovima, odavde do Japana, a nemate ništa protiv njega. Pored toga, ja znam ljude koji vam sada štrajkuju glađu, oni odustati neće. – A ko to? – E, o imenima nećemo, a najmanje o imenima mojih klijenata! Preganjali smo se tako cele noći, a znam da ga samo imena zanimaju, briga njega šta ja mislim. Pričam vam ovo da osetite kako je to izgledalo, a ja sam tada shvatio da se može desiti da napustim zemlju. Imao sam četvoro male dece, i počeo sam da razmišljam o alternativama. To se i dogodilo 1991, kad sam osetio da mi se Služba veoma približila.

***

Kad se Milošević pojavio mislio sam da će biti poražen unutar partije, da će pobediti liberalnija struja. Odmah mi je bilo jasno šta on hoće i kuda je krenuo. Nadao sam se da će sebi slomiti vrat unutar partije, da ona to ne može da podnese. Nisam uzeo u obzir da je SKJ već bila degenerisana, da kao organizacija više nije imala moć. Opet, za Anta Markovića pomislio sam da postoji šansa. Javio mi se Mirko Klarin, kaže: šef hoće da priča s tobom! Šalim se, kažem: s komunistima ne razgovaram. – Jesi l’ ti lud, on je predsednik vlade! Dolazim u SIV, vadim ličnu kartu. – Ma, ne treba! – Ali idem kod predsednika vlade?! – Ma, nema veze, idite! Redom prazne kancelarije, ogromni hodnici… On sedi u kabinetu, 50 metara dugačkom, sve je grandiozno, ali vidi se da je mrtvo. Ništa se tu ne dešava i ne radi. Predložio mi je da budem protivkandidat Miloševiću; Reformska stranka će me podržati, logistički i na svaki način, pri tom ne moram da budem ni njihov član. – Prvo, ja ne želim da se bavim politikom, kažem. Drugo, nema tu nikakve šanse! – Možda u Vojvodini, na Kosovu, Beogradu? Kažem: znate šta, mislim da ćete vi da dobijete batine, nije ni trebalo da pravite tu partiju, nemate nikakve šanse! Vidite kakvo raspoloženje se stvorilo?! – A šta je alternativa, kaže on. – Je l’ imate vojsku? – Imam! Znao je da je prisluškivan, kako može da kaže da nema. – Mislim da treba da uhapsite Miloševića. – Zašto?! – Pokušava da otcepi deo Hrvatske republike, napravio je pobunu. To je dovoljno da ga uhapsite po članu 298 zakona. – Pa to bi izgledalo kao da sam stao na stranu Tuđmana? – A njega stavite u kućni pritvor! – To bi bio puč! – Znam kako se to zove, a da li vi znate šta je alternativa? Da se pokoljemo, da bude krvi do kolena! Na vama je odgovornost da povučete poteze koji su možda ekstralegalni, ali odgovornost je ogromna! Jedino vi imate mogućnost da u to uključite vojsku i da odmah obećate izbore za šest meseci, morate da zaustavite ovo srljanje u katastrofu! – A, pa ja sam se razočarao, kaže. Zar vi meni da savetujete hapšenja?! – Treba da vam bude jasno da Milošević ne može da se zaustavi drugačije, osim silom. – Pa, šta bi rekao zapad? – Naravno da bi zvanično osudili puč, a zapravo bi ga pozdravili. Bio sam na jednoj večeri sa Zimermanom, i ja mu sve to ispričam, namerno. Smejući se, kaže: naša vlada to ne bi podržala! Vidim da ne bi trepnuli. Anta sam kasnije video u Zagrebu 1995. Rekoh: a onda ste mi rekli da ste imali vojsku uz sebe?! – Naravno da nisam imao vojsku, Kadijević je već bio pretrčao kod Miloševića!

***

Još uvek mislim da je to bio jedini način da se spreči krvoproliće. Prihvatio sam ponudu, mada sam znao da je već kasno. Formirali smo Evropski pokret u Jugoslaviji, 1991. Onda dolaze dva Žaka, Delor i Delmas, nudili su nam asocijativni status u EU i pet milijardi dolara. Bila je to neviđena šansa.

***

Najavim se predsednicima republičkih skupština, objasnim da postoji ta ponuda i da je to strateško pitanje. Naravno, znao sam da od toga neće biti ništa, ali uvek se ponašam kao da imam posla s normalnim ljudima, dok se ne dokaže suprotno. Prvo sam otišao kod Kire Gligorova i Stojana Andova, ozbiljno su me saslušali i pozdravili ideju da se to stavi na dnevni red republičkih skupština, da se ta strategija razjasni. U Crnoj Gori su me pitali: šta vam je taj Evropski pokret? Pokušavam da objasnim: pa evo, sad nam nude to! – Ali, oni to nude iz svojih interesa?! – Možda, ali ja mislim da je to i naš interes. – Ništa što je njihov interes ne može da bude i naš! Primio me je i ovaj, sada haški optuženik, Krajišnik. Bio sam sa Zoranom Pavlovićem, potpredsednikom Evropskog pokreta u BiH. Objašnjavamo Zoran i ja o čemu se tu radi, šta je to… On sluša, sluša, pa kaže: da mi prvo svršimo ova naša posla! Kažem: ta vaša posla mogu da dovedu do potoka krvi! – Pa, ako treba biće i krvi do kolena! To je trenutak kad sam pomislio da je došlo vreme za odlazak iz zemlje. Kako preživeti toliku količinu ludaka i idiota koji sede na tako važnim mestima?! Drugi signal dali su mi novinari kad sam se vratio iz Sarajeva. Na konferenciji za štampu vidim da su potpuno nezainteresovani. Kažem: nemojte da mislite da ste kao novinari izuzeti iz ovog što se događa. Nije to pitanje filozofske rasprave, imate da živite u tome! Oni spavaju, niko ne reaguje, ne tiče ih se. Vidim da je “mast otišla u propast”, ludilu je nemoguće suprotstaviti se. Spakovao sam kofere i otišao.

***

Rat je započet vrlo svesno, kao inženjering malog broja ljudi. Milošević je izgubio na nivou partije, bio je izolovan u Jugoslaviji i svetu, svi su bili protiv njega. Jedini instrument bila mu je vojska, koja je stala uz njega. Da bi vam vojska bila faktor i adut morate da napravite rat, da svoje protivnike rasturite fizički. I on je to sistematski činio. O tome su pisali Kadijević i Jović, nisu krili da su napravili pobunu u Krajini. Naravno, to su radili profesionalci, hladno, po zapovesti. Odlazili su tamo i podbunjivali ih. – Mi ćemo pokazati fašistima! Kad se rasplamsao sukob, kad je stvoreno dovoljno mržnje, goriva rata – bilo je netrpeljivosti, sukoba, konflikta, ali ne i raspoloženje da se pokoljemo – došlo je do građanskog rata. A onda je svako bežao svome. Ne možete ostati neopredeljeni kad oko vas traju etnički sukobi. Počeo je kao zločin, nužno je prerastao u građanski rat. I svako je sebe video kao žrtvu, a da se nije pitao kako je počelo. Milošević se posle lukavo povukao: pa, ovo je tragedija, šta se ovo radi?! A on je sve zakuvao, započeo tuču, pa se sklonio i lamentirao: jadan naš narod! Pa, jeste, ali ti si ga gurnuo u to, kako da nije jadan! Zaista sam smatrao da neće biti mira dok Milošević ne bude vojno poražen. On je bio zver, ništa drugo nije moglo da ga porazi. Podrška koju je imao dolazila je od tog njegovog vojnog uspeha, da je on gospodar situacije, i ništa drugo nije moglo da ga otrezni. Drugo, postoji Konvencija o sprečavanju genocida. U Bosni je u toku bio genocid, a kako se sprečava ako ne silom?! I to je obaveza svih članica UN. Tim povodom bio sam na američkoj televiziji, kažu: vi ste Srbin! – Znate šta ja mislim: da za Srbiju u ovom trenutku ne postoji ništa bolje nego da Milošević bude vojno poražen! Dok nije napravio još veću katastrofu. Da je neko tada mogao da ga zaustavi, ne bi se dogodila Srebrenica, koja nam je sad istorijska hipoteka. Da li je takav stav patriotski? Ja smatram da jeste. Ako drugi način ne postoji, mora da se zaustavi silom. – Zalažete se da ginu mladi ljudi?! – I tamo ginu mladi, ko gine u ratu nego oni. Zato rat i jeste ludilo, jedni zakuvavaju, drugi stradaju!

Znate ono, kad uživo ide televizijski prenos, pa voditelj postavi pitanje novinaru, a on ćuti dok ne stigne ton? Tako se i ja osećam – nikako da se razumem sa Srbima. Ton do njih putuje jako dugo. Moje mišljenje možda i postane većinsko, ali za 10 godina. Izgleda da nam .ta veza nekako nije dobra. Nisam imao osećaj lične ugroženosti, ali naravno da sam očekivao odijum, kako da ne! – Šta ti je to trebalo, i prijatelji te osuđuju?! Neka svako misli šta hoće, ja sam postupio po savesti. Često sam ovde dolazio, milicioner na aerodromu gleda pasoš, pa kaže: Je l’ ste vi onaj što je tražio bombardovanje? – Jesam! Na protestima 1996, pored mene stoji jedan sa mikrofonom u rukavu, kaže: ovde je onaj što je tražio bombardovanje! Čujem kako drugi kaže: ma, pusti ga! Milošević je tako gurao stvari da je na kraju to moralo da se desi. Bio sam svedok velikog otpora američke javnosti – što mi da budemo policajci!? Mislim da je CNN doveo do tog preokreta; ljudi su četiri godine gledali bombardovanje Sarajeva, leševe i čuda, to više nije moglo da se izdrži, psihički. Onda se dogodio preokret, jer Amerikanci vole da o sebi lepo misle: zašto naša vlada ne učini nešto, zašto dozvoljavamo da ljudi ovako stradaju?! Kad je Holbruk rekao Miloševiću: mi ćemo vas bombardovati, ovaj je odgovorio: pa šta?! Samo ćete od Srba napraviti neprijatelje, za vjeki vjekov. Što je njemu i odgovaralo. Nesrećna je ovo zemlja.

***

Vratio sam se 2001. i objavio knjigu Put u varvarstvo; bila je promocija u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prisustvovalo je mnogo ljudi. Došao sam posle 10 godina, sve je bilo emotivno, na kraju kažem: hoće li neko da me nešto pita oko tog bombardovanja? Tajac! Mnogi dan-danas ne smeju javno da kažu šta misle o tome, ali smeju meni. Da je Milošević realno pao zbog tog bombardovanja. Lično imam velike primedbe na to bombardovanje: 1993. je još možda postojala mogućnost da se uspostavi pređašnje stanje, možda i sačuva Jugoslavija, uz izvesnu međunarodnu pomoć. Kad su se oni odlučili na taj čin, 1999, sva šteta je već bila počinjena, bespovratno. Svelo se na kažnjavanje, a od toga nikad nema koristi. Ali, i tada je to bilo potrebno, da bi se srušio Milošević. Imao sam raspravu sa pokojnim Stojanom Cerovićem, mogu da shvatim: posedovao je tu crnogorsku, epsku crtu, da je time ugroženo naše dostojanstvo. Ma, naše dostojanstvo je upropašćeno kad smo radili svinjarije! Šta mi to štitimo?! Nisu bili bolji ni ovi koji su nas bombardovali, ne radi se o tome da je to bila borba dobra i zla – za nas je dobro da se to desilo i da je on otišao. Nikad to ne može da bude na lep način. Ali, tako reaguje pleme: možda između nas postoje razlike, ali ako se neko spolja nadnese, onda smo svi kao jedan i branimo svoje. Na kraju dođemo do Brisa Tatona, zato je ubijen. Njega je ubio čopor, pleme, i nisu ni razumeli da u tome ima nečeg posebno lošeg – šta on tu govori francuski po našim ulicama, i navija za naše protivnike!?

***

Strašno je to da imamo situaciju da je premijer ubijen, a da pravi krivci nisu kažnjeni. Velika mučnina. Miloševićevi nacionalisti su tokom 1990-ih, uspeli da unište i obesmisle jedina dva državna koncepta koja je Srbija ikada imala: Veliku Srbiju i Jugoslaviju. I mi smo ostali, takoreći, na ledini. Kao neko pleme koje živi u slivu Save i Morave, a ne postojimo kao nacija, politička zajednica, koja ima neki cilj, perspektivu, neku viziju, nešto hoće. Nego samo postojimo, eto, preživljavamo tu. Onda se pojavio Zoran Đinđić i stvorio državni koncept: Srbija u Evropi! Jasno i glasno je to rekao i počeo da sprovodi. To je podrazumevalo vrlo neprijatne stvari za nosioce starog režima i ljude koji su ga podržavali, jer to znači odgovornost za ono što se dogodilo. Kažeš da si se promenio, ali ajde da vidimo ko je odgovoran za ratne zločine, za destrukciju zemlje – ko je odgovoran za to?! Otuda je stigao veliki otpor Đinđiću, od strane onih koji su imali putera na glavi, koji su želeli kontinuitet, a to prevashodno znači da se nikakva odgovornost neće potezati, nikakve lustracije ili izručenja Hagu. U to vreme postojale su dve države: vlada koja je imala slabu podršku, i ogroman blok Miloševićevog aparata i ideologa te politike, koji su nastojali da se pitanje odgovornosti za 1990-te nikad ne pokrene. Oni su ga ubili, taj deo države.

Atentat je imao čudan efekat: Đinđiću je odjednom skočio rejting! Zašto? Ljudi su prepoznali njegove protivnike – da su to ljudi koji su ubijali i da su spremni na to. Mnogi su mislili da će njegovo ime brzo nestati, ionako je bio nepopularan, život teče dalje… Međutim, on je atentatom postigao posmrtnu političku pobedu, a da se istovremeno dogodio strahovit pad Koštuničine popularnosti. Bez obzira na to da li su ljudi svesni ili ne, to je rezultat atentata. Tužilac Prijić je dobro postavio optužnicu, da se ide u pravcu političke pozadine ubistva. Samo što se posle toga promenila vlada, i više nije bilo političke volje za tim. Pri tom se vršio strašan pritisak na sud, da se ne ide na tu stranu, da se to ne dira, da se sve svede na Legiju i njegove ubice, koji su potpuno nevažni. Legija je jednom novinaru rekao: mi smo samo metak, oroz povlači neko drugi a mi letimo tamo gde smo naciljani! Kakve veze Crvene beretke imaju s politikom – nikakve! Nimalo ne sumnjam da će se smrt Đinđića potpuno rasvetliti. Možda i kada slučaj bude krivično-pravno zastareo, uopšte nije bitno.

Republika, br. 496-497, mart 2011.
Republika, br. 498-499, april 2011.

Peščanik.net, 12.04.2011.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)

The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)