Tri slovenačke institucije, Mirovni inštitut – Inštitut za sodobne družbene in politične študije, Inštitut za kulturne in spominske študije ZRC SAZU i Kulturni center Danilo Kišnapisale su javno pismo, osudu ponašanja Marte Kos, komesarke za proširenje EU, zbog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, bivšim predsednikom Srbije. Saradnice i saradnici ovih ustanova zahtevaju da Marta Kos javno izrazi solidarnost sa pokretom za pravnu državu u Srbiji.
Marta Kos je odgovorila logičnim pitanjem: a s kim da razgovora u Srbiji, na najvišem institucionalnom nivou? Jest logično… ali, predsednik vlade je u ostavci, predsednik države više je puta izjavio da prestaje da to bude čim se pojavi dokaz o postojanju, upotrebi i posledicama upotrebe soničnog oružja. Kako se pojavilo mnogo dokaza za svaku od ovih tvrdnji, predsednik može biti samo u odstupu, odnosno bivši. Komesarka dakle formalno nije imala pravo da se sastaje sa ovom dvojicom, još manje je mogla da se nađe sa drugom stranom, koja nema predstavnika. Marta Kos je doduše pomenula da se našla sa nekom nevladinom organizacijom, bez navođenja imena, što nije dobro, jer je transparentnost osnova delovanja NVO. Mnogo pametnije bilo bi da se komesarka sastala sa slovenačkim ambasadorom i na osnovu celovitog predstavljanja dala instrukcije o vođenju tihe diplomatije u periodu burnih promena. U svetlosti evropske politike, koja se užasno ulenjila u prihvatanju novih članica, najbolje bi bilo da se sačeka rešenje krize, u kojem bivši predsednik Srbije neće imati nikakvu ulogu i da se sa novim legalnim predstavnicima započnu istinski korisni pregovori. Ili, još mnogo bolje, da se pregovori u njenoj službi prvo vode sa manje kriznim državama – kandidatkinjama. Među mnogima, među kojima sam i ja, vlada radost što je krizno vrenje u nekoliko kandidatskih država upravo počelo…
Ukratko, Marta Kos se još više upetljala: po razumnoj i ličnoj proceni – što je inače jedan od prerogativa evropskog činovništva – ostaje pitanje zašto je htela da se nađe sa likom koji govori o svojoj budućoj knjizi kao o svetskom hitu, o mitingu u Beogradu koji će biti najveći ikada u Srbiji, i o tome kako je bio jedini strani gost ikada primljen na najvišem nivou u EU. No krivica izvesno nije samo njena, najveći deo odgovornosti snosi onaj isti najviši nivo u EU, sa providnim razlozima. Svi su ih pročitali. Pohlepa umesto solidarnosti, nadutost umesto jednakosti, birokratija umesto demokratije… No, fondovi su još uvek bogati, dostupnost kroz Scilu i Haribdu projekatskog jezika još uvek prilična, možda je još nešto ostalo od ideja negde po arhivima. Nešto o čemu treba razmišljati, kada se situacija u Srbiji unormali. Odakle uopšte perverzna ideja da se bivšem predsedniku Srbije omogući da zgrabi slavu ulaska u EU?
Raspoloženje prema EU u pokretu otpora je mlako, to zaista nije teško primetiti. Svaka veza između bivšeg predsednika Srbije i EU je dakle štetna za EU. Politička procena i izabrani trenutak ne mogu biti gori, komesarka je po svojoj savesti, sa raspoloživim informacijama i osnovnim diplomatskim obrazovanjem morala da na dobiveni zadatak odgovori primedbama i kritikom, čime bi pokazala svoju savest i odgovornost. Ovako je u velikoj meri zaslužila gorku molbu da pokuša da manje šteti, ako već ne može ili neće da pomogne.
Šta EU da traži u Srbiji? Svoju pamet, prvobitne principe, etičke i ekološke granice međusobnog izrabljivanja članica, sve što je kolonijalizam (da bi se istrebio), posebno kulturni. Tvrd orah, nesumnjivo: da je BiH primljena odmah posle rata, bilo bi sve mnogo jednostavnije. Umesto više mudrosti, danas EU ludi oko naoružavanja. Ukratko, neka sačeka da se stvari dovoljno napumpaju, da bi se ispumpale, da se izdinstaju i na tihoj vatri ravnomerno ispohuju, pa da se onda vidi šta i koliko je upotrebljivo za kandidatkinje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
