Naomi Campbell, Getty Images
Nedeljna praznina u medijima i na portalima popunjena je juče navodnim “skandalom u Vranju”: učenici na društvenim mrežama dele sliku prosvetne radnice iz tog grada, koja se “na jednoj slici oblizuje, a na drugoj je obnažena”. Već na prvi pogled ovo izveštavanje nije u skladu sa Etičkim kodeksom, budući da se navode inicijali prosvetne radnice, predmet koji predaje, a fotografija je samo delimično obrađena, pa svako u toj sredini može veoma lako da zaključi o kojoj osobi je reč i da li je ona na fotografiji. Neki mediji su naizgled fini, pa objavljuju da je u pitanju fotomontaža i da je to “supruga heroja poginulog od NATO bombardovanja”. Da li je to odlučujuća činjenica zbog koje javnost treba da se solidariše sa profesorkom? Šta bi bilo da ona nije “supruga heroja”?
Ono što posebno zabrinjava je tekst prema kome je javnost u Vranju tobože “podeljena oko objavljivanja fotografije”, a nerazumevanje novinara prema pravu na privatnost dolazi do izražaja u njegovom pitanju upućenom profesorki: “Da li prosvetni radnik treba da ima takve slike?” Širenje moralne panike umesto zahteva za jasnim poštovanjem zakona i drugih domaćih i međunarodnih standarda odavno je postao problem u pojedinim medijima u Srbiji. Štaviše, u podnaslovima se navodi da je “golišava profesorka napravila haos na društvenim mrežama”, što je još jedan slučaj prebacivanja krivice na (verovatnu) žrtvu.
Da krenemo od domaćih standarda. Krivični zakon Srbije u članu 145, stav 1. potpuno je jasan:
“Ko objavi ili prikaže spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera bez pristanka lica koje je spis sastavilo ili na koga se spis odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”
Što se tiče međunarodnih standarda, presude Evropskog suda nam pružaju dovoljno materijala o ovoj temi i lako se može zaključiti koji standardi važe u zemljama Saveta Evrope (Srbija je članica od 2003). Naime, Evropski sud za ljudska prava “najmanje” zaštite pruža političarima i predstavnicima vlasti, navodeći u svojim presudama da “javnost ima pravo da zna” ili da “postoji opravdan interes javnosti da se vodi debata od šireg društvenog značaja”. Konkretno, novinarima je dopušteno da prilično zadiru u privatnost nosilaca vlasti ili političara. Javnost ima pravo da zna i podatke o zdravlju tih ličnosti (na prime slučaj koji se ticao preminulog francuskog predsednika Miterana), ali i o gotovo svim skandalima u koje su umešani predstavnici vlasti i političari. Retki slučajevi gde se priznaje da javnost nema pravo da zna pojedinosti iz privatnog života političara i predstavnika vlasti tiču se veoma intimnih detalja (na primer razvod braka Premijera).
Sud smatra da su nešto više zaštićene druge javne ličnosti i u svom radu imao je slučajeve Naomi Kembel (odvikavanje od droge), predsednika Automobilske federacije (orgije sa prostitutkama), Karoline od Monaka (dva slučaja neovlašćenog objavljivanja njenih fotografija) ili glumca koji je u jednoj seriji igrao policajca (hapšenje zbog narkotika). U svim ovim slučajevima, sud je cenio sve okolnosti (i detalje) slučaja, ali je opšte pravilo da javnost ima interes da zna neke detalje iz vašeg života, ako ste javna ličnost. Pa ipak, to zadiranje u privatnu sferu nije uvek dozvoljeno i javne ličnosti mogu dobiti zaštitu, naročito kada su u pitanju fotografije kojima se samo zadovoljava radoznalost čitalaca. Kada su u pitanju osobe koje nisu javne ličnosti niti nosioci vlasti, pravo na privatnost gotovo uvek jeste mnogo važnije. Očigledno je da pomenuta profesorka iz Vranja (ali i bilo koja druga osoba u ovoj situaciji) nije ni javna ličnost, niti nosilac vlasti.
Najbolji primer je pomenuti slučaj Naomi Kembel (MGN limited protiv Ujedinjenog Kraljevstva), u kome je ona tužila časopis zbog objavljivanja tajno snimljenih fotografija ispred klinike za odvikavanje od narkotika. Na domaćem sudu, ona je dobila malu odštetu (3.500 funti), ali je časopis morao da plati više od milion funti sudskih troškova. Prilikom obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava, časopis se branio time da je gospođa Kembel lagala da nije zavisna od droge i da su fotografije bile neophodne da bi se pokazalo da je ona lagala, kao i da javnost ima pravo da to zna. Iako Evropski sud nije smatrao da su britanski sudovi pogrešili u svojoj presudi (dakle, časopis je imao pravo da napiše da ona ide na odvikavanje od narkotika), zaključio je da se mora uspostaviti ravnoteža između javnog interesa vezanog za objavljivanje fotografija Naomi Kembel i potrebe da se zaštiti njeno pravo na privatni život. Konkretno, iako je pisanje o ovom slučaju bilo prihvatljivo, objavljivanje fotografija koje su snimane tajno nisu doprinosile nikakvoj javnoj debati ili interesu, već su služile “da se zadovolji puka znatiželja čitalaca”. Sa druge strane, sud je zaključio i da ogromni iznos za sudske troškove jeste kršenje slobode izražavanja, da je neproporcionalan šteti koju je manekenka pretrpela i da može imati obeshrabrujući efekat na druge medije.
Sve u svemu, teško je pronaći bilo kakvo opravdanje za objavljivanje fotografije profesorke iz Vranja (bez obzira da li je autentična ili ne), ali i za tekstove koji prate ceo ovaj slučaj.
Autor je programski direktor Civil Rights Defenders za Zapadni Balkan.
Peščanik.net, 03.11.2015.
