Ne, ne radi se o velikom glumcu, „Gospodinu mangupu“, kako glasi monografija u njegovu čast, koji je iza sebe zaista ostavio neizbrisiv trag u „sedmoj umetnosti“.

Reč je o nedavno preminulom dugogodišnjem direktoru fabrike „Tigar“ iz Pirota Draganu Nikoliću, koji je iza sebe takođe ostavio veliko delo – eno ga, na nekoliko desetina hiljada kvadrata, od tvrdog materijala, ali se, slično Gaginim filmskim rolnama, i njegova dela kotrljaju – na četvorotočkašima širom sveta, od Srbije do Australije.

Pirotski Nikolić, iako takođe veliki majstor svog zanata, doživeo je, međutim, sasvim drugačiju sudbinu od svog slavnog imenjaka i prezimenjaka. Doživeo je da ga vlast proganja, da ga mesecima drži u zatvoru, da mu ukalja ime i karijeru, da čaršija (a u malom mestu ona ume da bude najsurovija) njime ispira usta, da ga sve to odvede u bolest koja mu nije dozvolila da sačeka kraj suđenja kojim su ga takođe godinama mrcvarili i da, na kraju, bude ispraćen bez ikakvih zvaničnih počasti, „u krugu rodbine i prijatelja“.

A zaslužio je da mu u centru grada podignu spomenik.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati privatizacije tako uspešne kao što je bila ona u kojoj je pirotska fabrika auto-guma prodata francuskom i svetskom gigantu Mišlenu. Dovesti, bez uvrede, „bogu iza nogu“, u mesto daleko od ekonomskih, finansijskih i administrativnih centara, loše povezano i sa komšijama i sa svetom, globalnog tržišnog i tehnološkog lidera, nešto je poput osvajanja „Zlatne palme“ u Kanu. Pirot bi danas bio mrtav grad, poput Kraljeva, Kruševca i mnogih drugih gradova u Srbiji – koji su gubitkom industrije platili desetogodišnje „sramno vojevanje“ devedesetih – da nije bilo tog maestralnog Nikolićevog poteza.

A kada je to obavio, umesto da zasedne u ponuđeno mu udobno mesto generalnog menadžera etablirane kompanije, Nikolić je opet izabrao put kojim se ređe ide. Odlučio je da nešto slično učini sa drugim delom svog preduzeća, onim od kojeg je zapravo pirotska gumarska industrija 1935. godine počela, od fabrike gumene obuće. I bio je blizu da ponovo uspe. Toliko blizu da je (2006) uspeo da kupi deo čuvenog engleskog Hantera, vodećeg svetskog brenda u proizvodnji gumene obuće, jedne od svega 17 firmi u Velikoj Britaniji koja je imala pravo da nosi znak engleske kraljevske porodice. Bilo je to, da se opet poslužim parabolom, kao kada Nole nacionale osvoji Vimbldon. Čuveni Fajnenšel tajms se čudio: srpska firma preuzima kraljevsku firmu! Nažalost, ta vest je više pažnje privukla u Londonu nego u Beogradu. Dok se o dobitnicima svetskih priznanja na sportskom i kulturnom planu naveliko i danima piše, pobednike na poslovnom polju prati ćutanje. Ili, kao u slučaju našeg junaka, policija. U Beogradu su, dakle, sitne šićardžije i palanački umovi uspeli da osujete Nikolićeve planove.

Nije ovo prilika da se o karijeri uglednog biznismena piše podrobnije – o tome smo, pod naslovom „Tigar iz Pirota“, kolega Miša Brkić i ja sačinili jednu knjižicu – uglavnom, Dragan Nikolić je otišao u zatvor, a fabrika obuće u propast.

No, ma koliko zlehuda, Nikolićeva sudbina nije retkost u (privrednoj) istoriji Srbije. U stvari, time se Nikolić samo pridružio domaćim privredničkim velikanima, ljudima koji su gradili srpsku industriju, poput Vladimira Jasića, koji je podigao nišku Elektronsku industriju, ili Prvoslava Rakovića, utemeljivača kragujevačke „Zastave“, o kojima sam već pisao, a koji su doživeli da ih, iz ovih ili onih razloga, na ovaj ili onaj način, sredina odbaci i da umesto da budu primer i putokaz, oni nestanu iz privrednog života i sa javne scene uopšte. A da javnost to, praktično, uopšte ne primeti.

Tako se još jednom pokazalo da Srbija ne ume da ceni istinske neimare, preduzetnike i posvećenike, zbog čega i danas plaća visoku cenu u vidu velikog ekonomskog siromaštva, ali i opšte društvene i kulturne zaostalosti.

Peščanik.net, 24.07.2017.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)