Građane koji su se pre nekoliko dana, u protestu, okupili ispred zgrade Skupštine Beograda, napali su i tukli – lancima, sajlama, palicama, kišobranima – radnici privatne firme angažovane za poslove obezbeđenja. Policija je, mada prisutna u respektabilnom broju, sve vreme mirno stajala i posmatrala tuču do koje je nakon napada došlo. Na kraju je uhapsila pet građana, aktivista pokreta „Most ostaje“, među njima i uglednog književnika, dobitnika valjda najprestižnije nacionalne nagrade za književnost. Od radnika obezbeđenja, među kojima su prepoznati i neki iz kriminalnog miljea, nije priveden niko iako su oni izazvali tuču prekoračivši ovlašćenja privatnog obezbeđenja.
Zanimljivo je i bizarno da je gradonačelnik Beograda našao da je zgodno, da u vreme koje obiluje ovakvim događajima, promoviše još jednu, novu „bezbednosnu“ strukturu – Obezbeđenje grada Beograda.
Sa manje više istom idejom se pojavio i potkraj prošle godine najavivši osnivanje „Beogradske službe bezbednosti“. I tada sam, kao i mnogi drugi, reagovao i upozorio da tu ideju nije moguće realizovati na pravno valjan način. Nije u skladu sa Ustavom a ni sa Zakonom o glavnom gradu koji utvrđuju nadležnosti grada Beograda i koji ne daje mogućnost za osnivanje službe bezbednosti. Bilo je potpuno nejasno i na kojim ovlašćenjima bi se zasnivalo delovanje nove službe. Ako bi to bilo u okviru ovlašćenja lokalne samouprave, onda to spada pod Zakon o komunalnoj miliciji a ona već postoji i deluje, tačnije bar bi trebalo da deluje, u skladu sa zakonom utvrđenim ovlašćenjima. Zašto bi se osnivala neka nova lokalna struktura? Uspostavljanje nekakve „pomoćne policije“ zahtevalo bi izmene Zakona o policiji. Vlast je već jednom, krajem 2022, neuspešno pokušala nešto slično ali je na sreću odustala i povukla skandalozno loš, po niz ljudskih prava opasan nacrt zakona. A čak i samo terminološki, naziv „služba bezbednosti“ bio je u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o osnovama sistema uređenja službi bezbednosti koji izričito utvrđuje da su službe bezbednosti BIA, VBA i VOA i ne ostavlja prostor za stvaranje neke nove službe bezbednosti.
Gradonačelnik, ili neko još važniji iza njega, izgleda se odlučio da od mnoštva primedbi prihvati samo primedbe formalne, terminološke prirode, tako da sada nije reč o „Beogradskoj službi bezbednosti“ već o „Obezbeđenju grada Beograda“. Sve ostale primedbe su potpuno ignorisane što nas iznova suočava sa tri krupna problema.
Na prvom mestu je problem očitog nepostojanja valjanog pravnog osnova ali i potrebe i smisla za formiranje ove nove bezbednosne strukture. Raskorak sa već pomenutim važećim zakonima nemoguće je prevazići pa zato nema odgovora ni na niz potencijalno bitnih praktičnih pitanja, na primer o ovlašćenjima „obezbeđenja“ ili obuci, bezbednosnoj proveri ili (ne)dopuštenosti članstva u političkoj stranci njenih pripadnika.
Uz evidentnu nezakonitost, problem predstavlja i potpuna netransparentnost. Sve ide bez javnog tendera, skriveno od javnosti, direktnom pogodbom. Čulo se (samo nezvanično) da će ugovor biti potpisan pod uslovima već definisanim sa jednom privatnom firmom. Ali i pored formalnih zahteva javnosti nije poznato o kojim se konkretno uslovima radi. Zna se da je ugovor o nabavci softvera već potpisan a i da su za potrebe famoznog „Obezbeđenja“ već kupljena neka službena vozila (vidljiva su i na reklamnim video klipovima) ali se ne zna ni koliko, ni po kojoj ceni. Ovakav način raspolaganja javnim novcem uvek je koruptivan, pa je posebno tragikomično da ga vlast praktikuje a u isto vreme na sav glas priča o „do sada najžešćoj borbi protiv korupcije“.
Ali postoji nešto gore čak i od izvesne korupcije. Zna se da je ugovor o nabavci softvera za novu bezbednosnu strukturu već potpisan sa firmom koja je veoma bliska vladajućoj stranci, firmom u čijim prostorijama se tokom izbora nalazio kol centar stranke. I da će i glavni ugovor biti potpisan sa firmom bliskoj vladajućoj stranci. Po svoj prilici na sličan način su nabavljena već pomenuta službena vozila. Višegodišnja praksa pokazala je da aktuelna vlast krupne poslove, za veliki novac, uglavnom realizuje preko firmi bliskih vladajućoj stranci. Nekad toliko bliskih da to ostavlja utisak da su u pitanju „epigoni“, privredne „filijale“ stranke.
I sad je u pitanju veliki novac ali i nešto više od toga. Vlast građanima stavlja u izgled mogućnost da će u neko dogledno vreme, pored vrlo slabo kontrolisane policije i komunalne milicije i jedva simbolično od strane policije kontrolisanog privatnog obezbeđenja, dobiti (i plaćati) još jednu sasvim fluidnu i potpuno nekontrolisanu „bezbednosnu“ strukturu – partijsku policiju. A takva „obezbeđenja“, bez obzira da li nose smeđe, crne ili plave (makar i „nemanjićko“ plave) uniforme, za građane i njihova prava uvek su bila i jesu – ozbiljna opasnost.
Peščanik.net, 10.03.2025.
Srodni link: Saša Ilić – Crni žbir
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Brown, black or blue shirts - 13/03/2025
- Smeđe, crne ili plave košulje - 10/03/2025
- Glasna osuda ili tiha pretnja? - 06/03/2025
