Ne, ne radi se o velikom glumcu, „Gospodinu mangupu“, kako glasi monografija u njegovu čast, koji je iza sebe zaista ostavio neizbrisiv trag u „sedmoj umetnosti“.

Reč je o nedavno preminulom dugogodišnjem direktoru fabrike „Tigar“ iz Pirota Draganu Nikoliću, koji je iza sebe takođe ostavio veliko delo – eno ga, na nekoliko desetina hiljada kvadrata, od tvrdog materijala, ali se, slično Gaginim filmskim rolnama, i njegova dela kotrljaju – na četvorotočkašima širom sveta, od Srbije do Australije.

Pirotski Nikolić, iako takođe veliki majstor svog zanata, doživeo je, međutim, sasvim drugačiju sudbinu od svog slavnog imenjaka i prezimenjaka. Doživeo je da ga vlast proganja, da ga mesecima drži u zatvoru, da mu ukalja ime i karijeru, da čaršija (a u malom mestu ona ume da bude najsurovija) njime ispira usta, da ga sve to odvede u bolest koja mu nije dozvolila da sačeka kraj suđenja kojim su ga takođe godinama mrcvarili i da, na kraju, bude ispraćen bez ikakvih zvaničnih počasti, „u krugu rodbine i prijatelja“.

A zaslužio je da mu u centru grada podignu spomenik.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati privatizacije tako uspešne kao što je bila ona u kojoj je pirotska fabrika auto-guma prodata francuskom i svetskom gigantu Mišlenu. Dovesti, bez uvrede, „bogu iza nogu“, u mesto daleko od ekonomskih, finansijskih i administrativnih centara, loše povezano i sa komšijama i sa svetom, globalnog tržišnog i tehnološkog lidera, nešto je poput osvajanja „Zlatne palme“ u Kanu. Pirot bi danas bio mrtav grad, poput Kraljeva, Kruševca i mnogih drugih gradova u Srbiji – koji su gubitkom industrije platili desetogodišnje „sramno vojevanje“ devedesetih – da nije bilo tog maestralnog Nikolićevog poteza.

A kada je to obavio, umesto da zasedne u ponuđeno mu udobno mesto generalnog menadžera etablirane kompanije, Nikolić je opet izabrao put kojim se ređe ide. Odlučio je da nešto slično učini sa drugim delom svog preduzeća, onim od kojeg je zapravo pirotska gumarska industrija 1935. godine počela, od fabrike gumene obuće. I bio je blizu da ponovo uspe. Toliko blizu da je (2006) uspeo da kupi deo čuvenog engleskog Hantera, vodećeg svetskog brenda u proizvodnji gumene obuće, jedne od svega 17 firmi u Velikoj Britaniji koja je imala pravo da nosi znak engleske kraljevske porodice. Bilo je to, da se opet poslužim parabolom, kao kada Nole nacionale osvoji Vimbldon. Čuveni Fajnenšel tajms se čudio: srpska firma preuzima kraljevsku firmu! Nažalost, ta vest je više pažnje privukla u Londonu nego u Beogradu. Dok se o dobitnicima svetskih priznanja na sportskom i kulturnom planu naveliko i danima piše, pobednike na poslovnom polju prati ćutanje. Ili, kao u slučaju našeg junaka, policija. U Beogradu su, dakle, sitne šićardžije i palanački umovi uspeli da osujete Nikolićeve planove.

Nije ovo prilika da se o karijeri uglednog biznismena piše podrobnije – o tome smo, pod naslovom „Tigar iz Pirota“, kolega Miša Brkić i ja sačinili jednu knjižicu – uglavnom, Dragan Nikolić je otišao u zatvor, a fabrika obuće u propast.

No, ma koliko zlehuda, Nikolićeva sudbina nije retkost u (privrednoj) istoriji Srbije. U stvari, time se Nikolić samo pridružio domaćim privredničkim velikanima, ljudima koji su gradili srpsku industriju, poput Vladimira Jasića, koji je podigao nišku Elektronsku industriju, ili Prvoslava Rakovića, utemeljivača kragujevačke „Zastave“, o kojima sam već pisao, a koji su doživeli da ih, iz ovih ili onih razloga, na ovaj ili onaj način, sredina odbaci i da umesto da budu primer i putokaz, oni nestanu iz privrednog života i sa javne scene uopšte. A da javnost to, praktično, uopšte ne primeti.

Tako se još jednom pokazalo da Srbija ne ume da ceni istinske neimare, preduzetnike i posvećenike, zbog čega i danas plaća visoku cenu u vidu velikog ekonomskog siromaštva, ali i opšte društvene i kulturne zaostalosti.

Peščanik.net, 24.07.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)