Isaac Cordal’s Miniature City in Ruins Installation in Nantes, France http://bit.ly/OAHugi

Afere u vezi s krivotvorenim doktoratima potvrdile su da školski sistem u Srbiji funkcioniše savršeno i da je praktično neuništiv. Nijedna od tih afera nije domaćem školstvu nanela ni najmanju štetu. Pored toga što sam taj sistem nije ugrožen, ni ključni nosioci nečasnih radnji ne snose – kako sada stvari stoje – nikakve posledice: njih niko nije ozbiljno suočio sa mogućnošću da ponesu odgovornost za akademska nedela, niti su sami osetili potrebu da se izvine za intelektualnu krađu koju su počinili. Naprotiv, kako su drsko krali u svojim takozvanim disertacijama, tako sada – pošto su savladali prvo iznenađenje što se neko uopšte usudio da ih prozove – drsko poriču optužbe iako je njihovo intelektualno nepoštenje do kraja razgolićeno. Pogledajmo stoga nešto pažljivije kako se sistem uspešno branio na raznim svojim nivoima i kakve veze ima nedostatak adekvatne reakcije sa pravim (a ne deklarativnim) svrhama „srpskog“ obrazovanja.

1. Otpornost sistema

Da u načelu nije nimalo uzdrman, sistem domaćeg školstva je demonstrirao u proteklih mesec i po dana u više navrata. Prošle nedelje završena je prva faza upisa na univerzitete. Broj mladih ljudi koji su se prijavili bio je očekivano velik na svim univerzitetima, pa tako i na onima koji dozvoljavaju da se na prevaru stiču akademske titule. Ovde sam već pisao o hiljadama srednjoškolaca koji su vredno radili kako bi na kraju spremni izašli na prijemne ispite, ponašajući se tako kao da je sve u najboljem redu. S druge strane, nijedan univerzitet nije osetio potrebu da se, u novonastalim okolnostima otvorene sumnje u ispravnost sistema, pred novom generacijom studenata javno obaveže da ubuduće neće dozvoliti intelektualno nepoštenje i krađu. Naprotiv, zaposleni na univerzitetima su u procesu prijema novih studenata praktično pokazali da čvrsto veruju u to da njihov autoritet nije nimalo okrnjen, smatrajući – očito s dobrim razlogom – da taj autoritet počiva ne na vrednosti sadržaja koji bi u tim ustanovama trebalo da se neguju i razvijaju, nego na praznim procedurama pod kojima se sklapaju nepoštene pogodbe.

Sredinom prošlog meseca, učenici osmog razreda osnovne škole morali su da polažu takozvanu malu maturu. Pre tog trodnevnog testiranja, ministar prosvete je objasnio da je neophodno proveriti znanje s kojim svršeni osnovci izlaze iz osmogodišnjeg obrazovanja. (Po završenom ispitu, pak, ministar je sasvim drugačije objasnio njegovu svrhu: bila je to, reći će, samo prilika da državni službenici i zaposleni u školama pokažu da jednu proceduru mogu odgovorno sprovesti do kraja. Za ovu konkretnu proceduru ministar je onda priznao da nije u stanju da izmeri znanje malih maturanata.) Tako je znanje četrnaestogodšnjaka – o čemu je ovde takođe bilo reči – bilo izloženo strogoj (iako neadekvatnoj) proveri koju, s druge strane, glatko izbegavaju „zreli“ ljudi uhvaćeni u akademskoj krađi, kao da nije u pitanju jedinstveni školski sistem, nego je reč o potpuno razdvojenim obrazovnim procesima koji se odvijaju u paralelnim univerzumima.

Konačno, pre desetak dana Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije objasnio je kako nije nadležan za preispitivanje spornih doktorata. Po mišljenju članova, ovo telo – koje inače jeste nadležno za proveru kvaliteta visokog obrazovanja – može samo da dâ preporuku ustanovi na kojoj je odbranjen sumnjivi doktorat da preispita svoj rad. Tako ispada da Rektorski savet praktično savetuje prevarantima da sami sebe uhvate u prevari, a sve to u ime poštovanja zakona i procedura. Ima, naravno, tumačenja po kojima odluka ovog Saveta zaista jeste u skladu sa zakonom i pravilima za njegov rad; ali, čak i da jeste tako, Rektorski savet je tom odlukom i objašnjenjem koje je dao uz nju zaveo javnost na krivi put bar u dva smisla. Prvo, ako sam Savet i nije nadležan za konkretno pitanje lažnih doktorata, rektori su morali reći ko to jeste i uputiti zahtev tom telu da postupi prema zakonu. Oni su dakle morali da obaveste javnost o regularnom putu za proveru kvaliteta konkretnih disertacija, a nisu to učinili, za razliku od, recimo, Sofije Mandić i Vesne Rakić-Vodinelić, koje su ovde precizno izložile pravni put koji po Zakonu o visokom obrazovanju u drugom stepenu nužno vodi do Ministarstva obrazovanja kao nadležnog tela, odnosno, ako se taj put pokaže kao zakrčen, primenu Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Umesto toga, rektorski savet je svojom odlukom kreirao sliku kako niko nije nadležan, izuzev upravo onih koji su prevaru počinili i koji bi sada, po mišljenju rektora, morali da se bave samima sobom. I drugo, Rektorski savet je morao da dâ makar neku naznaku o vezi između lažnih doktorata i ukupnog kvaliteta visokog obrazovanja za koji jeste nadležan. Savet ni to nije učinio, sugerišući tako da ta veza ni ne postoji.

2. Otpornost ustanova

Tako je reagovao sistem na opštem nivou. Nisu manje efikasni bili ni pojedinačni univerziteti kao mesta „akademskog zločina“. I zakon i zdrav razum nalažu da se na tri univerziteta (Beogradskom, Unionu i Megatrendu) pokrenu postupci za utvrđivanje mere u kojoj su prekršena pravila i za određivanje sankcija u skladu sa tim. Umesto toga, usledilo je zataškavanje, poricanje i izbegavanje odgovornosti, uz stalno pozivanje na procedure i zakone. Tako se pokazuje da „procedure i zakoni“ ne služe za postizanje deklarativno prihvaćenih ciljeva visokog obrazovanja. Sistem koji se satoji od „procedura i zakona“ na koje se pozivaju njegovi nosioci ponaša se u stvari poput peska u koji treba da potonu sve opravdano pokrenute inicijative (poput peticije akademskih radnika ili pisma bivših studenata FON-a dekanu tog fakulteta) koje prete da naruše uspostavljene odnose moći i prećutne dogovore o zaštiti partikularnih interesa pod krinkom navodnog opšteg dobra.

To se jasno vidi iz objašnjenja koja su dali zaposleni na dotičnim univerzitetima, kao i iz izjava državnih čelnika. Zaposleni na Megatrendu, zajedno sa raskrinkanim ministrom policije, uporno ponavljaju da su i pri samoj odbrani disertacije kao i po iskazanoj sumnji u nju primenjene i do kraja poštovane sve važeće procedure koje pokazuju da doktorat nije sporan. Ministar prosvete će lakonski reći da se njegovo ministarstvo bavi zakonima a ne doktoratima. Dekan Fakulteta organizacionih nauka pouzdano zna da su iznete ocene o „doktoratu“ Siniše Malog „tendenciozne“, dok će za „doktorsku“ krađu svog postdiplomca reći tek da je reč o „nepotpunom i neadekvatnom korišćenju literature“. Uz to, on će 16.07. najaviti rezultate analize spornog „doktorata“, da bi se potom na sajtu Fakulteta 18.07. i pojavio taj najavljeni „Izveštaj FON-a Univerzitetu“.[1]

Iz Izveštaja, pak, ne saznajemo ništa o sadržaju analize, ali dobijamo uveravanja da su poštovani svi zakoni i procedure: Fakultet u Izveštaju „podseća“ da radi u skladu sa zakonom i procedurama i izražava spremnost da u njihovom daljem razvoju – ako se ukaže potreba za tim – spremno učestvuje.

Od „legalističkog“ pristupa problemu lažnih doktorata donekle odudara reakcija Univerziteta Union. Međutim, akademska zajednica je tom univerzitetu hitro stavila do znanja da ne može da se ponaša „mimo sveta“ i protiv ustaljenih običaja. Union je dakle oštro opomenut da bi objektivnom proverom disertacije Aleksandra Šapića ozbiljno prekršio „zakone i procedure“. O tome upečatljivo svedoče rečenice iz tačke 5[2]

„Saopštenja i informacije povodom sumnje da je disertacija dr Aleksandra Šapića plagijat“: „Senat Univerziteta Union želeo je da formira komisiju u čijem bi sastavu većinu članova činili profesori sa univerziteta izvan Univerziteta Union. Namera je bila da to, pre svega, budu profesori sa fakulteta čiji je osnivač Republika Srbija. Jedan broj profesora prihvatio je članstvo u komisiji, ali pod uslovom da dobiju saglasnost svog fakulteta, odnosno univerziteta. Međutim, nakon konsultacija, obavestili su nas da im je zabranjeno bilo kakvo angažovanje na privatnim fakultetima, odnosno univerzitetima.“ Vest zvuči neverovatno, i zato je treba ponoviti: profesorima koji nisu zaposleni na Unionu a prihvatili su da uđu u komisiju za proveru Šapićeve disertacije njihove matične ustanove zabranile su takav angažman. Za to je ponuđeno formalno opravdanje: „zabrana konkurencije“.

3. Debeli obrazi

Osiono ponašanje visokih funkcionera uhvaćenih u akademskoj krađi nimalo ne iznenađuje kada se ima u vidu u prethodnom odeljku opisana „pravna“ zaštita koju uživaju. Pošto je kraće vreme po izbijanju afere izbegavao javnost (iščekujući valjda garancije da mu ništa neće faliti), Nebojša Stefanović (prvi među jednakim intelektualnim „lopovima“) zaređao je sa pretnjama da neće biti milosti za one koji kradu i primaju mito (pri tom nijednom rečju ne pomenuvši kakav policijski i pravni tretman zaslužuje njegov dokazano lažljivi mentor). Siniša Mali će hrabro izjaviti da stoji i iza svoje disertacije i iza svog dekana, pozvavši se sasvim očekivano (i jednako glupo) na procedure: „Stojim iza svog doktorskog rada i podržavam sve što je rekao dekan Fakulteta organizacionih nauka. Taj doktorski rad mogu da ocenjuju samo članovi moje komisije.“ (Koliko je besmislena tvrdnja da pravo na ocenu jednog doktorskog rada ima samo komisija pred kojom je on odbranjen, morao bi da može da shvati čak i ovaj lažni doktor. Ali, on tu svoju sposobnost neće imati priliku da demonstrira: da logično misli sprečiće ga, recimo, Savet rektora koji je praktično izneo isti stav [vidi poslednji pasus prvog odeljka ovog teksta].) U ovom kontekstu, ne deluje nimalo neverovatno (naprotiv, sasvim je u skladu s ostalim reakcijama) ni vest – u međuvremenu ipak (neuverljivo) demantovana – da je, uvređen zbog izostanka podrške, koju mu nisu pružili ni njegova stranka ni univerzitet na kome je „doktorirao“, razočarani Aleksandar Šapić nagovestio prelazak u drugu stranku, koja se istakla u solidarnoj zaštiti intelektualnih prevaranata. U „twitter“ demantiju Šapić negira samo to da prelazi u drugu stranku, dok osećanje da su ga partijske kolege izneverile izgleda ostaje na snazi.

Izvod koji iz svega sledi, nedvosmislen je: „zakoni i procedure“ ovde služe kao odbrana od odgovornosti za kršenje zakona i necivilizovano ponašanje. U tom smislu, tradicija „srpskog“ legalizma ulazi u treću deceniju sve bogatija. Zalud su isticanja (podsećam ponovo na tekstove V. Rakić-Vodinelić i S. Mandić) da domaće pravo poznaje rešenja i za ovakve situacije, iz čega jasno sledi da svi koji se proglašavaju nenadležnima dodatno izvrgavaju ruglu domaće institucije i pravni poredak. Osobe koje se proglašavaju nenadležnima u stvari samo javno obznanjuju da voljno saučestvuju u intelektualnom nedelu. Taj akademski zločin naknadno se uvija u tobožnje poštovanje zakona i procedura. A privid legalnosti i legitimnosti koji se tako stvara i održava omogućuje naopakom sistemu da preživi svaki opravdani udar. Stoga Siniša Mali, Aleksandar Šapić i Nebojša Stefanović nisu nikakvi nečasni izuzeci: reč je tu ponajpre o akademskom „udruženom zločinačkom poduhvatu“ o koji su se okoristila i ova trojica. Jedino po čemu se oni razlikuju od svojih saučesnika jeste to što im se dogodio peh da neupućeni a kompetentni posmatrači, koji naravno „nisu odavde“, upru prstom samo u njih, umesto i na sve ostale.

4. Adekvatna reakcija

Iznenađuje, međutim, odsustvo adekvatne reakcije onih koji se nalaze na obodu školstva, dakle onih koji su raspodelom moći unutar tog sistem istisnuti na njegovu marginu. Tu mislim pre svega na razne studentske organizacije, same studente i njihove roditelje. Jedna peticija (univerzitetskih radnika) i jedno pismo (bivših studenata FON-a) isuviše su malo kada se ima u vidu veličina ogoljenog problema i posledice koje on proizvodi po čitavo društvo. Bilo bi sasvim logično da moralno ispravan stav o lažnim doktoratima pre svih artikulišu i glasno iznesu oni koji su ostali „izvan“ klike aktivnih saučesnika u obrazovnom zločinu (u koji smo, kao i u sve prethodne – ne treba gajiti iluzije o tome – svi u nekoj meri umešani). Sve se, međutim, svelo na pojedinačne „izlive“ gneva. U jednom od njih – „Opsenari srpske stvarnosti“ – jasno je sažeto o čemu se ovde zapravo radi: „Ove barabe prosto moraju na stub srama, jer ako izgubimo obrazovanje, izgubili smo sve.” Pre nego što je izrekao ovu jasnu i razboritu opomenu, autor teksta Galeb Nikačević podrobno je opisao poziciju sa koje progovara: osoba sa margine, otpadnik od društva, žrtva raznih vidova diskriminacije. On je svoju šansu za pristojan život pronašao tamo gde je jedino bilo logično da je traži – u obrazovanju koje ima jak emancipatorski potencijal. Iz tog ugla, njemu je lako da vidi kako stefanovići, šapići, mali i široka klika njihovih saučesnika uništavaju taj potencijal.

Ali, Galebov ugao nije jedini. „Srpsko“ školstvo sada već decenijama unazad pokazuje da u suštini ne haje za emancipatorske težnje. Te težnje su svetlosnim godinama daleko od kreatora i aktera ovdašnjeg obrazovanja. Njima ne pada na pamet da kreiraju obrazovanje u kome će se formirati odgovorni građani kompetentni da sklapaju pravedne društvene aranžmane. Sadašnji ministar prosvete lepo je objasnio: „srpske“ škole imaju za cilj da stvore podanike koji poslušno sprovode procedure, uopšte se ne pitajući o njihovom smislu. U aferi lažnih doktorata sistem je tako potvrdio da radi, i to veoma uspešno.

Umesto zaključka: škola „Srbija“

Juče je predsednik vlade Srbije obišao opštinu Šamac. On je obećao da će vlada Srbije novčano pomoći obnovu te opštine posle „majske“ poplave. Posebnu pažnju predsednika vlade privukla je, nimalo neočekivano, obnova škole u naselju Gornja Crkvina. Predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata Milorad Dodik, koji je ugostio predsednika srpske vlade, na obećanje je odgovorio zahvalom: „škola u Gornjoj Crkvini koja će biti obnovljena donacijom srpske vlade ubuduće [će] nositi ime ’Srbija’“. Ostavimo sad po strani razmenjene licemerne izjave o bratskoj ljubavi pod čijom krinkom se potura bezočno pomaganje Dodiku u izbornoj kampanji i to novcima građana Srbije. Ovde nas zanimaju škole, to jest „srpske“ škole čija nam se slika ukazala i u svetlu afera s lažnim doktoratima. Ako je osnovni smisao „srpskog“ školstva proizvodnja poslušnih podanika, onda je očekivano da dvojica predsednika poput Vučića i Dodika budu egzistencijalno zainteresovani pre svega za „obnovu“ škola. S obzirom na taj osnovni smisao i sebični politički ineters, a u svetlu nedavne istorije, sasvim je prikladno da njih dvojica „obnovljenoj“ školi nadenu ime „Srbija“, koliko god to naopako zvučalo u Bosni i Hercegovini koju su poslušni đaci iz Srbije svojski razarali tokom devedesetih.

Peščanik.net, 21.07.2014.

TEMA – PLAGIJATI

———–    

  1. Ceo „Izveštaj FON-a Univerzitetu“ glasi:

    „Nastavno-naučno veće Fakulteta organizacionih nauka, na sednici održanoj 18. jula 2014. godine, razmatralo je i usvojilo analizu doktorske disertacije kandidata Siniše Malog, koja je pripremljena povodom zahteva Rektora Univerziteta u Beogradu. Na osnovu analize, izveštaj će biti pripremljen i prosleđen Rektoru i Senatu Univerziteta u Beogradu.

    Fakultet organizacionih nauka podseća da, kao deo Univerziteta u Beogradu, svoju nastavno-naučnu delatnost, kako generalno, tako i na trećem nivou akademskih studija obavlja u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju, Statutom Univerziteta u Beogradu, Statutom Fakulteta i Pravilnikom o doktorskim studijama. U skladu sa tim, svi izveštaji u vezi sa prijavom, izradom, ocenom i odbranom doktorskih disertacija predmet su razmatranja Veća studijskih programa doktorskih akademskih studija, Nastavno-naučnog veća Fakulteta, Veća naučnih oblasti Univerziteta i drugih nadležnih tela Univerziteta u Beogradu.

    FON je, kao i do sada, spreman da učestvuje u daljem razvoju procedura koje će unaprediti kvalitet naučno-istraživačkog rada, kao i izradu i evaluaciju završnih akademskih radova u skladu sa koracima koje preduzme Univerzitet u Beogradu.“

  2. Tačka 5. Saopštenja Univerziteta Union u celini izgleda ovako:

    „5. DISKRIMINACIJA OTEŽAVA FORMIRANJE KOMISIJE. Senat Univerziteta Union želeo je da formira komisiju u čijem bi sastavu većinu članova činili profesori sa univerziteta izvan Univerziteta Union. Namera je bila da to, pre svega, budu profesori sa fakulteta čiji je osnivač Republika Srbija. Jedan broj profesora prihvatio je članstvo u komisiji, ali pod uslovom da dobiju saglasnost svog fakulteta, odnosno univerziteta. Međutim, nakon konsultacija, obavestili su nas da im je zabranjeno bilo kakvo angažovanje na privatnim fakultetima, odnosno univerzitetima. Zabrana se formalno pravda zabranom konkurencije, ali se to ne odnosi na druge „državne“ fakultete i univerzitete, iako obavljaju konkurentsku delatnost. O ovakvoj diskriminaciji koja je suprotna Ustavu RS (član 82. stav 1.) i Zakonu o zabrani diskriminacije (član 19. stav 3.) se u medijima ne govori, a stiče se utisak da je mediji ili podržavaju ili bar prećutkuju. Univerzitet Union će nastojati da u razgovorima sa kompetentnim licima utiče da profesori koji žele da učestvuju u komisiji dobiju saglasnost za to, ali ne možemo da pretpostavimo da li će se to i desiti i za koje vreme. Kako bi se izbegla sumnja u nepristrasnost komisije, ne želimo ni da svi članovi komisije budu profesori sa privatnih univerziteta.“

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)