„U Srebrenici je 92. godine za nekoliko dana nestalo hrane. Kad su ušle paravojne formacije iz Srbije – šešeljevci, arkanovci, Bijeli orlovi – oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku. Znači, nešto je prije bilo organizovano, a da mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, živjela u stanu, imala sam u istoj zgradi samouslugu, tako da nisam imala neke zalihe u kući. I veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne je došao u tu malu Srebrenicu. U miru je bilo 5.600 stanovnika u gradu. Odjednom je došao jedan takav val, jedan stampedo naroda, i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je bilo u zemlji, što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je tek bio pošao u prvi razred osnovne škole, a drugi u peti, moja djeca 21 dan ništa u usta nisu stavila“, svedočila je Srebreničanka Sabra Kolenović.

Odgovarajući na pitanje da li je situacija bila onako strašna kako su je opisivali pre njegovog dolaska u grad, ambasador Dijego Arija, u svojstvu svedoka optužbe na suđenju Miloševiću, kaže: „Kućâ nije bilo zato što su bile granatirane. Kućâ nije bilo zato što su bile uništene. Nije bilo lekova i nije bilo vode jer je vodovod bio presečen, nije bilo struje jer je dalekovod bio presečen. Ni 500 ljudi tamo više nije moglo živeti.“

U istom procesu, general Filip Morion, glavnokomandujući UNPROFOR-a, rekao je: „Bili su nagurani na ulicama, na samim ulicama na snegu, izloženi tako da pri najmanjem bombardovanju budu ranjeni, ubijeni i da bude na stotine žrtava. Hranili su se onim što bi mogli ubrati na drveću, semenkama. Ja sam bio obavešten kakva glad, kakva beda vlada u gradu i zbog toga sam hteo uspostaviti njihovo snabdevanje iz vazduha. Bilo je dece, staraca, žena, i bilo ih je jako mnogo, mnogo žrtava bombardovanja, mnogo ranjenih. Jedan mladi student medicine, na primer, operisao je na licu mesta.“

U knjizi „Krv i osveta“ Čak Sudetić opisuje strahote uoči proglašenja Srebrenice za bezbednu zonu: „Ni zlatna groznica ne bi dovela toliko ljudi, četiri puta više nego što ih je bilo pre rata. S dolaskom Kanađana, nakratko je prestalo granatiranje grada. Horde ljudi su kao muve sletale na gomile otpadaka od hrane preostale Kanađanima.“

Bosanska vlada se žalila da Srebrenici prete zarazne bolesti, jer nije bilo dovoljno vode za oticanje kanalizacije. Okolo su lutali čopori pasa. Buve su postale prava pošast.

Luis Džentil, u ono vreme jedini funkcioner UNHCR-a u gradu, 12. aprila 93. poslao je teleks centrali u Beogradu:

„Četrnaestoro mrtvih pronađeno je u školskom dvorištu. Delovi tela i ljudskog mesa zalepili su se za školsku ogradu. Zemlja je bila bukvalno natopljena krvlju. Jednom detetu od oko šest godina bila je odrubljena glava. Video sam dve volovske zaprege natovarene leševima. Bojao sam se noću da zatvorim oči strahujući da će mi se te slike ponovo pojaviti pred očima.“

O situaciji dve godine pre masakra Dijego Arija je rekao: „Sećam se vrlo dobro, tada je rečeno da je to usporeni genocid, slow motion genocid, i da će se to pre ili kasnije dogoditi. I 1995. se zaista i dogodilo. Ali ja sam uvek smatrao da je taj masakr počeo još 1993, a ne 1995. To je bio jedan te isti zločin koji se akumulirao i trebalo je vremena da se sve to privede kraju. Masakr je počeo dve godine ranije i trajao je dve godine, i tu je reč o više od onih 7.000 nestalih iz Srebrenice.“

Hag među nama, zbornik radova, Fond za humanitarno pravo, 18.03.2005.

Peščanik.net, 11.07.2009.

TEMA – SREBRENICA