Izveštaj Evropske komisije (EK) o napretku Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji, uz određeno prigodno gledanje kroz prste režimu i pokušaje da se na jedvite jade iskopa nešto o čemu se može izreći nekakva pozitivna ocena, dramatično je upozorenje da je demokratija u Srbiji dobrano zabasala – dođavola. Nije suština u tome što je to izveštaj EK, kao što nije ni u tome što je izveštaj deo procedure monitoringa u procesu priključenja EU: suština je u tome što bi svaki objektivan posmatrač, nezavisno od cilja posmatranja, mogao uočiti iste one demokratske deficite koji se navode u izveštaju.
Vlast je, naravno, izveštaj EK dočekala na predvidljiv način: najpre lažima da izveštaj uopšte nije toliko loš kao što se predstavlja. Zatim, u pogledu suštinskih segmenata, gde izveštaj jeste izrazito negativan, dočekan je uz škrgutanje zuba i potuljeno režanje vlasti, uz ocene da je tobože nerealan i zlonameran. Na kraju, u duhu snishodljive i groteskne samokritike tu i tamo je ocenjeno da poneka kritika zaista stoji, pa će vlast to da popravi.
Među prvima koji su spremni da poprave neke sitnice koje, eto, možebiti zaista nisu u skladu sa standardima demokratskog poretka javila se predsednica Narodne skupštine Maja Gojković. Ona je najavila izvesna poboljšanja u radu skupštine ali, okreni-obrni, prevashodno kriveći za sve dosadašnje nedostatke – opoziciju. Doduše, sa ocenom da je u izveštaju EK o napretku Srbije u pridruživanju EU najlošije ocenjen upravo rad parlamenta, Gojković se, doduše, ne slaže i na to odgovara: „Takav utisak se stvara jer je parlament godinama, šta god da mi uradimo, medijima najlakša meta za kritiku“. Ovakvim odgovorom Gojković, najpre, implicira da je izveštaj EK valjda sastavljan praćenjem nekih vlasti neblagonaklonih medija, a ne na osnovu monitoringa rada parlamenta. Osim toga, svojim neslaganjem sa ocenom da je u izveštaju parlament ocenjen kao jedna od najslabijih karika Gojković sugeriše da izveštaj nije ni čitala, jer u njemu doslovno piše: „Period između dva izveštaja bio je obeležen polarizacijom političke scene. To je imalo negativan uticaj na rad demokratskih institucija, naročito parlamenta (podv. S. M.)“.
Štaviše, kao dosledni i predani vojnik svoje partije, Gojković se pridružuje patetičnom horskom kreveljenju i prenemaganju o tobožnjoj nepravednosti medijskog prikaza sadržaja izveštaja: „I sada su promakli (opakim medijima koji mrze vlast i Vučića – prim. S. M.) delovi izveštaja EK u kojima je registrovan napredak što se tiče sednica na kojima se postavljaju pitanja članovima vlade, da je nastavljeno održavanje debata o pregovaračkim pozicijama Srbije za poglavlja o pridruživanju, kao i da se razmenjuju mišljenja sa civilnim sektorom EU“, tuži se predsednica Narodne skupštine. Najpre, o svemu tome u izveštaju se govori na nivou konstatacije, a ne nekakve pohvale, što je i logično. Sa druge strane, poražavajuće je i doslovno odvratno to što se predsednica parlamenta, kao na nekakav napredak, poziva na aktivnosti koje spadaju doslovno u abecedu parlamentarne prakse. Ona kao naročiti uspeh smatra to što parlament na čijem se čelu nalazi jedva sriče demokratsku praksu, najverovatnije ni ne razumevajući ono što je, tako sričući, na kraju izgovoreno. I sve to u zemlji u kojoj mnogi vole da se trse kako tu postoji respektabilna demokratska tradicija koja, nuto čuda, nikako da se ovaploti u iole pristojnu demokratsku parlamentarnu praksu.
Razume se, okrivljujući opoziciju za ono što objektivno predstavlja bedno stanje srpskog parlamentarizma, Maja Gojković je izokola odgovorila na suštinsku zamerku koja se može pročitati u izveštaju, u kome čitamo: „Parlamentarna praksa vladajuće koalicije dovela je do pogoršanja zakonodavne debate i ispitivanja i značajno podrila parlamentarnu kontrolu egzekutive. Potrebno je stvoriti prostor za istinsku međupartijsku debatu i uslove za smisleno učešće opozicije u parlamentu“. Naravno da se neko može praviti lud tobože ne prepoznajući da i slovom i duhom izveštaj odgovornost stavlja prvenstveno na vladajuću većinu i da u tom domenu nema podeljene odgovornosti vlasti i opozicije. Takođe, moguće je i da se čitava stvar dosledno zaverološki i manipulativno predstavlja kao kapriciozna mržnja Zapada prema Srbiji i njenoj bogomdarovanoj vlasti. Međutim, ako se držimo razuma i činjenica, a ne budalaština, tek kada vlast ispuni uslove o kojima se govori u izveštaju (koji u Narodnoj skupštini Srbije ne postoje, ne zato što to kaže izveštaj EK već jednostavno – zato što ih vladajuća većina ne želi) moguće je videti da li i u kolikoj meri se opozicija eventualno ponaša neparlamentarno, što, razume se, takođe može biti slučaj i o čemu sa bezobraznom upornošću, protivno svemu što sopstvenim očima vidimo, trube svi iz vladajuće koalicije.
Glavni problem nesrećnog parlamentarizma u Srbiji jeste fundamentalno nerazumevanje, odnosno neprihvatanje od strane vlasti činjenice da je opozicija deo institucija sistema. Ako igde, baš u tome se ogleda jedna tužna tradicija, među čijim je začetnicima nekadašnji radikalski prvak i glavni stranački teoretičar Stojan Protić, koji je pre više od sto godina ovako video suštinu postojanja opozicije: Manjina (misli se na opoziciju, prim. S. M.) ima u opšte jedno pravo samo: da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina, a dok taj uspeh ne postigne, mora se predati nemoći i isključenju.
Nasuprot ovakvom siledžijskom i devijantnom shvatanju uloge i prava skupštinske manjine, odnosno opozicije, stoje dobre parlamentarne prakse, Srbiji uglavnom nepoznate. Opozicija je, uslovno govoreći, i sama institucija parlamentarnog poretka, iako je njena institucionalizacija na nižem nivou formalnog uređivanja, pa se otuda može stvarati lažan utisak kao da je ona nekakva vreća za udaranje, „unutrašnji autsajder“. Ali ona to naprosto nije.
Zbog ovakvog shvatanja uloge i prava opozicije bilo bi neophodno, dakako u političkim zajednicama koje nemaju mogućnosti kao ni vremena za evoluciju sofisticiranosti parlamentarizma, odnosno koje nemaju razvijene parlamentarne dobre običaje i prakse, formalizovati ulogu opozicije. To bi se, primera radi, moglo postići zahtevanjem specifičnog sastava kvalifikovane većine za odlučivanje u nekim pitanjima na način da se određene odluke donose dvotrećinskom većinom, ali uz dodatni zahtev da te odluke mora podržati i većina opozicionih predstavnika. Takve bi mogle biti (štaviše morale bi biti takve) odluke koje se tiču nezavisnih tela (ombudsman, poverenici), pravosuđa (naročito Ustavnog suda) i neke druge. Nesposobnost da se donese takva odluka na predstavljeni način trebalo bi sankcionisati raspuštanjem parlamenta i zabranom ponovnog kandidovanja na tako izazvanim izborima svim članovima saziva koji nije uspeo da dođe do rešenja koje bi podržala potrebna većina poslanika. Bilo bi, dakle, neophodno da se ovakvim i sličnim rešenjima isprovocira makar i spolja nametnuto parlamentarno ponašanje narodnih predstavnika (debata uz međusobno uvažavanje, sporazum većine i manjine o bitnim pitanjima), naročito onih koji čine vladinu većinu, čime bi vlast bila primorana da poštuje opoziciju.
Iako ni takva rešenja nisu nikakva garancija već samo šansa da se umanje zloupotrebe, ona su tim potrebnija, budući da je čak i takvim „veteranima“, kakvom sebe izričito smatra sadašnja predsednica parlamenta, iole stvaran i životan parlamentarizam, posle dvodecenijskog bavljena politikom, i dalje „knjiga sa sedam pečata“. Srbija zaista nema vremena (šta će uopšte ostati posle ove pošasti?) da se takvi politički profili nekakvom spontanom unutrašnjom evolucijom privedu parlamentarnoj kulturi, u kojoj nema mesta za čuveno „zatiranje semena“ političkih protivnika i ostala divljaštva iz poznatog radikalskog repertoara. Ako se Srbiji nekim slučajem (i zaista samo slučajem, jer autentičnog potencijala više nema) dogodi neka odgovorna vlast (na to sada ništa ne ukazuje), ona će imati obavezu da samu sebe ograniči i uspostavi stroge kriterijume odnosa prema opoziciji, koje neće biti lako izigrati kada nekad ponovo zacari ovakva politička kuga.
Peščanik.net, 18.06.2019.
Srodni link: Sofija Mandić – Vreme za zabavu
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
