Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Osobi koja je ljudske živote merila prema etničkoj pripadnosti i razvrstavala ih po tom kriterijumu na više ili manje vredne, koncepcija predsednika svih građana mora biti suštinski strana. Aleksandar Vučić ne vidi sebe kao predsednika svih građana: sasvim dosledno svojoj političkoj karijeri i uverenjima kojima je javno privržen već gotovo tri decenije – on sebe vidi kao selektora na čelu države. Međutim, ni tu nije kraj našim nevoljama sa njim – principe selekcije on ne izlaže javnom preispitivanju i prihvatanju; naprotiv, određuje ih arbitrarno od prilike do prilike i očekuje da ih svi ostali slepo prihvate.

Tako se i jedan na prvi pogled humani gest – da se jednom dečaku i njegovoj porodici iz redova izbeglica iz Avganistana dâ šansa za pristojan život u Srbiji – u kontekstu politike koju s mesta predsednika države kreira Vučić mora izvrgnuti u svoju suprotnost: u očiti primer diskriminacije i demonstracije apsolutne moći da se odlučuje o tuđim životima. Otuda bi se u naopakoj analogiji prema slavnom citatu o „sili koja večno želi zlo, a uvek stvara dobro“, za Vučića moglo reći da i kada možda želi dobro, neminovno čini – zlo. Njegovi svetonazori, kojih se uporno ne odriče, ne dozvoljavaju mu da iskorači iz tog lošeg kruga.

Prošlo je nekih nedelju dana od kada je domaća avio kompanija – inače, baš kao i odnedavno IKEA, pod brižnim starateljskim okriljem samoga predsednika i državnog aparata pod njegovom kontrolom – odbila da u avion pusti jednog dečaka, pod izgovorom da bi dečak mogao da uznemiri ostale putnike. Ispostaviće se da su predstavnici kompanije Air Serbia postupili po selektorskom principu samoga predsednika: proizvoljno su odlučili da dečaka sa poteškoćama iz spektra autizma diskriminišu protivno Zakonu o zabrani diskriminacije.

Pošto nije predsednik svih građana, nego naprosto samoproklamovani i svojevoljni selektor, Vučić se ovim povodom nije oglasio. Između principa zaštite ravnopravnosti svih građana i naklonosti prema omiljenoj kompaniji, naklonost je, sasvim očekivano, ubedljivo prevagnula. Prava Vida Antića, žrtve diskriminacije, umesto zvaničnih institucija, nadalje će, upravo od tih institucija, morati da brane članovi njegove porodice. Jedan drugi dečak, pak, imao je nešto više sreće: Farhada Nurija Vučić je izabrao da nad njim prospe svoju predsedničku milost.

Mali Farhad u celoj toj priči, naravno, nije ni kriv ni dužan. Predsednik ga je izdvojio od ostalih, a onda jednim carskim gestom i čitavu porodicu Nuri, zbog Farhadovog „slikarskog, ali i ljudskog talenta“. Poput osionog feudalnog vlastodršca, Vučić je, baš kao i Air Serbia, iskoračio izvan okvira zakona i Farhadu Nuriju ponudio sve ono za šta su uskraćene ostale izbeglice u Srbiji – državljanstvo, stipendiju, posao za oca (a majka? – o majci izgleda nije bilo reči). A sve zbog „slikarskog“ i „ljudskog“ talenta. Ali, ko je procenio te talente? Ko je procenio da su to baš ključni talenti za dobijanje privilegija?

Sve što znamo o Vučiću čini ga nekompetentnim da procenjuje „ljudski“ talenat. Za „slikarski“ talenat možemo samo da nagađamo. Ali, mimo toga, pozicija kulture u Srbiji, decenijsko neuspelo renoviranje dve ključne nacionalne ustanove za samo slikarstvo – Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti – snaže sumnju u naprasno probuđeni Vučićev interes za slikarske talente. Da stvari po Vučića kao sadašnjeg predsednika republike a bivšeg predsednika vlade Srbije budu još gore, Farhad je svoj „ljudski“ talenat pokazao u prikupljanju pomoći za lečenje jednog drugog sedmogodišnjeg dečaka.

Tako se krug predsedničkog feudalnog milosrđa fatalno zatvorio. Jedan dečak u Srbiji, protivno zakonima, ne može u avion; za lečenje jednog drugog dečaka država nema sredstva, pa njegovo ozdravljenje zavisi od dobre volje i saosećanja sugrađana – i ne samo sugrađana, nego čak i izbeglica koje su se zatekle u Srbiji sticajem nesrećnih okolnosti. U tako rasturenoj i osiromašenoj zemlji – što je učinak politike iza koje već decenijama stoji upravo tekući predsednik – Vučić demonstrira silu i milosrđe i jednom trećem dečaku (ali ne i njegovim sunarodnicima) nudi državljanstvo, stipendiju, posao.

U jednoj drugačijoj zemlji, Vid Antić bi bez problema putovao avionom, sredstva za lečenje sedmogodišnjeg dečaka ne bi se prikupljala na aukcijama, a Farhadu Nuriju (bez obzira na talenat) i njegovim nesrećnim sunarodnicima ovde bi na raspolaganju bili integracijski programi sa šansama za otpočinjanje novog života. Važi i obrnuto: u takvoj Srbiji ne bi mogla da radi kompanija poput Air Serbia, niti bi netalentovani Vučić bio na mestu predsednika.

Peščanik.net, 17.08.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).