Priča ide ovako:
U Austrougarskoj još, traje suđenje za sitnu krađu. Optuženi iznosi sjajno pripremljenu odbranu uz obilno navođenje latinskih citata, analizu krivičnog zakonodavstva i sudske prakse, nabraja olakšavajuće okolnosti i razumne sumnje u navode optužnice i uopšte briljira.
Sudija ga pažljivo sluša i po završetku iskaza kaže: „Optuženi, ja sam impresioniran vašim pravničkim znanjem i inače briljantnom erudicijom i retorikom. Svaka čast! Ali, ima jedan detalj: kako to da su žandari našli sporni srebrni sat baš u vašem džepu kad se u krčmi upalilo svetlo?“. „E, gospodine sudija, taj me detalj jebe“, kaže optuženi.
Izloženi smo danima manje ili više inteligentnim pokušajima da se u javnosti opravda donošenje izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i pratećih akata. Jedan značajan deo stručne pravničke i novinarske javnosti smatra da se od tog materijala pita ne pravi, pa koliko god se kuvar trudio. Njihova je argumentacija kratka i jednostavna, znate je; oni govore iz dugog i melanholičnog iskustva sa pokušajima regulisanja slobode štampe. Oni podsećaju da nikakav zakon ne može da zameni razboritu polemiku argumentima; da je dosadašnji zakon pružao sasvim dovoljnu zaštitu od klevete, uvrede i vređanja javnog morala, prava maloletnika itd. i da u ovoj stvari važi ono klasično upozorenje – „quieta non movere“; ono što miruje ne pomicati.
Nažalost, sa druge strane nismo čuli, kad još jednom prosejemo ovejanu suštinu, nikakav vredan argument, osim „uvođenja reda u medije“. Demokratija je, k sažaljeniju, neuredna pojava; uvek bila. Sloboda štampe, kao preduslov demokratije, takođe. S tim se dade živeti, štaviše treba: svako „uvođenje reda“ krije u sebi nečasne ambicije političke klase da polemiku zameni prinudom. „Čast i ugled“, zakonom zaštićena dobra, neko ili ima ili nema i nema tog suda koji ih mu presudom može dodeliti. Nema ni te novčane naknade koja može da zameni čast i ugled; Francuzi se otkad novine postoje tužakaju za jedan franak, iz principa. To je, dakle, to. A ako dosadašnji zakon ne valja predlagačima izmena i dopuna, to nije krivica novinarske profesije, nego pravosuđa, pak se obraćaju na pogrešnu adresu; valjda je tako lakše. Ovde važi ona dalmatinska: dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja. E, ovaj zakon jednostavno ne valja.
Protivnicima ovakvog zakona zamera se, ustvari, kad saslušamo sve, samo jedna stvar: to što je i Ljilja Smajlović protiv istog zakona. „Svrstali su se u kolonu Ljilje Smajlović“, kažu i to se ori, prepričava po izvesnim salonima i zuji po jedinom mediju koji ovim zakonom nije ugrožen, Radio Milevi. To je slatko: prvo oni svojim zakonom od Ljilje Smajlović naprave heroinu, a onda smo mi krivi što je gđa. Smajlović pametna žena. E, pa nećemo tako. Dame i gospoda koji to pričaju deo su one pravedničke javnosti na koju sam ovde upozoravao više puta, pa sam dobio preko nosa. Takmičenje u pravedništvu neodoljivo podseća na doba rane Reformacije kada su puritanci s visine gledali „mlake“ („laodikejske“; vidi Dela apostolska) hrišćane: mi smo se spasenja domogli, a vi nećete nikada, uta-ta! Večna istina je naša; stoga, sve izbirljiviji i stroži, njuškamo ima li negde neke jeresi. Ishod takvog stava (sujeta sujetstva!, rekao bi Crnjanski) jeste da oni sistematski i uporno rasteruju od sebe svoje prirodne saveznike, sve takmičeći se ko je čistiji i pravedniji.
To onda, naravno, završi u sektaškoj usamljenosti, daleko od istine i pravde. Argumenti više nisu važni; važna je pravednička sujeta. A u nedostatku argumenata – zna se šta ide. Tako se na prestoničkoj Radio Milevi pojavila vest da se „sprema ujedinjenje NUNS i UNS“, valjda pod trijumfalnim vođstvom gđe. Smajlović. Tako je, naime, protumačena inicijativa izvesnog broja članova NUNS da predsednici i ostalim izabranim organima Udruženja predlože da podnesu ostavke i da sazovu vanrednu izbornu skupštinu. Po njihovoj proceni, legitimitet rukovodstva doveden je u pitanje, došlo je do rascepa u Udruženju i jedini izlaz su novi izbori – pa ko dobije podršku članstva. Ni o kakvom „ujedinjenju“, naravno, nije bilo reči, niti tako nešto bilo kome u NUNS pada na pamet (i dalje smo isto toliko, kao i uvek, dakle jako mnogo, daleko od UNS, gospa-Ljiljinoj pameti uprkos). Prema tome nema smisla sada polemisati sa tako blesavom tvrdnjom, ali je zanimljivo da se takva tvrdnja (dostojna jednog Qrira) uopšte pojavila i gde se pojavila – sve u panici i u nedostatku razumnog opravdanja za olake i brzoplete poteze; u političke implikacije neću ni da ulazim, mada sam u iskušenju…
Dolazimo konačno do famoznog srebrnog sata. Nema te briljantne erudicije i britke pameti koja može da opravda podršku ovom Zakonu, pa koliko god se Zoran Ostojić trudio, a Nadežda Gaće pravdala. A da li je ili nije usvojen neki amandman na Krivični zakon (mrzi me i da gledam!) nije bitno; bitno je da se koalicija na vlasti usudila da taj, kasnije amendirani, član KZ uopšte predloži, jer je to skandal po sebi, a vi ste, gospodo, tu koaliciju podržali. No, sada mafijaški advokati-consiglieri trljaju ruke i već prete da će drati kožu s leđa medijima koji „povrede čast i ugled“ notornih ubica i kriminalaca, sve ne poštujući „pretpostavku nevinosti“; gle, mater mu. Čekajte samo da ovaj vaš Zakon počne da se primenjuje; šta ako njegova primena bude daleko od vaših želja, očekivanja, obećanja i nada?
Mi, novinari, preživećemo i vaš Zakon, kao što smo preživeli one prethodne, što lepo reče Dragoljub Žarković. Vi nećete preživeti ako ovako nastavite, a tu vam Aleksandar Vučić nije baš neki primer za ugled, iako je preživeo; to je druga jedna priča, a ako vam je on uzor – samo recite.
Danas, 13.09.2009.
Peščanik.net, 14.09.2009.
