Stvarno nisam pametan
Uopšte nisam siguran
Da li treba ili ne treba
Da kažem ili ne kažem
U stvari nema veze
Bolje da ne davim
Ma zaboravi
Nebitno
Nisam ništa rekao
Lupam

M. Bećković, Kad budem još mlađi

 

 

 

Nije ovo špekulacija i tome može li mišljenje sebe da misli i kako – reč je o pevanju i mišljenju u Srbiji danas.

Problem je spekulativne prirode u ozbiljnom smislu reči, ali ga u Srbiji nije lako rešiti. I tiče se i poezije i filozofije, posebno političkog mišljenja kao takvog. Učili su nas da onu Dekartovu sentencu znamo na latinskom, pa na nekom drugom jeziku pa i na srpskom – Nihil est in intellectu quod non fuerit in sensu – nisi intellectus ipse: Sve je u čulima i došlo je u razum – „sem razuma samog“. Ovde u Srbiji ni Dekart ne pomaže. Peva pesnik i prvi Guslar ove zemlje kako peva, ali do smisla se teško stiže, kraj svih napora naših. Naravno, poezija nije filozofija i tu biva da i iz „primozga“ – to su Krležine reči – nešto smisla ima i zvuči kao poezija. Emocije su poetski legitimne i bivaju poezija kada stižu iz „zaumlja“, kako su ruski formalisti to definisali. Kod M. Bećkovića nema ni pevanja ni mišljenja, jer se lirski subjekat iskazuje u besmislu i strofe deluju kao besmislica. Jedna je vrlina ipak prisutna u najnovijoj zbirci „Kad budem još mlađi“, koja se najavljuje kao senzacija na Sajmu knjiga, i koja je već kultna knjiga. Poema je jasna i čita se, a ima još boljih strofa. Jasno je samo da su nas bombardovali sedamdeset i osam dana oni s trulog Zapada, a mi ni mrava zgazili nismo niti smo koga bomardovali, ono oko Sarajeva je izmišljotina i „to nijedan Srbin ne priznaje, pa ni ja“, kazao je ustavni poglavar Republike četnički vojvoda Toma N. – u Rimu. Ostalo u poemi Bećkovićevoj ne podaje se promišljanju, ma kakvu metodologiju tumačenja književnog dela odabrali, bilo imanentističku ili socijalrealističku. Nema to veze. Ovo je u Srbiji kultna knjiga, jer je pesnik uporan u ćeranju sa svima, pa i sa sobom samim. Neki kritičari kažu da je poezija M. B. „kritika sopstvenog uma“, što nije daleko od istine ali ova je poezija ipak kritika svakog Uma i svake pameti ljudske i neosporno ruganje poeziji samoj. Nijedna strofa u poemi ne opravdava svoje bivanje i svoj status kao pesnički iskaz koji ima smisla i nekog lirskog daha. Sve je banalna režimska propaganda što smo pokazali u svom eseju objavljenom davno – i primećenom pa i prevođenom negde – gde smo načinili razliku između poezije i propovedi u delu M. Bećkovića. Iskazi su građeni od režimskih propagandnih floskula i palančkih bravura – tu poezije nema.

Još veća je muka s jednom sentencom I. Dačića – i tu Dekart ne pomaže – koja je raspametila sve, pa i one u Evropi. Bilo je raznih tumačenja, a sa jednim je sam autor Dačić išao nemačkom ambasadoru u Beogradu Hajncu Vilhelmu da mu je analizira – odgovora od Nemca još nema. Tumačenja se nastavljaju i do smisla niko još došao nije, i zaista je misao zagonetna.

Nema druge nego da tu misao Premijerovu delom makar navedemo kako bi napokon mogli tragati za smislom besmisla, odnosno besmislice njegove:

„Odmah posle Drugog svetskog rata oni koji su počinili ovaj zločin počeli su da grade novu Evropu“ – to je prvi deo. Naše su žrtve zaboravljene, nastavlja Premijer „zato što je istorija iskrivljena i istorijski poražene nacije u Prvom i Drugom svetskom ratu su danas postale važnije kao faktori na Balkanu, nego što je Srbija i srpski narod“. Da li su poražene nacije i narodi ili zločinačke ideologije krvi ili isticanje svog naciona kao izabranog naroda, o tome s Dačićem kao misliocem nema smisla raspravljati. Dačič je slovio nad humkama naših ljudi koji su pali kao žrtve te ideologije i hteo je – a nije uspeo – da naglasi doprinos srpske antifašističke borbe i otpora Hitleru. A žrtve su nemačkim nacionalistima i fašistima privodili dobrim delom sami srpski kvislinzi. O tome u besedi u Jajincima i na drugim stratištima ni Dačić ni prvi čovek države vojvoda Toma N. ni reči da kažu. A imaju savetnike sve bolje od boljega, a među njima i vladike iz SPC koji se isplakaše za knezom Pavlom ono na Oplencu, a tamo se niko ne seti toga, vladike ni suzu da puste za nekim patrijarhom Gavrilom. A taj je drugačije razmišljao i delao. Pa i pevao, jer u njegovom delu ima i nadahnutih reči kojima je pozivao Srblje da se „odupru Hitlerovoj nemani koja robi Evropu“. To je Srbija danas i imamo i takvog Premijera i takve vladike – jer – prema svecu i tropar.

Mi pak naš posao ne ostavljamo i analiziramo i poeziju i javnu reč dičnih Srbalja sva tri zakona verska, uključujući tu i one Srblje „vere Mojsijeve“.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.10.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)