Možda je najbolje početi izokola. Zašto je pritisak bio veliki da Ukrajina ne potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom? Zato što se ocenilo da će kasnije odustajanje od tog režima biti teže jer će biti skuplje.

To objašnjava i nezadovoljstvo onih koji se zalažu za taj ugovor sa EU. Jer, računaju sa njegovim dugoročnim koristima, a ne toliko sa neposrednim pozitivnim doprinosom dodatne liberalizacije trgovine. Veruje se da se sa svakim korakom povećava trošak odustajanja od puta kojim se ide. Na obema stranama, jer se obaveze Evropske unije prema očekivanjima, recimo, ukrajinske javnosti ne mogu izbeći jednom kada se pokrenu.

Isto važi i za balkanske zemlje koje su učinile dodatne korake u procesu evropskih integracija. U njihovom slučaju postoji i međuzavisnost, koje u ukrajinskom nema. Naime, kako budu napredovali pregovori Srbije sa Evropskom unijom, tako će se sa dodatnom oštrinom postavljati pitanja o tome zašto postoji zastoj u slučaju Makedonije i Bosne i Hercegovine.

Ako se prvi slučaj može smatrati beznadežnim, stvari sa drugim stoje drukčije. Teško je izbeći pitanje kako to da je moguće normalizovati odnose između Beograda i Prištine, ali ne i između Banjaluke i Sarajeva. Pored toga, napredak Srbije u pregovorima učiniće političko stanje u Bosni i Hercegovini sve manje održivim.

Razrešenje, naravno, može biti samo ono do kojeg je došlo u Srbiji, a to je da se promene vlasti na izborima i da novi ljudi vide korist u tome da se dogovore i pokrenu proces normalizacije i približavanja Evropskoj uniji. Pritisak da do te političke promene dođe biće utoliko veći ukoliko srpski pregovori sa Unijom budu napredovali. Hoće li on biti dovoljno jak sledeće godine, teško je reći. Ali, svakako bi trebalo da počne da se oseća.

Tome bi trebalo dodati i činjenicu da će Kosovo potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju tokom sledeće godine. To je već međudržavni ugovor, što ne stabilizuje samo stanje na Kosovu, već bi trebalo da ima takav uticaj i na njegove susede. Ne preuzima samo Evropska unija sasvim jasne obaveze prema Kosovu, već to čine i susedne zemlje koje teže članstvu u Uniji, a i samo Kosovo.

Politički, to znači da se ne mogu realistično propagirati politički programi koji zagovaraju jednu ili drugu vrstu promene granica. I opet, utoliko više ukoliko proces pridruživanja Uniji odmakne. Hoće li se to sledeće godine već pokazati na redovnim ili vanrednim izborima ostaje da se vidi, ali bi to svakako trebalo da ima povećani uticaj na političku stabilnost u svim balkanskim zemljama, pa tako i na region u celini.

To sve, međutim, ne utiče neposredno na najveći izazov s kojim će se suočavati ove zemlje sledeće godine – spor ili nikakav privredni oporavak. Izgledi su nešto bolji u Makedoniji usled toga što su ograničenja na vođenje adekvatne privredne politike bila manja. Zaduženost – privatna, javna i prema inostranstvu – bila je manja, pa je i pritisak na smanjenje potrošnje i javnih ulaganja bio i ostao manji.

U drugim zemljama stanje je uglavnom drukčije, pa se teško može očekivati da će se značajnije povećati kako potrošnja, tako i ulaganja. U Hrvatskoj će morati da se sačini plan štednje kako bi se zadovoljili uslovi Evropske unije. Doduše, zemlja bi trebalo da ima koristi od povećanih transfera iz budžeta Unije ukoliko bude uspešna u njihovom korišćenju. No, optimističko očekivanje je da neće doći do dodatnog pada proizvodnje, ne mnogo više od toga, bar ne sledeće godine.

U Srbiji, pak, rizik recesije nije mali. Pre svega zato što se ne može očekivati rast privatne potrošnje, jer su plate i penzije praktično zamrznute, a zaposlenost se ne povećava. Javna potrošnja bi trebalo realno da bude manja, mada će fiskalni deficit biti veći upravo usled usporavanja rasta u odnosu na ovu godinu.

Pozitivan bi doprinos, teorijski, mogli da daju povećana ulaganja i, delimično kao posledica toga, povećani izvoz. Izgledi, međutim, nisu veliki, jer uslovi za ulaganja nisu poboljšani, ako nisu i pogoršani. Izvesna podrška mogla bi da dođe sa strane monetarne politike, jer postoje uslovi za značajno smanjenje kamatnih stopa, a i od depresijacije dinara do koje bi usled toga moglo da dođe.

No, najvažniji bi uticaj trebalo da dođe sa strane strukturnih reformi, dakle od promene regulatornog režima praktično svih tržišta. One ne bi mogle da podstaknu rast sledeće godine, ali bi trebalo značajno da ga ubrzaju u narednim godinama. Tome bi uspešni pregovori sa Evropskom unijom mogli da pomognu, ali pre svega na duži rok. I opet, u tom smislu da odustajanje sve više košta što se dalje dopre na tom putu.

Novi magazin, 27.12.2013.

Peščanik.net, 27.12.2013.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija