O predstavljanju nasilja

Prikaz izložbe u Berlinu povodom 80 godina od pobede nad fašizmom: „O predstavljanju nasilja: Prve izložbe o nacističkoj okupaciji Evrope 1945-1948 / Gewalt ausstellen: Erste Ausstellungen zur NS-Besatzung in Europa, 1945-1948“, Nemački istorijski muzej / Deutsches Historisches Museum, 24.5-23.11.2025.

Osam decenija od Dana pobede, odnosno bezuslovne kapitulacije nacističke Nemačke – 9. maja 1945 – Nemački istorijski muzej u Berlinu obeležio je postavkom provokativne izložbe, svakako ne u vrednosnom smislu, već prema specifičnom izboru teme. Izložba je održana u novoj zgradi muzeja koja služi za povremena izlaganja i njihove prateće programe, Zgradi Pei koja nosi ime svog čuvenog arhitekte.¹ Podignuta je 2003. godine, naspram glavne, reprezentativne barokne zgrade muzeja, nekadašnje oružarnice, Zeughaus, u kojoj se izlaže stalna postavka.²

Izložba iz naslova, „O predstavljanju nasilja: Prve izložbe o nacističkoj okupaciji Evrope 1945-1948“ zajednički je projekat Nemačkog istorijskog muzeja i Dokumentacionog centra „Nemačka okupacija Evrope tokom Drugog Svetskog rata“ (Documentation Centre “German Occupation of Europe in the Second World War” ZWBE). Predstavlja novu celinu – u novom kontekstu i sa značajnim istorijskim odmakom – sastavljenu na osnovu izložbi održanih u Velikoj Britaniji (London, 1945), Francuskoj (Pariz, 1945), Poljskoj (Varšava, 1945. i 1948), Čehoslovačkoj (Liberec, 1946) i Nemačkoj (logor Bergen-Belzen, 1948). Kurator/autor izložbe je dr Agatа Pietrašik (Agata Pietrasik), istoričarka umetnosti, naučna saradnica Instituta za istoriju umetnosti Slobodnog univerziteta u Berlinu, u saradnji sa Maćejom Gugala (Maciej Gugała), istoričarom umetnosti, naučnim saradnikom u Nemačkom istorijskom muzeju. Katalog izložbe koncipiran je kao zbornik radova više autora pod uredništvom dr Rafaela Grosa (Raphael Gross), direktora muzeja, i dr Agate Pietrašik.³

U svom govoru na otvaranju ove „izložbe o izložbama“ Agata Pietrašik istakla je smisao predstavljanja zločina nanetih prevashodno evropskim civilima od strane nemačkog okupatora. Uprkos svim velikim izazovima svakodnevice prvih godina po svršetku rata, izuzetna posećenost ovih izložbi pokazala je da su svedočanstva i svedočenja o nacističkim ratnim zločinima bila od vitalnog značaja za stanovnike oslobođene Evrope – isto koliko i materijalna obnova njihovog okruženja.

Prilikom pripreme izložbe u Berlinu sakupljani su tragovi istorijskih posleratnih izložbi koji se čuvaju u različitim arhivima i muzejskim kolekcijama – ne da bi te izložbe bile rekonstruisane, već da bi savremeni posetilac mogao steći osnovnu sliku o njihovim prostornim rešenjima i dizajnu. Agata Pietrašik ističe koliko je važno bilo shvatiti potencijale i ograničenja ovih izložbi, jer je i jedno i drugo imalo dugotrajni uticaj na razumevanje istorijskih događaja, pogotovo u vremenima pre televizije i interneta. Otuda se može reći da je moć izložbenog predstavljanja jedna od tema koju pokreće berlinska izložba osam decenija kasnije.

Saznanje o istini o koncentracionim logorima za građane širom Evrope značilo je šokantno suočenje sa užasima Holokausta, o čemu većina civilnog stanovništva do tada nije znala gotovo ništa. Oni koji su imali neka saznanja, tešili su se sumnjama u autentičnost zastrašujućih informacija koje su do njih stizale, jer bez direktnog uvida u dokumentarni materijal sa lica mesta nije bilo moguće pojmiti razmere masovnih zločina, odnosno genocida. Mnogi Nemci nisu znali šta tačno stoji iza masovnih deportacija njihovih komšija i sugrađana: znali su da su oni odvoženi „na Istok“. Prethodno su, propagandom, a potom rasnim zakonima, Jevreji bili temeljno dehumanizovani, kao što su im oduzeta i sva prava, zaključno sa pravom na život.

Izložbom u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu sagledava se jedan značajan istorijski momenat i veoma brz dokumentarni muzeološki odgovor na stvarnost nacističkih zločina. Reč je o „izložbi o izložbama“ koje su bile različitog karaktera i sadržaja, što je proisticalo iz raznorodnih okolnosti: sredina u kojima se nasilje odvijalo, tipova stradanja i sačuvanog autentičnog materijala. Najzad, zavisilo je i od toga ko su bile žrtve, odnosno kako su bile identifikovane. Iako je prevashodni cilj izložbi o kojima je reč bilo upoznavanje civilnog stanovništva sa užasima nacističkih zločina, ne može se poreći ni njihov snažan politički aspekt, koji je proizlazio iz onoga što je prezentovano, načina na koji je prezentovano i najzad, na osnovu onoga što je izostavljeno. Sve to se može prepoznati i na berlinskoj izložbi, što čini možda i njen najveći kvalitet.

Nazivi predstavljenih izložbi veoma su rečiti: Logori užasa (Horror Camps), Hitlerov(sk)i zločini (Crimes hitlériens), Varšava optužuje (Warszawa Oskarża), Mučeništvo i borba(Martyrologia i walka), Spomenik nacističkom varvarstvu (Památník nacistického barbarství) i Naš put ka slobodi (Undzer veg in der frayheyt). Poslednje dve izložbe su organizovali Jevreji.

Agata Pietrašik podseća: „Izložbe koje su bile državni projekti često su se bazirale na predstavljanju kolektivnog identiteta zasnovanog na patnji, zanemarujući i minimalizujući teška pitanja poput onoga kako je sprovođenje nasilja bilo moguće u okupiranim društvima, posebno kada je reč o Holokaustu. Pitanje poput onog: šta nam se to desilo, često je prekrivalo jedno drugo pitanje: kako smo mi doprineli patnji drugih?⁴ Nacionalna polazna tačka gledišta zamračila je glasove manjina, Jevreja i Roma, koji su se suočili sa masovnim ubistvima bez presedana.“

U ovom prilogu neće biti reči o svakom segmentu izložbe u istoj meri. Istaknuti su upečatljivi momenti izložbe, kao i neka saznanja do kojih sam došla posredstvom tematskih razgovora, koji su činili deo bogatog pratećeg programa.⁵

Logori užasa (Horror Camps)

Prva i poslednja izložba posebno su rečite, a obe se odnose na logor Bergen-Belzen, široj javnosti poznat i kao mesto stradanja sestara Ane i Margo Frank u novembru 1944, koji se nalazio u Donjoj Saksoniji u Nemačkoj, a danas je memorijalni centar, kao što je slučaj i sa ostalim koncentracionim logorima. Britanska vojska pojačana kanadskim vojnicima oslobodila je logor 15. aprila 1945, a samo dve nedelje kasnije otvorena je izložba u Londonu u organizaciji uredništva novina Daily Express, održana u čitaonici ovog dnevnog lista u ulici Ridžent.

Otvaranje izložbe 1. maja, nedelju dana pre konačne nemačke predaje, ostavilo je upečatljiv utisak. Brzinom delovanja organizator je pokazao visoku svest o tome koliko je u tom trenutku bilo važno da istina o koncentracionim logorima što pre dođe do javnosti kako bi se razvejalo i poslednje zrno sumnje da je reč o propagandi povodom vesti o užasima koji su se tamo odvijali – jer je bilo i takvih uverenja. Britanska i američka vojska tih su dana oslobađale koncentracione logore koje su očevici nazvali logorima užasa i time dali naziv izložbi u Londonu Horror Camps, gde je prikazan pretežno materijal iz Bergen-Belzena.

Ušavši u ovaj logor, saveznički vojni fotografi našli su se pred zadatkom foto-dokumentovanja nezamislivih zločina i jednako nezamislive ljudske patnje pobijenih, a nesahranjenih zatvorenika koje su videli, i poluživih sa kojima su se susreli. Uredništvo Dejli Ekspresa učinilo je pravi potez organizacijom izložbe sa ciljem da se stanovnicima Londona prikaže šta se zaista dešavalo u „radnim, koncentracionim logorima“.

Saveznike je tog 15. aprila 1945. dočekalo 13.000 nesahranjenih leševa, izvora zaraze, i oko 60.000 poluživih zarobljenika. U danima oko oslobođenja logora, usled savezničkog bombardovanja bili su lišeni vode i hrane i umiralo ih je u proseku po 500 dnevno. Javnost u prvi mah nije saznala da su zarobljenici bili pretežno Jevreji, koji nisu odmah prepoznati kao najveće žrtve, kao što ni prilikom organizovanja izložbi to nije bila dovoljno istaknuta tema, koja je isplivala tek kasnije, kada su Jevreji sami počeli da predstavljaju svoju patnju, stradanje, ali i borbu.

Vrativši se iz Bergen-Belzena, britanski vojni fotografi i urednici Dejli Ekspresa, našli su se pred otvorenim pitanjima od kojih je najvažnije bilo etičko: da li javno prikazati fotografije užasa koje neminovno degradiraju žrtve? Neki su smatrali da to nije moralno prihvatljivo i da te „sirove“ fotografije nikako ne treba dati na uvid javnosti, dok su se drugi zalagali za suprotni stav, to jest da je to jedini i nedvosmislen način da se jasno pokaže šta se u logorima dešavalo, odnosno da se prikaže sav užas nacističkih zločina. Organizatori su se ipak odlučili za rizik punog razotkrivanja istine, za najdrastičniji vid prezentacije, to jest za jako uveličane fotografije – neke od njih dosezale su do prirodne veličine – što posetiocima gotovo da je stvorilo osećaj prisustva na mestima užasa. Na fotografijama su prikazane gomile, brda leševa, izmučeni i neuhranjeni preživeli zatvorenici, uslovi pod kojima su živeli i umirali, i poneki zločinac. Te fotografije izazvale su snažne emocije, od šoka i užasa, do besa i očaja – te su svakako postigle cilj: nacistički zločini postali su vidljivi, a posetiocima je prepušteno da se snalaze sa svojim novim, strašnim iskustvom.

Na berlinskoj izložbi osam decenija kasnije – fotografije leševa i stradanja uopšte – znatno su manjih dimenzija. Nisu korišćeni tako dramatični efekti kao što je prvobitno bio slučaj, niti je za time postojala potreba: istorija je danas dobro poznata, a grad Berlin je postao, može se reći, džinovski memorijal.⁶

Takođe, na berlinskoj izložbi izloženi su u velikom formatu karakteristični utisci posetilaca londonske izložbe: „Mislio/la sam da je to preterivanje. Nisam verovao/la da se takve stvari dešavaju. Ali, videti znači verovati.“⁷ Poslednja rečenica ovog iskaza najbolja je potvrda ispravnosti odluke organizatora da prikaže ovakvu izložbu: verujemo u istinitost onoga što možemo videti svojim očima. I dalje: „Samo se nadam da će izložba biti prikazana u svakom gradu i selu.“⁸ „Nisam mogao/la da podnesem da gledam. Bilo mi je muka.“⁹ „Verujem da je to istina. Mogu da vidim sopstvenim očima. Slike ne lažu.“¹⁰ Poslednji posetilac kao da samog sebe mora da uverava da je ono što vidi istina.

Ipak, i ranije је u nekim krugovima u Velikoj Britaniji bilo poznato šta se dešava u logorima. То potvrđuje i film snimljen 1943. godine, upečatljivog i blago ironičnog naziva Calling Mr. Smith, čiji su autori poljski emigranti Fransiska i Stefan Temerson. Film je bio podvrgnut cenzuri, а kada je od autora traženo da uklone snimak obešenog čoveka „da se javnost ne bi uznemiravala“, oni su to odbili pa film nije ni stigao do šire publike.

Varšava optužuje (Warszawa Oskarża)

Posle nemačkog povlačenja iz grada u januaru 1945, prva izložba otvorena je u Varšavi 3. maja, 1945, u 9h ujutro, samo dva dana posle londonske i bila je posvećena stradalom kulturnom nasleđu. Organizovana je na inicijativu muzejskih radnika varšavskog Narodnog muzeja koji je nemačkim trupama tokom okupacije služio za njihove potrebe. U skladu sa rasističkim odnosom okupacionih vlasti prema Slovenima, veliki deo muzejskih zbirki je bio uništen.

Pred kraj okupacije, nemačke vlasti su se stanovnicima poljske prestonice osvetili besomučnim bombardovanjima zbog njihove pobune, zbog ustanaka, najpre u Varšavskom getu 1943, a potom i velikog Varšavskog ustanka 1944. Uprkos tome što je grad bio razoren, ili baš zbog toga, kustosi muzeja inicirali su organizovanje izložbe uz pomoć novoosnovanog tela nazvanog Varšavska kancelarija za rekonstrukciju.

Početkom 1945. zgrada Narodnog muzeja bila je jedna od retkih koja je još uvek imala krov, pa je u delimično renoviranom prizemlju održana izložba polomljenog mobilijara, isečenih slika, njihovih praznih ramova i oštećenih delova arhitektonskih ukrasnih elemenata. Izloženi unakaženi artefakti nisu bili samo iz zbirki Narodnog muzeja, već i iz drugih kolekcija, kao i iz gradskih ruševina. Cilj autora bio je neposredan prikaz destrukcije nad poljskim kulturnim nasleđem. Ipak, nacistički napad na poljski nacionalni i kulturni identitet je odbijen, uprkos ogromnim žrtvama, a interesovanje za izložbu bilo je ogromno: neverovatna brojka od 400.000 posetilaca svedoči da je postignut veliki uspeh pod okolnostima netom okončanog ratnog pustošenja, bezbrojnih smrti i po završetku okupacije koja je trajala više od pet godina.

Hitlerov(sk)i zločini (Crimes hitlérienes)

Najveća evropska zemlja među saveznicama, Francuska, prikazala je i najreprezentativniju izložbu. Za razliku od britanskih kustosa koji su žurili da informišu javnost, francuski su se posvetili temeljnijem muzeološkom pristupu i nepun mesec i po posle londonske izložbe – u pariskom Gran paleu ili Velikoj palati 10. juna 1945. otvorena je izložba nazvana „Hitlerov(sk)i zločini“. Ulaz je bio zabranjen mladima ispod 16 godina, a ostali su plaćali kartu od 10 franaka.

Reprezentativno zdanje Gran palea, podignuto u povodu i za potrebe Svetske izložbe u Parizu 1900, tokom okupacije služilo je nacistima za njihove propagandne manifestacije. Stoga je organizovanje posleratne izložbe koja je predstavila nacističke zločine u istom muzejskom prostoru imalo i snažno simbolično značenje, s obzirom na to da je Velika palata ponovo vraćena Francuskoj, kao jedna od prepoznatljivih kulturnih tačaka Pariza.

Planiranje izložbe započeto je još u avgustu 1944. kada je deo Francuske već bio slobodan. Po konačnom oslobođenju zemlje, Ministarstvo unutrašnjih poslova poverilo je organizaciju izložbe Informacionoj službi za ratne zločine, čiji su mnogi članovi iskusili nacističke zatvore i prisilni rad; većina izloženog materijala potekla je od ove organizacije. Scenografija ulaza u Gran pale bila je obeležena upečatljivom simbolikom: visoki crni monolit postavljen u punoj visini stubova, u svom donjem delu bio je obeležen konačno pobeđenom, velikom belom svastikom, čija boja u ratu označava predaju. Izložba je bila podeljena u 24 tematske celine, a arhitektura postavke bila je poverena modernističkom dizajneru Reneu Herbstu koji je osmislio strukturu metalnih skela koje su držale panele sa fotografijama, mapama i ostalim dokumentarnim materijalom. Cilj je bio da se pokaže da su nacistički zločini bili „rezultat pažljivo osmišljenog sistema“.

Poseban, upečatljiv deo činile su diorame,¹¹ načinjene od objekata preuzetih iz Nacvajler-Štruthof (Natzweiler-Struthof) jedinog koncentracionog logora na teritoriji Francuske,¹² ali i drugih mesta stradanja, kojima su rekonstruisane faze zločina, od deportacija, do mučenja i smrti zatvorenika.

Izložba „Hitlerovski zločini“ zamišljena je vrlo ambiciozno, ne samo svojom pariskom postavkom, već i po tome što je docnije obišla dvadeset francuskih gradova, pri čemu su za svaku novu postavku dodavani „artefakti“, elementi vezani za lokalno iskustvo toga kraja tokom okupacije. Docnije je izlagana u Londonu, Briselu, Luksemburgu, Pragu, Beču i Baden-Badenu. Poslednja, u Baden-Badenu, održana je na teritoriji francuske okupacione zone na jugozapadu Nemačke, sa ciljem da suoči nemačke građane sa njihovim zločinima.

Nesumnjivi politički aspekt pariske izložbe sadržan je u slici koju je trebalo stvoriti kod domaćeg, ali i kod stanovništva drugih zemalja, te su otuda uložena velika sredstva za njeno internacionalno izlaganje. U netom oslobođenoj Evropi, Francuska se, kao najveća među saveznicama, postavila i kao vodeća nacija.

Prema konceptu vlade generala Šarla de Gola izložba je trebalo da prikaže jedinstvo slobodoljubivih Francuza, te je u tom cilju bilo upadljivo skrajnuto delovanje marionetske francuske vlade u Višiju, koja je bila najodgovornija za progone i stradanje Jevreja, komunista i svih koji su se borili u francuskom Pokretu otpora. Upadljivo mali broj panela bio je posvećen stradanju i učešću Jevreja u Pokretu otpora, što je moralo izazvati reakciju. Zato je francuske Jevreje čekao zadatak stvaranja realnije slike, a već tokom održavanja izložbe David Knut, jevrejski pesnik poreklom iz Moldavije i član Pokreta otpora izjavljuje: „Postoji velika i vrlo stvarna disproporcija između našeg doprinosa u krvi i svedočanstva o našem mučeništvu.“

Takođe, tokom trajanja izložbe održano je suđenje maršalu Petenu, koji je prvobitno osuđen na smrtnu kaznu zbog izdaje, što je zamenjeno doživotnom kaznom s obzirom na njegove visoke godine (89), ali i veliki vojni ugled stečen tokom Prvog svetskog rata. Značajna je podrška koju je Petenova vlada imala u zemlji, pogotovo među starijim konzervativnim stanovništvom, što je takođe uticalo na odluku o ublažavanju kazne.

Posebno je zanimljiv prijem pariske izložbe u Baden-Badenu, gde je održana pod nazivom „Izložba francuskih okupacionih snaga 1945/1946“ (Eine Ausstellung Der Franzosischen Besatzungsmacht 1945/1946). Bilo je to prvo suočavanje nemačkih građana sa nacističkim zločinima. Na njenom otvaranju govorio je Rolf Gustav Hebler, političar, novinar, žrtva nacističkog progona koji je, iako Nemac, ustvrdio tom prilikom da je čitava nemačka nacija odgovorna za zločine nacista. Očekivano, to nije bio stav većine posetilaca. Franc Vagner, direktor srednje škole „Rihard Vagner“ u Baden-Badenu, koji je izložbu obišao sa svojim učenicima iz tri odeljenja, kako precizno navodi u svom pismu organizatoru izložbe, imao je drugačije mišljenje i potrudio se da ga obrazloži, navodeći da je reč o mišljenju i pitanjima njegovih đaka. Pismo predstavljeno na berlinskoj izložbi 2025. ilustruje kako je mladim Nemcima, koji su bili deca kada je rat počeo, izgledalo suočenje sa nacističkim zločinima njihovih sunarodnika na način na koji je to ostvareno putem francuske izložbe:

„Bilo je neophodno da nemački narod konačno sazna kakvi su se zločini događali u koncentracionim logorima. Ali, način na koji je to učinjeno ovom izložbom isuviše snažno podseća na metode naci propagande, koja je bojila neprijatelja samo crnom, a svoju stranu predstavljala bezgrešnom. Naši đaci su se pitali: da li smo zaista samo mi Nemci bili takvi zlotvori, zar nije bilo postupaka i na drugoj strani kojima bi se mogla uputiti pravedna kritika? Zar se osim slika prikazanih na izložbi, nisu mogle prikazati i druge – na primer fotografije naših bezbrojnih uništenih gradova, snimljene tokom bombardovanja ili ubrzo potom? Kakve su samo neiskazive patnje bile izazvane napadima fosfornim bombama! Hiljade i hiljade starih ljudi, žena i dece osuđeni su tim napadima na svirepu smrt. Bezbrojni vojnici koji su iskreno verovali da brane svoju otadžbinu, po svom povratku našli su je potpuno razorenu, da bi saznali da su njihovi voljeni živi spaljeni.¹³ Nije li se nemački narod na ovaj način ozbiljno iskupio za zločine koje je počinio Hitler sa svojom vrhuškom?“¹⁴

Odlomak pisma direktora, Franca Vagnera, ovde nije citiran iz uverenja da se zločini saveznika mogu porediti sa nacističkim, budući da su nastali kao reakcija – što, pretpostavljam, nije bio ni cilj autorke izložbe – već stoga što ocrtavaju osećanja i percepciju mladih, nevinih Nemaca, što je ugao iz kojeg se ratni zločini ređe posmatraju. Empatiju izaziva patnja nevinih na obe strane.

Spomenik nacističkog varvarstva (Památník nacistického barbarství)

Izložba je održana u Liberecu, gradu na severu Češke, do kraja Drugog svetskog rata naseljenog pretežno Nemcima, koji je postao sedište „Nacističkog pokreta sudetskih Nemaca“, da bi posle Minhenskog sporazuma iz 1938. proglašen glavnim gradom Sudetske oblasti anektirane od strane Hitlerove Nemačke. Kao rezultat te pogubne politike, posle rata je tri miliona Nemaca proterano iz Čehoslovačke. Česi i sudetski Nemci živeli su zajedno čitav milenijum da bi Hitler uspeo da ih trajno razdvoji tokom samo nekoliko godina.

Memorijalna izložba bila je septembra 1946. postavljena u nekadašnjoj rezidenciji nacističkog zvaničnika Konrada Hamlajna, koja je posle oslobođenja značajno izmenjena, a mesto stradanja pretvoreno je u vilu s baštom.

Mučeništvo i borba(Martyrologia i walka)

Među evropskim prestonicama, Varšava je najteže preživela nacističku okupaciju, a Poljska je zemlja u kojoj je u fabrikama smrti najveći broj evropskih Jevreja izgubio život: njih tri miliona, od oko šest miliona, koliko ih je ukupno stradalo tokom Drugog svetskog rata. Posle oslobođenja Poljske, antisemitizam ne prestaje, pa je jedan broj Jevreja stradao po povratku iz logora, između ostalog jer su se u njihove kuće uselili Poljaci. Ti strašni posleratni zločini dešavali su se uglavnom u razorenim gradovima na istoku zemlje, obeleženim od ranije siromaštvom i antisemitizmom.

Izložba je otvorena 1948. u obnovljenom Jevrejskom istorijskom institutu u Varšavi i bila je posvećena prikazivanju patnje i borbe Jevreja u Poljskoj. Osim prepoznatljivih slika iz života u gradskim getima i stradanjima u logorima, naročitu pažnju su privukli posebni objekti neuporedivi sa materijalom viđenim na ostalim izložbama: tapiserija iz jevrejskog geta u gradu Lođu koju su izradili radnici koji su, iako na prisilnom radu, imali potrebu za posebnom i složenom autoprezentacijom: prizor na ćilimu ih prikazuje kako rade. I model bunkera koji je služio kao sklonište za borce varšavskog geta takođe je bio obojen živim bojama. U moru sivila i mraka, što svojom sadržinom, što činjenicom da su sve prikazane fotografije crno/bele, ova dva artefakta privlačila su svojim intenzivnim bojama posebnu pažnju posetilaca, svedočeći o snažnoj potrebi čoveka da i u najtežim uslovima stvara predmete koji će mu doneti radost.

Naš put ka slobodi (Undzer veg in der frayheyt)

Poslednja izložba održana je 1948. u samom logoru Bergen-Belzen, koji je zatvoren tek 1950. godine, iako je oslobođen pet godina ranije. Za britansku upravu koja je tu uspostavljena otvorila se neočekivano složena politička situacija, a za oslobođene logoraše – njihova nova životna drama. Britanske vlasti nisu dozvoljavale preživelima da u velikim grupama napuste logor na teritoriji razorene Nemačke, jer mnogi nisu imali gde da se vrate. Predstavnici britanske administracije, stacionirani u logoru, pomagali su im da se eventualno povežu sa članovima svojih porodica, međutim mnogi su bili jedini preživeli. Kada povezivanje sa porodicom ne bi uspelo, ostajali su u barakama dok ne bi dobili dozvolu za iseljenje, što je teklo vrlo sporo. Tražili su da im se dozvoli odlazak u Sjedinjene Države ili Kanadu, a pre svega u Palestinu, odnosno od osnivanja jevrejske države 1948 – u Izrael. Britanci koji su upravljali Palestinom bili su u strahu da bi dolazak Jevreja doveo do sukoba sa domicilnim arapskim stanovništvom, te takođe nisu dozvolili njihovo potpuno iseljavanje iz logora sve do 1950. godine. Posle rata, u oslobođenom logoru, ali ipak u logoru – život se nastavljao. Sami zarobljenici organizovali su izložbu sa istim ciljem sa kojim su organizovane i druge izložbe: da se predstavi patnja zatočenih i zločini nacista, kao i da se ne dozvoli zaborav. S tim što je pozicija raseljenih, preživelih Jevreja bila posebno teška.

Iako u turobnoj atmosferi, do raspuštanja logora sklopljeno je 2.000 brakova i rađala su se deca. Ipak, na fotografijama sa logorskih venčanja retko se vidi radost na licima mladenaca. Katja Zajbold (Katja Seybold), istoričarka u Memorijalu Bergen-Belzen (Gedenkstätte Bergen-Belsen) u jednom od razgovora organizovanih povodom ove izložbe govori o ovom produbljivanju osećanja istorijske nepravde prema Jevrejima i posle Holokausta.

***

Izložbu 2025. je pratio bogat program: od razgovora, preko filmova, posetiocima je pružena mogućnost uvida u proces razvoja svesti o stradanjima Jevreja i dokumentovanju njihovih svedočenja. Postepenim razvojem, tek od 90-ih godina prošlog stoleća ta svest je dobila formu koju danas prepoznajemo u široko razvijenoj teoriji i praksi kulture sećanja, zahvaljujući uspostavljanju i radu čitavog niza institucija, ali i zahvaljujući tome što je ta tema ušla u popularnu kulturu i dobila bogatu umetničku obradu.¹⁵

Ova izložba pod posebnim uglom baca svetlo na nemačke ratne zločine. Ona to čini tumačeći prezentacije izložbi koje su preživelim stanovnicima u posleratnoj Evropi ubrzo po oslobođenju otkrivale da se ono o čemu se još od 1942. govorilo u pola glasa – zaista dogodilo. Otuda se može reći da su organizatori posleratnih izložbi u velikoj meri doprineli sagledavanju najbliže prošlosti i da su omogućili građanima evropskih država da se suoče sa istinom, ma koliko ona bila užasna. Na tom poduhvatu su im zahvalne naredne generacije. Ipak, treba imati u vidu da te izložbe, pa tako i ova poslednja berlinska, prikazuju i druge aspekte ratnog nasilja, a ne samo industriju smrti razvijenu u logorima za masovno uništavanje.

Berlinskom izložbom pokazalo se, još jednom, da je nacistička vlast u punoj meri odgovorna za istorijski neuporedive masovne zločine, kao i da su stradanje i otpor Jevreja okupatoru na pomenutim izložbama minimalizovani, zbog čega su Jevreji kasnije organizovali sopstvene izložbe, kako bi puna istina došla do najšire javnosti – poput onih održanih u Varšavi i Bergen-Belzenu 1948.

Višeznačnost berlinske izložbe rezultat je nijansiranog pristupa jednoj teškoj i do danas osetljivoj temi. Zašto se u početku prećutkivalo da su daleko najbrojnije žrtve bili Jevreji, iako se to znalo? Zašto se stradanje Jevreja, a još više njihovo učešće u borbama protiv okupatora, minimalizovalo? Zašto je, takođe na samom početku, postojala intencija da se za ratne zločine osudi čitav nemački narod, iako je oko 3,3 miliona nemačkih civila stradalo u Drugom svetskom ratu i u logorima u neposrednom posleratnom periodu? Tim povodom veliki Bertrand Rasel je rekao: „Osuditi sve Nemce za zločine u Drugom svetskom ratu znači da niste razumeli šta se dogodilo.“ Kao druga najvažnija poruka posetiocima ove izložbe i svima koji razmišljaju o Holokaustu, a pogotovo o njegovim posledicama danas, može se uzeti rečenica iz intervjua koji je Hana Arent dala Ginteru Gausu 1964, gotovo dve decenije po završetku rata, kada je govoreći o fabrikovanju, proizvodnji smrti u logorima za masovno uništenje, izjavila: „Tamo (u koncentracionim logorima) desilo se nešto sa čime se mi (Jevreji) ne možemo pomiriti.“¹⁶ Uprkos tom strašnom ožiljku na telima i dušama Jevreja, ne verujem da bi Arent, da je danas među nama, podržala zločinačku politiku i genocid koji izraelske vlasti sprovode prema Palestincima.

Jedina zamerka vredna pomena bila bi upućena pre organizatoru nego autorki, a ticala bi se odluke da se organizovanje izložbe ne poveže eksplicitno sa jubilejom – osam decenija od kapitulacije Trećeg rajha i Dana pobede.¹⁷ Nezavisno od tog gesta, pokazalo se da su se stručnjaci Nemačkog istorijskog muzeja i njihovi saradnici sa visokom profesionalnom sigurnošću upustili u osetljiva i teška pitanja nacističke prošlosti koja, na svesnom planu ili ne, zadiru do same srži nacionalnog identiteta svakog Nemca. Donekle je umirujuće saznanje da se u velikoj meri istražena istorija Drugog svetskog rata i nacističkih zločina iznova i iznova prezentuje upravo u nemačkoj prestonici. Možemo tu okolnost prepoznati kao zalog nadi da najveća evropska država neće skrenuti suviše udesno u trenutku pretećeg globalnog uzdizanja političke desnice.

Peščanik.net, 07.02.2026.

ANTIFAŠIZAM
HOLOKAUST

1. I. Ming Pei, kinesko-američki arhitekta, Evropljanima najpoznatiji po čuvenoj piramidi Luvra, odnosno konstrukciji u unutrašnjem dvorištu koja je od druge polovine 80-ih godina 20. veka omogućila lakši i pregledniji pristup posetiocima muzeja.
2. Unutrašnjost zgrade se preuređuje i priprema se nova stalna postavka.
3. Kata Bohus, Mary Fulbrook, Peter Hallama, Christoph Kreutzmüller, Rachel E. Perry and Adam Przywara, između ostalih.
4. Beograđanka, devojčica Reli Alfandari, čiji su roditelji i stariji brat stradali u logoru na Sajmištu, opisala je mnogo kasnije svoje iskustvo rata, skrivanja i odnosa sredine u kojoj je rođena prema njenoj porodici i njoj, koji se promenio odmah po nemačkoj okupaciji. Njena autobiografska knjiga „To nije bio samo piknik“ potresno je svedočanstvo o „doprinosu patnji“ drugih, tj. onih kojima je bilo najteže od strane većine u okupiranim zemljama. Posle rata Reli Alfandari je „zahvaljujući“ deformitetu ruke nastalom tokom godina skrivanja, dobila pasoš i mogućnost da emigrira u Izrael.
5. Lista sa 16 povezanih videa, počev od uvodnih reči direktora DHM, dr Rafaela Grosa, preko kratkih izlaganja autorke, Agate Pietrašik, autora i saradnika na izradi izložbe, do dragocenih okruglih stolova/panela na kojima su znatno razrađene teme vezane za određene izložbe odnosno sredine u kojima su one nastale.
6. Kao najbrojnije žrtve, Jevreji su dobili svoj obnovljeni Jevrejski muzej, sa dograđenom ikoničnom novom zgradom arhitekte Daniela Libeskinda i ogroman Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope ili Spomenik Holokaustu Pitera Ajzenmana koji asocira na bezbrojne sarkofage, sa Informacionim centrom ispod nivoa tla. U centru grada, u parku Tiergarten, podignuti su memorijali stradanjima ugroženih, manjinskih grupa: od neizlečivih bolesnika i mentalno obolelih (za čije je masovno ubijanje prvi put korišćen gas Ciklon B), preko memorijala narodu Sinti (Romi Srednje Evrope) i Roma, tik uz zgradu Rajhstaga do memorijala ubijenim homoseksualcima. Njima posvećeni memorijali na otvorenom praćeni su temeljnim informacionim panoima, video animacijama i zvučnim informacijama za slepe i slabovide.
7. I thought it was exaggerated, I couldn’t believe things like that happened. But seeing is believing. Za sve prevode u tekstu odgovorna je autorka prikaza.
8. I only hope the exhibition is shown in every town or village.
9. I coudn’t bare to look… It made me sick.
10. I believe it is true. I can see with my own eyes. Pictures don’t lie.
11. Diorama je trodimenzionalni umanjeni prikaz stvarnog prizora, lokaliteta ili scene. Često se koristi u muzejima za prikaz istorijskih događaja, pejzaža ili staništa.
12. Danas pretvoren u memorijalni muzej, nalazi se u provinciji Alzas, naseljenoj pretežno nemačkim stanovništvom.
13. Misli se na bombardovanje fosfornim bombama koje sagorevaju na 800°C.
14. „It was urgently needed that the German people finally be informed of the criminal occurences in the concentration camps. But the way it was presented was too strongly reminiscent of the methods of Naci propaganda, which painted their opponents completely black and represent their own people with no dark side. Our students wondered: Were only we Germans really so bad, were there no events on the other side that couldn’t stand up to fair criticism? Couldn’t other pictures be shown next to those (in the exhibition) – pictures, for example, of our countless destroyed cities, taken during a bombing raid or shortly thereafter? What nameless agonies were caused just by the attacks with phosphorous bombs! Thousends and thousends of old men, women and children were consigned to a cruel death. Countless soldiers who honestly believed that they defending their homland found it totally devastated when they returned and had to learn that their loved ones had been burnt to death or atomised. Haven’t the German people already made serious atonement in this way for the crimes of Hitler and his subalterns?“ (Prevod na engleski sa nemačkog originala).
15. Pominjem samo neke među brojnim filmovima koji, manje ili više direktno, obrađuju temu Holokausta: Šindlerova lista, Muzička kutija, Dečak u prugastoj pižami, Zona interesa.
16. Deo intervjua koji se odnosi na Holokaust nije bio prikazan na izložbi, ali zato čini deo stalne postavke Jevrejskog muzeja u Berlinu.
17. Ovo čudi, tim pre ako se zna da je ove godine Nemačka prvi put slavila Dan pobede sa ostalim državama Evrope.