Virtuelni muzej Zorana Đinđića

Virtuelni muzej Zorana Đinđića

Predizborna kampanja se približava, a nezvanično je već u toku. Predsednik vlade je otvorio železničku stanicu Prokop, a za koju će se uskoro ispostaviti da je nefunkcionalna i otvorena samo zarad izborne trke. Naime, izgleda da vozovi (kao i do sada) mogu dovesti putnike do stanice, ali da oni odatle nemaju kuda. Slike nekoliko završenih perona u Prokopu ne menjaju ništa na stvari da ta stanica nije povezana sa ostatkom grada.

Pored ovih vesti o epohalnim dostignućima na nacionalnom nivou – rečeno nam je da je Prokop “izgrađen posle 40 godina” – dolaze i vesti iz Leskovca. Gradonačelnik je obišao radove na izgradnji trga u jednom selu i tom prilikom se osvrnuo na zamerke javnosti da je na trgu izgrađena česma koja ne može biti snabdevena vodom. Gradonačelnik priznaje da ova lokacija nije pokrivena vodovodnom mrežom, kao da je to nešto sasvim normalno. Zato ističe da će česma ubuduće služiti “za ukras” (do rešenja ovog infrastrukturnog problema). Međutim, gradonačelnik tu ne staje, već najavljuje da će u istom selu biti izgrađen još jedan novi trg i još jedna česma, ali na lokaciji koja je pokrivena vodovodnom mrežom. Sve to jer iz ovog malog mesta potiče jedan uspešni fudbaler Crvene zvezde.

Ova dva primera nepogrešivo dobro opisuju kako funkcioniše vlast u Srbiji. Dakle, važno je da se nešto gradi (predizborno je vreme), nije čak ni važno da li je to nešto zapravo izgrađeno – važno je da se tako predstavi. Ista je stvar i sa funkcionalnošću objekata i kriterijumima za odabir lokacije i projekta. Nije važno da li železnička stanica ili česma “rade”. Ako to nije slučaj, služiće dobro “za ukras” i predizborno prodavanje magle. Nebitno je to da li su trgovi i česme neophodni selu pokraj Leskovca, važnije je da je tu ponikao prvoklasni fudbaler – to je dovoljan razlog za ovakve investicije.

Ovakve političke bisere smo već viđali, uz neke simbolične različitosti. Neki od zapaženijih na nacionalnom nivou je svakako slučaj smene bez stvarne smene ministra odbrane – sećamo se da je premijer ubeđivao javnost da je ministar već smenjen, bez mogućnosti da objasni kako on i dalje nesmetano obavlja svoju funkciju. Tu je i skorašnji primer proslave navodnog budžetskog suficita. Ova proslava se odvija dok se socijalna i ekonomska slika zemlje rastaču u siromaštvu i očaju. Dakle, kao što je moguća česma bez vode, smenjeni ministar na funkciji, tako je moguć i budžetski suficit uz masovno osiromašenje građana i urušavanje njihovih osnovnih i stečenih prava.

U proizvodnji nepotrebnih, skupih ili besmislenih ideja, posebno prednjači premijer. Ovde je već bilo reči o (ne)moralnoj prirodi novčanog poklona za Srebrenicu. Istom nizu se ove nedelje priključuje otvaranje škole “Srbija” u Bosanskom Šamcu. Otvorili su je zajednički premijer Srbije i predsednik Republike Srpske. Novac za školu izdvojen je iz budžeta države čije ime škola nosi. Zvanično opravdanje za donaciju je briga za decu koja su ostala bez škole u poplavama iz 2014. godine. Međutim, to što novac daje Srbija ne može biti dovoljan razlog da škola ponese njeno ime (u stvari, to je razlog da škola ne ponese to ime: donator ostavlja otužan utisak insistiranjem na isticanju svog imena). Povrh toga, s obzirom na nedavnu prošlost, trebalo je izbeći da škola u susednoj državi prema kojoj je naša država u toj prošlosti (a isto je i danas) demonstrirala teritorijalne pretenzije, ponese ime naše države. Konačno, nije jasno zbog čega je otvaranje škole iskorišćeno za obznanjivanje konačne odluke da se održi referendum u Republici Srpskoj (biće ipak da ime škole svedoči o krajnjim ambicijama predlagača referenduma). Reklo bi se da je tu na delu zloupotreba donatorskog gesta za promociju izanđale i promašene nacionalističke ideje, a čitava stvar deluje još zlokobnije jer su u zloupotrebu direktno uključena i deca.

Vučić i Dodik otvorili su školu “Srbija” baš u Bosanskom Šamcu i baš u nedelji u kojoj se navršava petnaest godina od formiranja vlade na čijem je čelu bio Zoran Đinđić. Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Tišina o ovoj godišnjici – usputno je pomenuta samo u izveštajima Demokratske stranke – je verovatno konačno priznanje da su dvogodišnji pokušaji te vlade da iskorači iz autoritarnog i manipulativnog vladanja ne samo zaustavljeni državnim udarom i atentatom na predsednika vlade, već da su potpuno zaboravljeni. Upravo to potvrđuje i nacionalistička sadržina gesta Vučića i Dodika u Đinđićevom rodnom gradu.

Dobar prilog ovoj godišnjici je intervju Zorana Đinđića iz 1996. godine. Intervju je dat Borbi pod naslovom „Sve propada osim despotije“. U njemu Đinđić dobro opisuje poziciju iz koje će za nekoliko godina stupiti na premijersku funkciju. On kaže: „U oči upada jedna konstanta. To je neuspešnost u rešavanju problema zbog čijeg efikasnog rešavanja je tražena neograničena vlast… A realnih rezultata ne može biti pošto u despotskom modelu vlasti sjajno uspeva vlast, dok sve drugo propada“.

Možemo zaključiti da ove reči važe i dalje. U Srbiji nema rešenja za probleme zbog kojih je tražena neograničena vlast; jedino ona uspeva, dok sve drugo propada. Upravo zbog toga što se za dvadeset godina malo šta promenilo u načinu vršenja vlasti, i dalje možemo očekivati politički život koji se simbolički ogleda u česmama bez vode, stanicama bez putnika, suficitu u siromaštvu i milosrđu za nacionalizam.

Peščanik.net, 01.02.2016.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)