Pravilo, a ne izuzetak

Prošle nedelje u Srbiji je sasvim iznenada počelo ponovo da se govori o autizmu. Kako već to biva, povod nije najsrećniji.

Prvo smo imali prilike da na domaćoj televiziji gledamo film „Lazar“ Sanje Lončar i Slaviše Lekića, koji prikazuje sa čim se deca sa autizmom u Srbiji bore i kako je težak put njihovih roditelja da omoguće svojoj deci da ostvare svoj potencijal i da se izbore sa kršenjima ljudskih prava. Taman dok su se slegali utisci od filma, nacionalni avioprevoznik Air Serbia uskratio je pristup svojim uslugama detetu koje ima autizam.

Odmah nakon toga, desilo se šta se i često dešava takvim povodom – medijski napisi o slučaju, izjave roditelja dečaka kom je uskraćeno da ode na more sa svojom porodicom jer je „uznemiravao ostale putnike“ svojim plakanjem i navodnom agresivnošću, posle toga izjave nadležnih u kompaniji, najave inspekcija i slično. Nekoliko dana kasnije, mediji su izvestili da je kompanija pozvala oca dečaka kom je uskraćena mogućnost da otputuje na more sa svojom porodicom, obavestila ga da nema slučaj protiv njih, da vodi negativnu kampanju protiv kompanije, te da kompanija nije preduzela ništa iako je teško napadnuta kampanjom koju on vodi protiv njih u medijima.

Imajući u vidu da se radi o slučaju koji će verovatno dobiti sudski epilog, postavlja se pitanje kako stvari pravno stoje i da li možemo da očekujemo da kompanija Air Serbia odgovara za postupanje koje je nesumnjivo izazvalo veliku pažnju javnosti.

Na početku je važno napomenuti da je diskriminacija osoba sa invaliditetom, kao i dece sa poteškoćama iz spektra autizma pre pravilo nego izuzetak. Zato je i slučaj Vida Antića pre pravilo nego izuzetak.¹ Retki su slučajevi u kojima roditelji ili neko drugi iz najbližeg okruženja progovori o ovim temama. Samim tim, još su i ređe prilike da se razgovara o tome kako društvo gleda na „druge“ i kako ih tretira – kao osobe koje imaju ista prava kao i svi ili kao one koji nemaju ta prava.

Ako pogledamo oko sebe, baš kao što skoro pa da uopšte nema osoba sa fizičkim invaliditetom u našem okruženju, tako isto nema ni dece koja imaju poteškoće iz spektra autizma u našim školama, našim autobusima, našim samoposlugama pa ni našim avionima. Naši gradovi nisu prilagođeni kretanju osoba sa invaliditetom koje koriste kolica za kretanje, naš obrazovni sistem nije prilagođen osobama sa razvojnim smetnjama i ne zna kako ovom temom uopšte da se bavi. Do januara 2016. godine i donošenja novog Pravilnika o unutrašnjem redu u železničkom saobraćaju,² živeli smo u zemlji u kojoj je ulazak u železničke stanice bio zabranjen osobama sa HIV, hepatitisom i drugim „zaraznim bolestima“, kako je bilo navedeno u čl. 17. prethodno važećeg propisa.³

Upravo zbog svega toga je važno da slučaj Vida Antića što pre dobije sudski epilog i da porodica tuži Air Serbia ali i da sudovi efikasno⁴ utvrde da li jeste ili nije bilo kršenja antidiskriminacionih propisa u Srbiji.

Dakle, šta se sve dogodilo u ovom slučaju?

Dečak koji ima poteškoće iz spektra autizma je sa svojom porodicom krenuo na more. Na aerodromu je usled gužve i opšteg haosa koji u letnjim mesecima ume svima nama da natera suze na oči, počeo da plače. Njegov plač je alarmirao zaposlene u Air Serbia pa je posle razgovora sa roditeljima – dakle, pre razgovora nego pregleda aerodromskog lekara (lekara medicine rada!) – odlučeno da se dečaku ne dozvoli da se ukrca na let. To je odlučeno pošto je dečak, prema rečima predstavnika kompanije, počeo da se ponaša agresivnije, pojedini putnici su se žalili a kompanija odlučila da „bezbednost putnika stavi na prvo mesto“.

Zaposleni u kompaniji Air Serbia u ovom slučaju su dečaku koji ima teškoće iz spektra autizma uskratili pružanje usluge upravo zbog njegovog ličnog svojstva – autizma. Takvo postupanje zabranjeno je čl. 17. Zakona o zabrani diskriminacije i čini se da sudovi tu ne bi trebalo da imaju težak zadatak da utvrde diskriminatorno postupanje. Prema izjavama roditelja i saopštenju kompanije, čini se da nije ni bilo pokušaja da se izvrše razumna prilagođavanja⁵ koja će omogućiti i ovom mladom putniku da otputuje na svoju destinaciju i uživa u odmoru sa svojom porodicom. Umesto da su zaposleni pokušali da u razgovoru sa roditeljima koji najbolje znaju kako u sličnim situacijama reaguje njihovo dete pronađu način da se umanji njegova uznemirenost, oni su odlučili da ga skinu sa leta i da se ne zamajavaju „problemom“ koji po bezbednost letelice predstavlja jedanaestogodišnji dečak sa autizmom.

Godine 2015. kompanija United Airlines je uradila istu stvar, i izbacila autističnu devojčicu i njenu majku sa leta. Swiss Air je iste godine odbio da ukrca jednu porodicu na svoj let zbog toga što je jedan njen član dečak koji ima autizam. Prva kompanija je tužena zbog ovoga a druga je uputila izvinjenje i refundirala novac porodici. Očigledno je da se ovakve situacije dešavaju i drugim kompanijama i Air Serbia nije izuzetak u tom smislu.

Izuzetak je u tom pogledu to što Air Serbia odbija da prihvati da je napravila grešku, odbija da se izvini i na kraju – pritiska roditelje zbog njihove najave da će potražiti zaštitu na sudu. Ovi pritisci kompanije na roditelje takođe su u suprotnosti sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, pre svega onima koje propisuju da je zabranjeno da se prema nekome neopravdano postupa lošije isključivo ili uglavnom zbog toga što taj neko traži ili namerava da traži zaštitu od diskriminacije.

Diskriminacija dece sa autizmom je pravilo, a ne izuzetak. Bahatost i osionost velikih prema malima je takođe pravilo, a ne izuzetak. Sada je na sudovima da odluče da li ćemo menjati ta pravila.

Peščanik.net, 14.08.2017.

1. OHCHR – Discrimination against autistic persons, the rule rather than the exception – UN rights experts, online.
2. „Sl. glasnik RS“, br. 2/2016
3. „Sl. list SRJ”, br. 16/2000 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja
4. Drugi javnosti poznat slučaj diskriminacije u kom je tužena strana Air Serbia, kao pravni sledbenik Jat Airways, je slučaj Pfeiffer, pilota koji je pre osam godina podneo tužbu protiv ove kompanije, a gde se sudski epilog, uprkos načelu hitnosti u ovim slučajevima, još uvek iščekuje.
5. Primera radi, pojedine kompanije i aerodromi u Americi sprovode program nazvan „Wings for Autism“ u kojima zajedno sa porodicama koje imaju decu sa autizmom simuliraju odlazak na aerodrom i ukrcavanje na avion, pa čak i procedure oko poletanja, a sve kako bi se deca koja imaju poteškoće iz spektra autizma pripremila za pravi put i bila opuštenija kada dođe do pravog leta. Pored toga, tu su i brojne druge mogućnosti – od obezbeđivanja dodatnog prostora za decu sa autizmom, fleksibilnijih procedura i jednostavnijeg prolaska kroz stresne kontrole pa sve do razumnijeg odnosa prema roditeljima dece sa autizmom, kakav je izostao u ovom slučaju.