Buselli stolica sa jastucima listovima, 1971, foto: Wikimedia Commons
Buselli stolica sa jastucima listovima, 1971, foto: Wikimedia Commons

Kako svi podsećaju na krizu iz 70-ih godina prošlog veka, šta bi mogle da budu sličnosti sa inflacijom i usporavanjem privrednog rasta danas i koje su eventualne pouke? Najpre je tu sličnost sa rastom cena nafte i energenata uopšte. Što je ubrzalo inflaciju. Centralne banke nisu reagovale na vreme, pa je konačno izgledalo da će rast cena izmaći kontroli.

Druga sličnost je povećano oslanjanje na javnu potrošnju u ne malom broju zemalja u razvoju i u socijalističkim zemljama. Jer, ako je realna kamatna stopa negativna, što znači da je inflacija brža od rasta kreditnih obaveza, svi su dugovi održivi i sva su ulaganja isplativa.

Treća sličnost je u nerazumevanju izvora i posledica ubrzanog rasta cena. Makroekonomija je tada, kao i danas, uglavnom videla samo pozitivne i negativne posledice promena u ukupnoj tražnji, a privrede su se zapravo suočavale s promenama u ponudi pre svega energenata, a posle i svega drugog.

Kada je o ovom poslednjem reč, kako je uz ubrzanje inflacije došlo i do stagnacije privrednog rasta, pa i do povećanja nezaposlenosti, preporučivalo se još veće oslanjanje na javnu potrošnju kako bi se privreda pokrenula. Što je samo dodatno ubrzavalo inflaciju. Pa je skovan izraz stagflacija.

Onda je, na samom kraju 70-ih, američka centralna banka povećala kamatnu stopu i proizvela recesiju uz rast nezaposlenosti, ali je zaustavila dalji rast cena. No, neke zemlje u razvoju i neke socijalističke zemlje, i naravno Jugoslavija, zapale su u dužničku krizu.

Uz to su se značajno smanjile cene energenata jer je smanjena tražnja i one se dugo nisu oporavile, što je imalo negativan uticaj na zemlje izvoznice nafte kao što je bio Sovjetski Savez.

Promenjen je, dakle, monetarni režim. Centralne banke su počele da upravljaju kamatnim stopama, a ne neposredno količinom novca, vodeći računa da realna kamatna stopa bude relativno niska, oko 2%, i da se povećava brže od ubrzanja inflacije kako bi se rast cena držao negde oko 2%.

Posle 2008. i finansijske krize, monetarni režim je ponovo promenjen i niske i čak negativne kamatne stope korišćene su da se podstakne privredni rast. Kako je oporavak bio spor, monetarni režim niskih kamatnih stopa se odužio i ustalio sve do pandemije i potom u vreme pandemije sve do prošlogodišnjeg oporavka, kada je rast cena počeo da se ubrzava. I onda je došla ruska agresija na Ukrajinu i rast cena energenata.

I opet mora da se menja monetarni režim. Namera je, bar u Americi, da se kamatne stope u nekoliko koraka dovedu do nivoa koji je u skladu s poželjnom realnom kamatnom stopom od oko 2%, a da se izbegne da se mora posegnuti za mnogo višim kamatnim stopama kasnije ako se ne deluje dovoljno odlučno sada. Ali opet, ne može se ostaviti utisak da zapravo te odlučnosti nema, jer će se time podstaći očekivanja da zapravo neće doći do potrebnog usporavanja inflacije, što će onda dovesti centralne banke, pre svega američku i evropsku, tamo gde ne bi htele da se nađu, dakle, da moraju dramatično da povećaju nominalnu i realnu kamatnu stopu kako bi dubljom recesijom usporile inflaciju. Kao 70-ih. Ponavljanje tog iskustva potrebno je izbeći sada, jer kasnije možda neće biti moguće.

E sada, pred izazovom će se sada, kao i tada, naći zemlje koje su privredni rast podsticale javnom potrošnjom i stoga su stvorile obaveze koje je potrebno finansirati po znatno višim kamatama. Recimo, refinansiranje 30 milijardi evra srpskog javnog duga po kamatnim stopama koje bi mogle da budu više za 3, 4 ili 5 procentnih poena biće, ako do toga dođe, veoma zahtevno. Uz to je potrebno održati kurs jer bi inače trošak bio još veći, a to se može ili prodajom imovine ili višim kamatnim stopama.

Problem sa zemljama koje koriste strani novac, najčešće evro ili dolar, kao rezervni novac jeste u tome što će morati da promene odnos javnih i privatnih ulaganja kako se bude menjao monetarni režim. A to ne mora da bude jeftino, a onda rastu politički rizici. Kao 80-ih godina prošlog veka.

Novi magazin, 02.08.2022.

Peščanik.net, 06.08.2022.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija