Snovi pod diktaturom

park

Foto: Predrag Trokicić

Posle Hitlerovog dolaska na vlast 1933, novinarka iz Berlina Charlotte Beradt počela je da ima noćne more. Pretpostavila je da se to verovatno ne događa samo njoj i iz toga je izrastao njen istraživački projekat. Ispitivala je razne ljude o tome šta sanjaju i dokumentovala noćne vizije izazvane vladajućim režimom kao „nov i eksplicitan dokaz protiv diktature”.

Njeni ispitanici su pripadali širokom preseku stanovništva: od studenata i advokata do industrijalaca i domaćica. Sve u svemu, zapisala je snove preko 300 Berlinaca.

Kao Jevrejka je na kraju morala da napusti Nemačku. Godine 1939. ona i njen muž su stigli u Njujork, gde su se pridružili zajednici izgnanika – „plemenu“ bivših Berlinaca u kom su bili i Hannah Arendt i Heinrich Blücher. Tokom rata, levičarski magazin Free World sa sedištem u Njujorku objavio je kratak članak o njenoj zbirci snova, koji ovde prenosimo. Više od 20 godina kasnije, 1966, uz podršku H. Arendt, C. Beradt je objavila svoju studiju Das Dritter Reich des Traums (Treći rajh u snovima). Engleski prevod Third Reich of Dreams, koji sadrži i esej Bruna Bettelheima, objavljen je 1968. godine.

Sledi esej Charlotte Beradt „Dreams under dictatorship / Snovi pod diktaturom“ objavljen u časopisu Free World oktobra 1943.

***

Probudila sam se u znoju, stisnutih zuba. I ovog puta, kao i tokom bezbroj prethodnih noći bila sam proganjana od nemila do nedraga – pucali su na mene, mučili me, skalpirali. Ali ove noći mi je prvi put palo na pamet da možda nisam jedina koju je diktatura osudila na noćne more. Ono što ispunjava moje košmare verovatno ispunjava i snove drugih ljudi: bežanje bez daha kroz polja, skrivanje na vrhu kula vrtoglave visine, drhtanje u otvorenim grobovima – svuda gde su nas saterali jurišnici režima.

Počela sam da ispitujem ljude o njihovim snovima.

„Sanjao sam“, rekao mi je g. K, vlasnik fabrike, „san pun užasa u kome nije ispaljen nijedan metak i nije prolivena ni kap krvi. Goebbels je došao u moju fabriku. Postrojio je radnike u dva reda okrenuta jedan naspram drugog. Morao sam da stanem između njih i izvedem hitlerovski pozdrav podizanjem ruke. Jedva sam sebe naterao na to. Goebbels je posmatrao moje napore kao da gleda predstavu, neutralno. A kada sam konačno podigao ruku, izgovorio je šest reči: „Nije meni stalo do tvog pozdrava“ i krenuo prema izlazu. Stajao sam podignute ruke u sopstvenoj fabrici, među svojim ljudima. Nikada u životu se nisam osećao tako poniženim. Neko vreme sam tako stajao, a onda sam se probudio.“

G. K, čovek dokazane hrabrosti i odlučnosti, drhtao je od uzbuđenja dok mi je pričao san koji je usnio pre više nedelja. Taj san nije potekao iz straha od sirove snage, već iz pritiska diktature na ljudski um. Kada bih našla još takvih snova izmrcvarenih duša bio bi to nov i eksplicitan dokaz protiv diktature.

Počela sam da sistematski sakupljam svedočenja o snovima pod diktaturom. Ljudima od kojih sam tražila da mi pričaju svoje snove nisam otkrivala zašto to radim, jer nisam želela da utičem na njihove odgovore. I onako ih je bilo teško dobiti. Većina ispitanika je želela da zaboravi svoje mučne snove i nerado je govorila o njima. Neke sam ipak navela da govore tako što sam im pričala sopstvene snove ili snove drugih ljudi. Svaki dobijeni san sam podrobno zapisala.

Snovi o vlastima, zakonima, naredbama

Uzroke najraznovrsnijih snova strepnje u diktaturi treba tražiti pre svega u mnoštvu predstavnika vlasti, kancelarija, zakona, zabrana i kazni. Jedan javni činovnik, čiji je život bio zatrovan strahom od potkazivanja, izmislio je u snu „Kancelariju za kontrolu telefonskih razgovora“ koja je svojim suptilnim metodama dokazala da je on počinio zločin kad je svom bratu preko telefona rekao: „Više ni u čemu ne mogu da nađem zadovoljstvo“. Molio je i preklinjao da mu oproste, da ga ne prijave, ali je duboko u sebi znao da je uništen.

Mali trgovac iz Beča sanjao je da je lampa u uglu njegove sobe najednom počela da govori i da ponavlja policiji svaku rečenicu koju je ikad izgovorio protiv vlasti, svaki politički vic koji je ispričao. I on je zaključio da je gotov.

Jedna nastavnica matematike sanjala je da je pod pretnjom smrću zabranjeno napisati išta što ima veze sa matematikom. Otišla je u neku kafanu sumnjivog ugleda i tu, u smrtnom strahu, usred urlanja pijanaca i polugolih devojaka, zapisala nekoliko jednačina koje su joj bile važne.

Lepa mlada žena sanjala je da su na svim uglovima ulica postavljeni crni saobraćajni znaci. Oni su sadržali dvadeset reči napisanih belim slovima; te reči je zabranjeno izgovarati. Među njima su i biblijski termini kao što je „Gospod“. A poslednja od dvadeset reči bila je „ja“.

Druga žena je u svom snu danonoćno lutala sa svojim mužem, prolazila kroz ulice i zgrade ali nije mogla da nađe smeštaj, dok joj na kraju jedna stanodavka nije rekla, u obliku kletve Jevrejina lutalice, uz odgovarajući pokret rukom:

Evo zakona: neće imati svoj dom.
Lutanje ulicama biće njihova sudbina.

Stid i strah

U snovima pod diktaturom strah je često praćen stidom. Jedan advokat u čijem je životu ideal građanskog ugleda igrao važnu ulogu sanjao je sledeći san: U parku su dve klupe, jedna do druge. Jedna je obična, a druga obojena u žuto. Između njih stoji korpa za otpatke. Posle izvesnog oklevanja, sedam na korpu i oko vrata kačim znak koji kaže: „Kad zatreba, napraviću prostora za otpatke.“

Pred ispit za medicinsku sestru, jedna devojka iz noći u noć sanja prigodnu varijaciju poznatog sna o ispitima. Prošla je s ocenom „odličan“, a onda je sa užasom i stidom čula kako ispitivač izgovara smrtnu presudu njenoj profesionalnoj karijeri: „Ipak ću vas oboriti zato što pripadate konfesionalnoj crkvi“ (crkvi pastora Niemoellera).

Druga devojka je gotovo svake noći u snu čula kako njena stanodavka izgovara reči koje su je pogađale poput malja: „Moji stanari kradu kao Jehovini svedoci“ (devojka je bila fanatično posvećena toj sekti). Duboko povređena, svaki put se nadala da je to samo omaška, da će se žena ispraviti i reći „kao svrake“, ali svaki put je bila razočarana.

Pisac koji je imao problema s Kulturnom komorom (kojoj je morao pripadati ako je želeo da objavljuje svoja dela) sanja da ga je jedan od najboljih prijatelja pozvao na nekoliko dana u svoju kuću u gradiću udaljenom nekoliko sati vozom. U njegovu čast priređena je zabava i domaćin mu prigodnom zdravicom odaje priznanje i iskazuje nepomućeno prijateljstvo. Iznenada se pojavljuje žena koja prekida domaćina. Zabave, kaže ona, nisu u skladu s linijom vlasti, jer na njih pozivaju nepouzdane elemente… Istog časa je oteran iz kuće, njegov domaćin se nije potrudio ni da mu kaže kojim vozom može da ode. Dok stoji izgubljen na putu gleda na sat i shvata da je njegovom prijatelju bilo dovoljno deset minuta da iz korena promeni svoje mišljenje o njemu. Ponižavajuću situaciju otežavao je stid zbog izdajstva prijatelja koga je voleo celog života.

Slično tome, jedna stara žena, posvećena protestantkinja, spojila je stid zbog nemačkog naroda i sopstveno poniženje. Sanjala je da se onesvestila na jednom od najprometnijih uglova u Berlinu. Nijedan od više stotina prolaznika nije joj pritekao u pomoć – niko je čak nije ni pogledao. „Kako ovi ljudi znaju da treba da me ostave da ležim na zemlji zato što verujem u Gospoda Isusa Hrista?“, grozničavo se pitala u svom snu. Bilo joj je lakše tek kada je primetila da osoba koja joj je najbliža, jedna prodavačica novina, sedi paralisana u invalidskoj stolici i zapravo ne može da joj pritekne u pomoć.“

Snove pune strepnje ne izazivaju samo metodi diktature već i njena ideologija. Tako teorija o superiornosti plavokose rase traži svoje žrtve među tamnokosim osobama. Ili ljudi bivaju istrgnuti iz grupe kojoj pripadaju i nasumice gurnuti u neku drugu. U njihovim snovima koncept grupe postaje fiks ideja. Jedan čovek je išao dotle da u svojim snovima više nije govorio sam već samo u horu.

Snovi o otporu

Mnogi snovi koje sam sakupila imaju jednu zajedničku osobinu: snevači su u trpnom stanju, nesposobni da preduzmi bilo kakvu akciju. Ne pada im na pamet da pruže otpor – strah je suviše duboko usađen u njih. Ali jedan čovek koji je aktivan u borbi protiv diktature sanja drugačije snove: on ne sedi skrštenih ruku, krenuo je u akciju. U prvom delu njegovog dugog sna pojavljuju se šapirografisani leci, policija ih otkriva, njega obuzima strah. U drugom delu Gestapo se već penje uz stepenice; on zaključava vrata, ali brava ispada; onda beži kroz prozor. U trećem delu, dok beži, primećuje dvojicu ljudi ispred popularnog kafea. Jedan šapuće drugom: „Moramo protestovati“. On staje između njih, stavlja im ruke na ramena i viče u kafe: „Mi protestujemo“. Onda beži vukući onu dvojicu sa sobom. Na kraju sna sva trojica trče jedan uz drugog, ukorak, vičući jednoglasno: „Mi protestujemo“.

Akciji u snovima pribegla je i supruga čoveka koji je morao da pobegne preko granice kad su njegove ilegalne aktivnosti bile otkrivene. U svim njenim snovima, njen muž se vratio da nastavi rad, ali su ga poznali i uhvatili. Jedne noći je sanjala da se vratio preobučen u nemačkog vojnika: „Strahovala sam da će nešto uraditi pogrešno jer ne poznaje dovoljno vojna pravila. Potrčala sam do kasarne da bih se dočepala odštampanog pravilnika službe. Htela sam da mu zašijem naredničke epolete na uniformu da bi redovi morali prvi da ga pozdrave, pa se tako ne bi odao pogrešnim pozdravom.“

Ovaj san je, međutim, ubrzo prešao iz područja aktivnosti u područje patnje; suprug je uhapšen i žena je odvedena u ćeliju koja liči ne krematorijum. U zid je ugrađen pretinac u kome se nalazi njen muž, a na njemu piše: „Sto dvadeset kubnih centimetara, temperatura 167 stepeni.“

Snovi o dokumentima i strahu od budućnosti

Snovi strepnje koji anticipiraju budućnost rezervisani su za Jevreje kao najokrutnije progonjenu grupu stanovnika. Žena u 70-im godinama sanjala je: „Moj suprug i ja smo emigrirali na neko daleko mesto. Bili smo sasvim sami; nismo imali nikog da nam pomogne. „Zašto ne podignemo novac sa štedne knjižice?“, pitala sam ga. „Ništa nam nije ostalo“, rekao je on. „A da uzmemo nešto iz sefa?“ „Ništa nam nije ostalo“. „Onda uzmi iz novčanika.“ „Ali ništa nam nije ostalo“.

Noćne more njenog supruga išle su dalje. Kad je Hitler rekao da će mu ispuniti jednu želju, kao u bajci, on je bez oklevanja odgovorio: „Pasoš za mene i moju ženu.”

Pasoši, dokumenti, vize – dugo pre nego što su zaista bili potrebni – provlače se kao crvena nit kroz snove ove grupe. Jedan čovek u snovima nosi aktentašnu sa svim svojim dokumentima kud god krene. Drugi se u snu nalazi na brodu koji tone i ne pomišlja „Kako da se spasem?“, već „Kako da spasem svoja dokumenta?“ Njegov prvi krik posle katastrofe odnosi se na dokumenta.

Iskidani nervi tih ljudi predviđaju sve sitne i krupne teškoće – kuda i šta onda? Zaustavljaju ih na granici; zabranjuju im da pristanu brodom; smeju im se zbog pogrešnog izgovora, pa se oni više ne usuđuju da govore; nalaze se u kući nepoznatih ljudi, gde nisu dobrodošli i ne smeju da sednu za trpezarijski sto; šestoro ih spava u jednoj sobi; plaše se oronulih zidova i mračnih dvorišta; prolaze nepoznatim ulicama; začuju nemačku pesmu i stide se svojih emocija. Jedan snevač bira trapistički manastir kao sablasno mesto radnje svog košmara, pošto se očigledno plaši da će biti nemušt na stranom jeziku. Drugog san odvodi u „poslednju zemlju na svetu gde još tolerišu Jevreje“. Tu zemlju samo tako naziva; za njega ona nema drugo ime. Po svemu sudeći ta zemlja se nalazi na kraju sveta: on mora da prođe kroz Lapland jer do tamo ne vodi nijedan drugi put. Veoma je srećan kad pešice stigne ne grancu, natovren teškim zavežljajima; vodi sa sobom slepu majku, a uz njega je i supruga. Za njim su milje i milje leda i snega, ali na granici pred njim stoji osmehnut, ljubazan službenik, rumen kao da je napravljen od obojenog šećera i pita ga: „Mogu li da vam pomognem, gospodine?“ Putnik mu pruža pasoš i kaže: „Ja sam profesor…“ „Vi ste Jevrejin!“ urla službenik pošto je bacio pogled na pasoš i udara pečat s velikim crvenim „J“.

Najveći strah tih ljudi je da će se nastaviti proganjanje koje su doživeli u svojoj zemlji. Jedan čovek je sanjao da mu dobro ide u novoj zemlji, da sebi može da priušti prvi odmor i da ga provede u planinarenju. A onda se dogodilo da na najvišem planinskom vrhu stranog kontinenta vodič najednom skida svoj kaput i kapuljaču i staje ispred njega u uniformi SS-ovca.

Snovi podsvesnih želja

Uporedo sa snovima strepnje pojavljuju se snovi u kojima se želje ostvaruju. Njihov raspon je uži. Ti snovi izražavaju prirodnu težnju za ravnopravnošću i priznanjem, čežnju za onim što je izgubljeno. Puni su tuge, mada na prvi pogled mogu izgledati budalasto, čak i odbojno. Kao i snovi strepnje, oni pokazuju da rane nanete diktaturom krvare i bole čak i kada nisu telesne.

Očni lekar koji je izbačen s klinike sanja da leči Hitlera. Izabrali su njega zato što na svetu nema nikog drugog ko ume da izvede potrebni tretman. Advokat koji je nateran da se povuče iz profesije sanja da je zaposlen u državnoj kancelariji; tokom lične inspekcije, Goering ga izdvaja i hvali klimanjem glave.

Više desetina žena sanja bezmalo identičan san. Sede u prvom redu na nekoj priredbi ili se nalaze u pozorištu u blistavo osvetljenoj loži. Najednom se pojavljuje neki nacistički vođa, obično sam Hitler. Rukuje se s njima i kad one kažu da su katolkinje, Jevrejke, socijaldemokratkinje, odgovara: „Meni je to sasvim svejedno“. Žene često vređa ili ljuti takva dvoličnost, ali uvek je prisutno i osećanje zadovoljstva. Jedna devojka sanja da joj je Goebbels lično dao letak na nekom folk festivalu i ovako definiše svoje osećanje: „Pokušala sam da to otpišem smehom i da ne budem ponosna“. Jedna devojka pomišlja, puna nade, dok Hitler, u prisustvu mnoštva ljudi, s njom silazi niz široke stepenice u njenom rodnom gradu Minhenu: „Sad se pred svima pokazao sa mnom; možda nije tako loš?“

Primetno je odsustvo snova o osveti – još jedan dokaz da strah seže duboko u podsvesno. Sitni gradski činovnik, koji je otpušten zato što je izbegao mobilizaciju, više puta je sanjao, s malim varijacijama, da mu je porez udvostručen i da pošta odbija da mu proda marke. Onda bi slučajno neki stranac prišao šalteru i rekao službeniku (koji je često nosio omraženu uniformu) ono što je snevač želeo da kaže, ali nije smeo: „Vaše ponašanje prema ovom čoveku je sramno i to ću prijaviti u inostranstvu.“

Od svih s kojima sam razgovarala samo jedna žena se usudila da u snu direktno odgovori Hitleru. U njenom snu Hitler ne liči na sebe, već je punačak i ljubazan. Ona mu kaže: „Da ste drugačije radili ovo i ono, bili biste još veći“. Najednom se našla u drugoj prostoriji; tu je bilo mnogo pripadnika elitne garde koji su se gurkali, pokazivali na nju s velikim poštovanjem i govorili: „To je ona žena koja je rekla Hitleru šta misli.“

Ubrzo po dolasku u Ameriku srela sam devojku koju sam poznavala odranije i koja je u Nemačkoj patila od snova strepnje. Kada je bezbedno stigla ovamo sanjala je život pod diktaturom samo onda kad bi je neki konkretan doživljaj podsetio na metode tog režima. Jednog dana, na primer, u metrou je otvoreno čitala knjigu koja je u Nemačkoj bila zabranjena. Te noći je sanjala da ju je potkazalo neko dete. Kasnije je patila samo od jednog košmara: da će biti prinuđena da se vrati u nacističku Nemačku. Posle godinu dana u ovoj zemji, sanjala je da je napisala pesmu od 12 stihova o svojoj novoj domovini. U pesmi je bilo reči o knjizi koju je volela i njenom omiljenom mestu u Americi. Prvih osam stihova je zaboravila, a četiri poslednja glase ovako:

Satima mogu da sedim
Imenujući svako drvo
I čitajući kroz svoj prozor
O tebi, Ameriko!

The Museum of Dreams, 2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 15.02.2019.