So long and thanks for all the fish VII

Opšta amnestoza
Petar Luković

Umesto da se prepustim romantičnoj definiciji dr. Mire Marković koja je još davno otkrila kako je srpanj zvani juli “najlepši mesec u godini: jer su dani najduži, noći najkraće, zvezde najsjajnije, žetva u punom jeku…”; umesto da strancima objašnjavam kako će jednog dana čitava Srbija biti kao festival Exit – organizovano vesela, opojno opijena i do balčaka zadivljena grupom Psihomodo Pop čija politička korektnost impresivno impresionira (nisu, recimo, u Novom Sadu, svirali “Hrvatska mora pobijediti”, a mogli su); umesto da budem okružen/okužen ljudima koji će me prijateljski uveravati da u vreme godišnjih odmora nije higijenski pominjati sedmogodišnjicu masakra u Srebrenici – uostalom, dodali bi oni – tko zna čiji su to leševi, verovatno srpski; umesto da se izležavam između kioska na budvanskoj plaži, drogiran mirisom salmonele na roštilju… umesto svega toga, poslednjih meseci, kao oni gubavci sklonjeni u memljive podrume nehajno pretvorene u arhive, zatvoreni u četiri zida – provodim desetine sati čitajući novinske tekstove objavljene u srpskom tisku poslednjih desetak godina.

Pre neki dan, u jednom od opskurnih kompleta, naletim na komentar Ratka Dmitrovića, nekadašnjeg dopisnika Politike iz Zagreba, docnije domoljubnu RTS zvezdu, koji je u vlastitim novinama (Argument) točno pre osam godina (jul 1994.) ispisao sledeće redove: “Uprkos tvrdnjama nekih vojno-političkih analitičara, da artiljerijski i raketni napadi na gradove ne donose ratnu pobedu niti prevagu u sukobima, priklanjam se tvrdnjama da je to najsigurniji način kojim Krajina može Republiku Hrvatsku držati u šahu. Srpski artiljerci kao na dlanu imaju Sisak i veliku industrijsku zonu (Rafinerija, Željezara, Termoelektrana, Kemijska industrija ‘Radonja’), Karlovac i njegove industrijske potencijale, Zadar, Šibenik, Osijek… Što se Zagreba tiče, on je od prvih srpskih teških oruđa udaljen samo 25 kilometara.”

Godine 2002. Dmitrović je tipičan primer pacifikovanog Srbina po modelu međunarodne zajednice; ne samo da njegov politički ugled nije doveden u pitanje – g. Dmitrović redovan je gost u televizijskim političkim debatama pod firmom nezavisnog “VIN-a” ili još nezavisnijeg B92; on je danas vlasnik (takođe, nezavisnog) lista Antena, koji se okrenuo gorućim pitanjima historijskog suočenja sa estradom i istinom: je li striptizeta Ruža imala gaćice dok je pjevala na zrenjaninskom festivalu ili je folky Jellena greškom koristila vibrator umesto mikrofona – nego je i svako podsećanje na Ratkove artiljerijske radove neukusno u vremenima kad se Srbija oslobodila prošlosti i hrabro zakoračila u bezgrešnu budućnost.

Kad sam, pre nekoliko meseci, ničim izazvan, pomenuo glagole “vešati” i “streljati” spram Miloševićevih ratnih huškača – među prvima se našao pogođen Ratko. Javnosti je poručio da imamo posla sa “ludakom” i da “taj Luković već treba da je na psihijatrijskoj klinici”. Razume se: javnost je podržala Ratka, ne bi valjda luđaka Lukovića – Dmitrović ne psuje, nosi odela s kravatom, televizičan je, voli svoju domovinu pa i šire, dokazano naš, ne putuje u Hrvatsku ni pod razno, ne druži se s Bošnjacima, voli sve što vole mladi, skuplja salvete s nacionalnim motivima.

Detalj o slavodobitnom Dmitroviću – samo je dio slike o današnjoj Srbiji koja sustavno, precizno, iz dana u dan, relativizuje prošlost do show business-neprepoznatljivosti; ratni zločini i Hag ne samo da nisu ključna pitanja ovog društva, već su stavljeni u rang bolesnih opsesija “poremećenih pojedinaca koji se udvaraju onima koji su nas klali” (citat iz kragujevačkog četničkog lista Pogledi). Da bi se Kolektivna Amnezija garnirana Općom Amnestijom uspešno obavila – u akciju su stupili srpski mediji: govor mržnje koji više nije u modi, gotovo neprimetno je pretvoren u govor banalnosti gde se, naizgled, o svemu piše: o vlasti i opoziciji, o goblenima, zaštiti prava malih kućnih ljubimaca, problemima identiteta kod konja sive dlake, o velikom nogometnom derbiju između “Mladosti” iz Lučana i “Zete” iz Golubovaca, o livadama, o Danu ustanka koji više nije Dan ustanka, nego Dan bratoubilačke borbe, o kriminalu kojeg, u stvari, nema (savezni ministar policije Zoran Živković, u letnjem transu, izjavio je: “Beograd je jedan od najbezbednijih gradova na svetu”), o kreditima koje ćemo dobiti, o Bijeljini koja raste sve moćnija… samo nigde nema pomena onih akademika, onih političara, onih koljača, onih novinara koji su, kao izvesni Predrag Savić u Večernjim novostima (novembar 1994.) objavljivali, na primer, ovakve tekstove, u obliku monologa Srpskih Junaka: “Pazite se balija, nikad ne miruju. Tuku i snajperima i artiljerijom. Žele da nas isprovociraju da i mi odgovorimo, pa posle kažu kako mi ubijamo Sarajevo. A videćete ko ubija grad. Oni ruše i gađaju naše Srpsko Sarajevo, a svet ćuti. Ne smeta nikom u tom svetu što nam svakodnevno decu ubijaju i više ne govorite Sarajevo – već samo Srpsko Sarajevo, jer je to bio i ostao jedan od najvećih srpskih gradova na Balkanu… Jedan prolaznik nas upozorava: to je nekad bila čisto srpska zemlja. A onda, posle Drugog svetskog rata, smo je prodali balijama-sandžaklijama. Uz pomoć para oni su je osvojili. I sad su tu kost u grlu Srpskom Sarajevu.”

Sasvim je moguće da je P. Savić u Večernjim novostima danas već urednik; njegov list danas piše o veličanstvenim privrednim potezima, ne propušta nijednu žetvu i setvu, sve je pacifikovano do Pacifika i natrag, zašto bi Novosti bile izuzetak od pravila? I ko da se seća Savića posle tolikih godina?

Ono što se nekad zvalo “nezavisnim medijima” i što je godinama Zapad izdašno/finansijski pomagao – danas je razliveno lakim estradno-političkim temama: hoće li Koštunica na izbore ili neće, šta smera Đinđić, za koga radi ministar policije Mihajlović, ko koga prisluškuje… nigde nijedne priče o otmici Muslimana u Sjeverinu i Štrpcima, ništa Dubrovnik, nijente Sarajevo, jedino se Vukovar pominje kao mesto gde im je “Naš Šljivo (hrvatski: Veselin Šljivančanin) jebao majku”. Grafiti na ogradi srušenog Generalštaba vrlo su sveži: gomila okupljene dece – gledam danas iz autobusa – kao hipnotisani stoje ispred Šljivinog postera.

Vreme, recimo: nekad respektibilni nedeljnik srozao se na nekoliko tisuća primeraka, negujući “umereno novinarstvo” čije dimenzije besmislene praznine nije moguće opisati a da čovek pri tom ne zaspi. Kad se ohrabre i najave Investigative Reports, onda su u pitanju vruće, opasne društvene teme: “Zvezde ispod tezge” (o estradi) ili “Smrt yu-fudbala” (o tzv. nogometu). Njihov glavni komentator (Stojan Cerović) učinio je sve što je u spisateljskoj moći da se domogne mesta ambasadora u Americi – mesecima se otvoreno dodvoravao Koštunici, nazivajući ga “mudrim” i “veličanstvenim”, pišući kako još nije vreme za otvaranje teme o ratnim zločinima i kako Haški tribunal ugrožava “krhke demokratije” Srbije i Hrvatske – ali, nije imao loto-sreće da ga dr. Voja izabere na tu časnu patriotsku funkciju.

B92, recimo: njihova Televizija, po broju opskurnih fašista/šovinista koji tamo redovno gostuju u različitim emisijama (Isidora Bjelica, Dragoš Kalajić, Bora Đorđević, Nikola Pejaković, Kosta Čavoški, Ljiljana Smajlović… o advokatima Slobodana Miloševića da ne govorim), može da bude iznenađenje samo za one koji ne znaju šta u praksi znači “pacifikacija”; to znači da u studio pozoveš žrtvu i dželata, da ponekad prikažeš poneki četnički dokumentarac, da rano ujutru emituješ filmove o ubijanju Sarajeva, da organizuješ diskusije u kojima učestvuju Miroslav Lazanski i Milijana Baletić… i da sve to nazivaš programom “Pomirenje i odgovornost”. I da nikad i nigde ne pomeneš novinare ratne zločince… jer tko još da kopa po govnima kad nam svet nudi tolike pare da budemo Vedri & Nasmejani.

Novac, dakle: u Srbiju je 2002. ušla rekordna suma novca namenjena “nezavisnim medijima”, izvori bliski ambasadama kažu – blizu trideset miliona dolara! Po rečima Senada Pećanina (urednika Dana iz Sarajeva), ovo je rekordna pomoć ovakve vrste u istoriji civilizacije! Hrvatska i Bosna o desetinama te cifre mogu samo da sanjaju.

Sasvim slučajno, kako u praksi izgleda ta ljubav između “nezavisnih”, “zavisnih” i mentora koji pažljivo brinu da se među njima ne pojavi “remetilački faktor” (čitaj: Luković), imao sam priliku da vidim na prijemu u američkoj ambasadi: naslonjeni jedan na drugog, možda i zagrljeni, pomešali su se Vreme, Politika ekspres, Svet, B92, Duga, BK Televizija, Profil, Zona sumraka… sve veselo, sve raspoloženo, zar Jebani Juli stvarno nije najljepši sedmi mjesec u godini?

Možda i jeste, ali budući da sam USA-prijem, nakon nekoliko verbalnih obračuna, napustio posle petnaest minuta – kako da saznam da li je dr. Mira vaistinu bila u pravu?

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, kaže za Feral: “Želim da ukažem na dva problema s kojima se suočavamo skoro svakodnevno: jedan je uopštavanje i relativizacija zločina i drugi je odnos prema Haškom tribunalu. Kako zločin postaje sve očigledniji i kako su dokazi sve dostupniji, srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje. Način na koji se ta nova Istina plasira – naročito preko tzv. nezavisnih medija, kao što su B92 ili Vreme – jednako je totalitarna kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Totalitarni način mišljenja je, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti. Sada se govori o građanskom nacionalizmu, o kulturnom i nekulturnom nacionalizmu, a svaki pokušaj da se otvori pitanje ratnih zločina se tretira kao ‘revolucionarna pravda’. Zato se umesto suočavanja, zahteva argumentovana javna refleksija koja treba da pokaže šta se u stvari desilo. Jer svaki zločin, kako kaže jedan član državne Komisije za istinu i pomirenje, ima ‘svoju prošlost i budućnost’. Postavlja se pitanje da li je i holokaust imao svoju prošlost kako bi se njime opravdalo šest miliona ubijenih Jevreja…”

Feral Tribune, 17. avgust 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Reagovanje
Veran Matić

Dragi prijatelji,

Žao mi je što vam ne pišem nekim boljim povodom, ali primoran sam da reagujem na neistine koje je u vašem listu, u svojoj kolumni u broju od 13. srpnja, izneo Petar Luković, a koje se tiču aktivnosti medijske grupe B92.

O tome koliko je besmislena Lukovićeva tvrdnja da su “mediji kojima je Zapad izdašno pomagao sada razliveni lakim estradno-političkim temama” svedoči program TV B92, televizijske stanice koja jedina uživo prenosi suđenje Slobodanu Miloševiću, u okviru kojeg se mogu čuti dramatična svedočenja o zločinima počinjenim na Kosovu. U večernjim terminima emituje se polusatni sažetak suđenja. U pauzama suđenja emituju se programi o načinu na koji radi sud i pravosudnim sistemima na Zapadu. U pauzama se takođe prenose procesi dugim optuženicima. Jednom nedeljno u “prime time” emituje se emisija “Istina, odgovornost i pomirenje” u okviru koje je do sada prikazano 66 dokumentarnih filmova o zločinima i uzrocima ratova, uz debate o temi filma. O kvalitetu tih debata sigurno bi se moglo raspravljati, ali se nikako ne može diskreditovati namera B92 da govori o zločinima niti se može reći za ovakav program da je “razliven lakim estradno-političkim temama”.

Luković takođe kaže: “I da nikad i nigde ne pomeneš novinare ratne zločince… jer tko još kopa po govnima kad nam svet nudi tolike pare da budemo Vedri & Nasmejani…”

B92 je sa produkcijom “Pravo na sliku i reč” producirao šest dokumentarnih filmova o izveštavanju državne propagandne mašinerije u vremenu od borbi u Vukovaru do Dejtonskog sporazuma. Naravno da Luković to zna jer je pre nekoliko nedelja tražio – i dobio – od koautora tih filmova Lazara Lalića sve te programe kako bi ih predstavio na seminaru upravo u Hrvatskoj.

Na TV B92 svakodnevno se emituje serijal “Da se ne zaboravi” – podsećanje na ratnohuškačke izjave u programima državne televizije. B92 se već 13 godina koliko postoji svakodnevno bori protiv novinara koji šire govor mržnje, huškaju na rat i zločine. O knjigama i studijama na ovu temu da se i ne govori. Na Radiju B92 godinama se emituje emisija “Katarza” koja predstavlja autentična svedočanstva o ratnim zločinima, izjave žrtava, svedoka, istraživača sa svih ratišta (npr. Sećanje na masakr u Suvoj Reci, 27. maj 2002. u saradnji sa Kohavision TV). Luković tvrdi da nema priča o otmicama u Sjeverinu i Štrpcima. B92 je imao najmanje pet priča o Sjeverinu, upravo dovršava dokumentarni film o ovom zločinu, objavljene su tri priče o Štrpcima, takođe se snima i film. Više od 15 priča o događajima u istočnoj BiH itd.

Svakako je činjenica da se mladi ljudi u Srbiji okupljaju na jednom muzičkom spektaklu dok je Mladić na slobodi a masovne grobnice se još otkopavaju. Šta iz te činjenice možemo da zaključimo? Da je bezosećajnost i zaboravnost deo ljudske prirode ili specijalni srpski izum? Možda je upravo zbog toga Pera Luković navukao kostret, možda više ne uživa u belom vinu i lepom društvu, ili odbija honorare za tekstove jer je u “misiji”, možda se zatvorio u kuću i neće nigde da se makne dok se stvari ne isteraju na čistac. Pera Luković se, izgleda, sve više nalazi u nekoj vrsti rata ili uvređenosti prema svojim kolegama i prijateljima sa kojima je, koliko do 5. oktobra 2000, delio zajednička politička i moralna uverenja. Zahtev da život stane dok se ne iskopaju grobnice jednostavno je sumanut. Pera Luković je u vreme zločina u Srebrenici izdavao Vreme zabave i u brojevima koji pokrivaju taj period najveće likvidacije u Evropi posle Drugog svetskog rata, nema ni reči o ovom zločinu. Šta sada iz toga treba da zaključimo?

Kada su u pitanju citati, Pera Luković je najuspešniji kad hoće da pokaže kako je neko ograničen ili budalast. Kad hoće da istakne nečiju pamet i mudrost nije baš tako uspešan. Citat Sonje Biserko: “Način na koji se ta nova Istina plasira – naročito preko tzv. nezavisnih medija, kao što su B92 ili Vreme – jednako je totalitaran kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju”.

Neverovatno! Šta bi to, uopšte, trebalo da znači? Ko relativizuje zločin, srpska elita (koja???) ili B92 koji “nudi totalitarnu istinu”? Kako relativizacija zločina može biti totalitarna (ili totalitarno saopštena) istina? Koja je to uopšte “nova istina”? Kakve veze ima “građanski nacionalizam” sa onim što radi B92? Da li su tzv. nezavisni mediji (omiljena kovanica iz Miloševićevog vremena) počeli da proizvode nekakvu novu Istinu koja sasvim odgovara “novom” nacionalizmu i “novoj” vlasti. Da, baš zbog toga nam danonoćno prete oni koji još nisu shvatili da smo mi, u stvari, na njihovoj strani.

U suočavanju sa užasnom prošlošću pokušavamo da iskoristimo i druga iskustva, da otvorimo i pokrenemo što više procesa, da delujemo sveobuhvatno… i sigurno je da ne možemo izbeći greške. Nemamo nameru da ikoga amnestiramo. To nije u našem mandatu. Ali svakako jeste to da ne dozvolimo da se išta zaboravi. I da ne dopustimo da se pamćenje selektira. Ponekad nam se čini da Pera Luković upravo to pokušava da uradi.

Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92 i predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija

Feral Tribune, 27. avgust 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Beograd za po(st)četnike 460 minuta genocida
Petar Luković

Nešto sasvim privatno: u poslednjih desetak dana u životu autora ovog teksta desilo se toliko stvari koje bi – u nekim drugim okolnostima – obeležile čitave živote. Umro mi je otac, posle duge i užasne bolesti; uspeo sam, bez nekih većih problema, da se posvađam s beogradskim apolitičkim fanzinima tipa “Nin” i “Vreme”; konačno, ušao sam u rat s moćnim Veranom Matićem, šefom Srpske Tycoon Corporation B92, organizacijom čiji je je jedan od ideoloških zadataka da svakog Bosanca muslimanskog podrijetla uveri kako radi u njegovu korist, jer, navodno, do jaja brine o “odgovornosti, istini, pomirenju” i ostalim drž-ne daj-floskulama za Inozemne Donore koji jedva čekaju da čuju Finalnu Istinu o Ratnim Zločinim, ako je istih, shvatili ste, uopće i bilo.

Ništa, da se ne zezamo, nije sporno: B92, baš kao i fucking “Vreme”, relativizuje prošlost (čitaj: ratne zločine) do one granice kad je svaki Voja The Vojvoda Šešelj heroj; pogledajte, uostalom, štampana izdanja Tycoon Korporacije B92 – izvesni Vule Žurić, The Serb From Sarajevo, u časopisu “Reč”, jeste merna jedinica da lično odredi: jesu li Markale, vaistinu, bombardirane ili je u pitanju (s malim “m”) muslimanska prevara na štetu vascelog srpskog naroda? Naravno da je prevara: šta očekujete od Vuleta, plaćenika B92?

Dogodi se da Veliki Veran Matić (u daljem textu: VVM) popizdi na Lukovića i na adresu “Ferala” pošalje desetak strana sitno kucanog teksta; recimo, kaže VVM da je “degutantno kad se Luković zajebava sa svojim kolegama koji još uvek mnogo rizikuju time što se dosledno zalažu za one iste vrednosti za koje su se zalagali i pre desetak godina”. O kakvom riziku govori VVM kad se njegov današnji-srbijanski rizik sveo kako da potroši desetak-dvadesetak miliona dolara i kad čini sve što mu je naloženo da “relativizaciju” sprovede u delo; o kakvom tv-serijalu “Da se ne zaboravi” govori VVM kad “serijal” traje kraće nego NBA-napad (manje od 24 sekunde); čovek pominje da je na programima B92 govoreno o ratnim zločinima (“pet emisija o Srebrenici, tri o Štprcima, četiri o Srebrenici, o zločinima u istočnoj Bosni…”), sve ukupno osam sati radio-programa (480 minuta) na Radiju koji 24 časa dnevno, 365 dana u godini, emituje program u trajanju od – 525.600 minuta!

Šta još kaže VVM? “A možda se, jednostavno, sada radi o jednoj novoj karijeri. Karijeri komesara za moral i uverenja. U tom smislu TV Pink je pravo mesto za početak – em je uticajan (gledan), em je bogat. Emituje se preko satelita i ne troši pare donatora kao ‘nezavisni’ mediji. U TV Pink su pare uložili pravi, čvrsti ljudi – socijalisti i julovci. Sa njima je uvek bilo sve jasno. I čisto. Mnogo su veći problem ‘nezavisni’ mediji. Progonio ih je Milošević, a ne mirišu ih previše ni Koštunica, ni Đinđić. Kako sa tom bagrom izaći na kraj? Vrlo jednostavno: izmešati ih sa svima ostalima, pokazati da je to što rade i što su radili na temu istine, odgovornosti i pomirenja – šarena laža…”

Došli smo, dakle, do bolne točke: do ratnih zločina, do Bosne, do – kako kaže VVM – političkih i moralnih uverenja glede “istine, odgovornosti, pomirenja”. O čemu se, da se ne zajebavamo, radi? Radi se o sledećem: VVM misli da njegov B92 sa sve silesijom fašista i kvazidemokrata – može da bude nekakav faktor “pomirenja”. Luković tj. ja, ne misli tako: ako jedna VVM-televizija ili VVM-radio za sebe tvrdi da su Ključni U Suočavanju S Prošlošću – otkud im onda sugovornici poput Bore Đorđevića, Dragoša Kalajića, Miroslava Lazanskog ili Milijane Baletić? Naravno da ove fizičke činjenice Veran Matić nije demantovao; kao što nije demantovao ni podatak o tridesetak miliona dolara upućenih srpskim “nezavisnim medijima”; kako da demantuje ovu činjenicu kad se VVM uskoro useljava u 3500 kvardrata radio-tv-studija, plaćenog od Donatora koji se malo više gade da slušaju ko je i zašto koga poklao?

Konačno, u svom tekstu VVM kaže sledeće: “Naravno da svaki zločin ima svoju prošlost. A, nažalost, može imati i svoju budućnost. To nipošto ne znači ni relativizovanje, ni opravdavanje zločina. Kad je u pitanju holokaust i sudbina Jevreja, zar se smeju zaboraviti pogromi i zločini prema Jevrejima koji su se od srednjeg veka do 19. veka odvijali od krajnjeg zapada do krajnjeg istoka Evrope? Koreni mržnje, predrasuda i zločina moraju biti osvetljeni i poznati najširoj javnosti. Bilo da je reč o Jevrejima ili bilo kom drugom narodu ili verskoj grupi. Ali to je zadatak koji se ne može obaviti preko noći. I koji zahteva mnogo upornosti, hrabosti, energije i znanja. Jasno je da svaki zločin ima svoju prošlost – tako je i sa holokaustom. I ta prošlost ne može se obrisati zbog nečijeg straha da će ‘prošlost’ da ‘opravda’ potonji zločin. Naprotiv, ko trezveno razmišlja uzeće prošlost kao jedan od elemenata za zločin, ne jedini, ali jednako važan kao što su i ostali elementi.”

Predivno, tipično za B92: prevedeno na jezik Srebrenice – svaka od 8000 žrtava imala je svoju Prošlost zbog koje je ubijena! Svaki zatvorenik u Omarskoj bio je kriv – jer je posedovao Prošlost! Sve što je zaklano, prikovano nožem, silovano ili masakrirano – krivo je činjenicom da je bila Žrtva! To hoće da nam kaže Taycoon Najnezavisnijeg Medija u Srbiji!

Kad se onda dogodi luđaštvo pa TV Pink najavi emisiju o ratnim huškačima a ja – naravno – to javno podržim, jer bih takvu emisiju podržao bilo gde: na televiziji Hyatt, TV 99, Palma plus, HRT, OTV…onda me VVM optužuje da sam čovek Televizije Pink, ne pitajući sebe The Key Question: zbog čega TV B92 nema emisiju o ratnim huškačima – nego je najavljuje TV Pink, čitaj Željko Mitrović?

Sve ono o čemu VVM govori: kako su objavljivali knjige, imali emisije, kako su oni brinuli o Bratuncu ili Srebrenici – goli je kurac! Niko o tome, u celoj Srbiji, nije brinuo, naročito ne B92 na čelu s Žurićem; pomenuti polni organ mera je brige za ubijene Bosance koji su, da podsetim na prethodne pasuse, imali svoju “prošlost”.

Zato su i ubijeni.

Moguće je – što VVM želi da kaže – da sam ja vaistinu Mentalno Sick; da stvarno hoću da se život zaustavi dok se grobnice ne otvore; da imam “misiju” kako kaže VVM; da sam u sporu sa celim gradom i celom državom – možda je Matić filozofski u pravu, ali pristati na dimnu zavesu pod kojom zveči 32 miliona dolara, uz fašiste koji na B92 slave Klanje, u ime “Istine i pomirenja”, granica je koja se ne može preći.

O tome je reč, o Bosni, prevashodno; zato – čuvajte se B92 i kad darove nose!

BH Dani, 26. jul 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Luković ne zna istoriju i geografiju
Veran Matić

1. Kad Pera Luković piše o Srebrenici – odnosno o “prošlosti žrtve” – on kao da ništa ne zna o istoriji četničkih progona Muslimana u Drugom svetskom ratu. Da malo zna istoriju, a i geografiju, znao bi i to kako su se najgori zločini – pogotovo oni u Istočnoj Bosni – već jednom odigrali. Zbog toga je i te kako potrebno poznavati istoriju i četničke, i ustaške, i svake druge fašističke ideologije na našem tlu. Da li B92 na taj način pokušava da relativizuje zločine, neka čitaoci “Dana” prosude sami.

2. B92 nema nameru da bude “nekakav faktor pomirenja” time što će javnost suočavati sa različitim stavovima i idejama. Upravo je to način da se što veći broj ljudi suoči sa prošlošću. Uostalom, zar upravo TV B92 ne prenosi suđenje Slobodanu Miloševiću i redovno izveštavao o suđenju generalu Krstiću?

3. Neistinita je tvrdnja Pere Lukovića da su B92 ili nezavisni mediji u Srbiji (namerno se pravi relativizacija) dobili 32 miliona dolara pomoći. Sa sličnim propagandnim pričama isticali su se svojevremeno i Goran Matić i Vojislav Šešelj. Ali, s druge strane, donatori koji podržavaju B92 u svakom trenutku znaju na šta je utrošen svaki cent od donacija.

4. Zgrada koju renoviramo da bismo okupili sve programe i aktivnosti sa pet različitih lokacija nije kupljena već je iznajmljena. (U ovom trenutku se TV program radi u 16 kvadratnih metara studijskog prostora a B92 funkcionise na pet lokacija u gradu.)

5. Likovi koje pominje Pera Luković pojavljivali su se u emisijama koje su na programu svake druge nedelje. Emisije su krajnje kolažnog tipa – i svako ko ih vidi lako može da zaključi da su “likovi” ne samo u manjini nego su i izloženi otvorenom podsmehu. I sam Pera Luković je nastupao u jednoj ovakvoj emisiji. I taj svoj nastup iskoristio je da napadne i ismeje neke od “likova”.

6. Potpuna je neistina da je TV B92 posvetio svega “460 minuta genocidu”. Emisije o zločinima, ne samo u Bosni i Hercegovini nego i u Hrvatskoj, u Srbiji i na Kosovu, na programu su svake nedelje – ponedeljkom od 20 časova – i traju 120 minuta. Osim toga, prilozi o tome objavljuju se i u redovnim informativnim emisija, što je prilično teško sabrati. O radio emisijama “Katarza” i “Peščanik” nije potrebno ni govoriti ni meriti njihovu minutažu. I prilično je neukusno sve to upoređivati sa prenosima NBA lige. Ponavljam, svakodnevno se emituje uživo prenos suđenja Slobodanu Miloševiću.

B92 danas nastoji da kreira i ozbiljne i popularne programe – programe u kojima ćemo imati snage za ozbiljno suočavanje sa prošlošću i one koji našoj kući daju kredibilitet kada su u pitanju informativni sadržaji – ali nastoji i da ostvari uticaj na publiku. Ne mislim kao cinicni komentator “Večernjih novosti” iz broja od nedelje kada kaže “Što promakne Karli del Ponte, dočeka B92”, ali sam ubeđen da je B92 u samom vrhu kada su u pitanju institucije koje se bave suočavanjem sa prošlošću u čitavom regionu.

Veran Matić, direktor Radija B92, Beograd BH Dani, 2. avgust 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Povodom poslednjih izveštaja u Danasu sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu
Srđa Popović

Obraćam se Vašem listu s izvesnom nelagodom. Imam komentar na Vaše poslednje izveštaje sa suđenja Miloševiću, a sa druge strane, svakako da Vaš list objavljuje najbolje izveštaje iz Haga. Paradoksa, međutim, nema – sa onima drugima beznadežno je polemisati.

Šta su moje primedbe?

Pođimo od Vašeg naslova: “Milošević: JNA nije streljala zarobljenike u Vukovaru“. Po mome laičkom shvatanju naslov bi trebalo da sadrži suštinu vesti – ovde to nije slučaj. Jer, šta je ovde vest? Da li je vest svedočenje Mesića, ili je vest da Milošević koji svakog dana suđenja poriče sve, čini to još jednom? Da li je vest svedočenje ili standardna “reakcija” na svedočenje? Svakako da je vest svedočenje. (Milošević se po sopstvenoj izjavi “ne brani”, nalazi se u fazi postupka u kojoj se njegove učešće svodi na postavljanje pitanja, a sve “usputne” izjave nemaju nikakav proceduralni značaj.) Ako je, dakle, vest svedočenje, zar onda nije prirodno suštinu tog svedočenja istaći u naslovu: “Mesić: JNA streljala bolesne civile u Vukovaru“. To je ono što može uticati na odluku suda, a ne Miloševićevo golo, i proceduralno irelevantno, poricanje istinitosti toga svedočenja.

Utisak ova dva naslova na čitaoca sigurno je vrlo različit.

Naslov koji ste dali imao bi možda smisla ako Vi (a to je svakako Vaše pravo) dajete veću verodostojnost Miloševićevom negiranju nego Mesićevom svedočenju. Ako je to slučaj, mislim da grešite.

Podsećam Vas da je o celom slučaju Ovčare (tada) major Veselin Šljivančanin svojevremeno, pre nego što su otkrivene masovne grobnice, dao dva-tri intervjua (jedan, koliko se sećam, u Monitoru, drugi u Dugi) u kojima je priznavao da je ljude izveo iz bolnice i odvezao iz Vukovara. Poricao je, naravno, da ih je streljao. Tvrdio je da ih je predao nekome (zatvoru?) u Sremskoj Mitrovici (Srbija). Tih ljudi u Sremskoj Mitrovici nema, ali je pronađena njihova masovna grobnica u kojoj su ti ljudi zakopani, u Ovčari.

Ja sam siguran da bi Danas u svojoj dokumentaciji bez po muke našao Šljivančaninov pomenuti intervju, kao i vesti o masovnoj grobnici u Ovčari i obližnjim lokalitetima. U samom Danasu, u istom broju, Gradimir Ivanić piše o zločinu u Ovčari, ali urednik ove tekstove ne povezuje. Pa, valjda i sami nešto znamo o onome što se tamo dogodilo i bez Haškog suda. Umesto toga objavljuje se Miloševićev demanti, bez komentara.

Drugačije mediji, pa i Danas postupaju kada iskazi albanskih svedoka odstupaju od onoga što svi znamo – da je UČK postojala, delovala na prostoru Kosova i imala široku podršku stanovništva. Onda se svi sete onoga što znaju – da to nije istina. Kada Milošević svakodnevno i samouvereno izriče gomile neistina na tom istom suđenju, niko to ne komentariše (“covek mira”, “albanska majka po najvišim svetskim standardima”, “Srbija nije bila u ratu”, “Hrvati nisu terani iz Hrtkovaca”, “čuvar Jugoslavije”… itd.itd.). Te izjave se prenose u Vašem listu neutralno i “objektivno”, bez komentara, kao da je Vaš jedini izvor saznanja o tim činjenicama – Miloševićeva “poštena” reč. Kao da se nadamo da istina neće biti dokazana na Haškom sudu i onda kada nam je savršeno dobro poznata.

Mnogo značajnije, Mesićevo svedočenje: o Miloševićevom planu da razbije Jugoslaviju i uspostavi nove granice (“granice povlače jaki” – vidi tekst Nataše Kandić u Danasu, 1. oktobra), o njegovom sistematskom i planskom uništavanju svih saveznih institucija, manipulaciji krnjim “Predsedništvom”, etničkom čišćenju vojske, podsticanju i naoružavanju oružane pobune u Krajini, dakle, suština Mesićevog svedočenja – takođe je nešto o čemu i sami imamo prilično dobra saznanja. Ta saznanja u potpunosti podržavaju Mesićevo svedočenje, a dobili smo ih iz knjiga Veljka Kadijevića, ministra odbrane i Miloševićeve desne ruke, Borisava Jovića, tadašnjeg podpredsednika SPS i predsednika Predsedništva. Zašto o tome nema ni reči u Vašem izveštavanju iz Haga? Ako imate komentara na neistine albanskih svedoka, zašto nemate komentara na gomile neistina koje izriče Milošević?

Zašto nemate komentar na otrovnu i lažnu propagandu koju danima širi po Srbiji? Možda se i time može objasniti uspeh njegovog alter ega, Vojislava Šešelja na poslednjim izborima?

U sledećem izveštaju sa suđenju Miloševiću (Danas, 4.oktobar) pod naslovom “Slobodan Milošević: Velika Srbija nije bila cilj” (bolji naslov bi bio: “Stjepan Mesić: Cilj je bio Velika Srbija”, jer je vest Mesićevo svedočenje), navodite sledeći dijalog između optuženog i svedoka:

“Mesić je uzvratio pitanjem zašto su onda Gardijska brigada, MUP Srbije, Teritorijalna odbrana (TO), kao i paravojne formacije iz Srbije, napadale Vukovar, ‘sve pod zapovedništvom Miloševića'”.

Milošević: ‘Ja sam tada bio predsednik Srbije i ne znam o Vukovaru’.

Ovde je prvo jasno da se optuženi uopšte ne izjašnjava o tvrdnji Mesića da su u napadu na Vukovar učestvovale i snage MUP Srbije (čiji je predsednik Milošević), niti o tvrdnji da u tom napadu učestvuju paravojne formacije iz Srbije (za šta bi optuženi takođe valjda snosio odgovornost). On se ograničava samo na tvrdnju da sa akcijama JNA on nema nikakve veze.

Međutim, da li je čak i to tačno?

Dana 17. septembra 1991. godine “u Igalu lord Karington, Franjo Tuđman, Slobodan Milošević i Veljko Kadijević potpisali (su) zajedničku Izjavu o prekidu vatre”.

Dana 24. novembra 1991. godine “u sedištu UN u Ženevi sastanak S. Miloševića, F. Tuđmana. V. Kadijevića sa lordom Karingtonom i S. Vensom. Postignut 14. sporazum o prekidu vatre”.

(Citirano prema Hronologija jugoslovenske krize, Institut za evropske studije, Beograd, 1994).

Slobodan Milošević je, dakle, potpisao bar dva sporazuma o prekidu vatre, bez obzira na svoje svojstvo predsednika Srbije (“koja nije u ratu”) čime je priznao da kontroliše ratna dejstva on. Time je on takođe priznao da je uzurpirao ulogu Predsedništva SFRJ, jer po Ustavu SFRJ Kadijević i on ne predstavljaju vrhovnu komandu, vrhovnu komandu predstavljaju Kadijević i Predsedništvo. Svedok Mesić je, dakle, u pravu da se napad na Vukovar odvijao “pod zapovedništvom Slobodana Miloševića”.

Još je važnije pitanje da li je cilj ratnih dejstava koja je diktirao Milošević bila Velika Srbija (što u Vašem naslovu Milošević poriče). Citiram šta je sam Milošević govorio 12. aprila 1991. godine:

“Mi moramo obezbediti jedinstvo ako želimo da kao najveća i najbrojnija republika diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, suštinska državna pitanja. A granice kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi”.

Jasno je da je cilj bio nasilno menjanje granica, a ratni događaji su zatim jasno pokazali gde su te granice trebalo da budu povučene. To pokazuje karta “oslobođenih teritorija” u Hrvatskoj i BiH – karta Velike Srbije.

Autor je advokat iz Beograda

Danas, 7. oktobar 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Novac i za žrtve i za dželate
Ivan Janković

… Pretpostavimo, arguendo, da Međunarodni sud pravde usvoji bosansku tužbu i oglasi Jugoslaviju odgovornom za genocid. U tom slučaju, BiH bi imala da opredeli štetu izazvanu genocidom i da zahteva da joj Jugoslavija tu štetu nadoknadi, u novcu. Po međunarodnom pravu, BiH bi tu naknadu primila kao parens patriae, tj. u ime i za račun svojih državljana; moglo bi se lako izračunati koliko bi novca otpalo na svakog pojedinog državljanina BiH. Taj iznos bi podjednako pripadao i Muslimanima-zrtvama i bosanskim Srbima i Hrvatima koji su vršili zločine (ali i Muslimanima-zločincima i njihovim žrtvama).

S druge strane, plaćanje naknade bi znatno umanjilo sredstva kojima raspolaže Jugoslavija, od čega bi podjednako trpeli svi njeni građani: članovi porodice Slobodana Miloševića isto koliko i oni koji su se dosledno, uz lični rizik, borili protiv ratne politike (u stvari, ovi drugi bi trpeli više, jer su po pravilu siromašniji). Prijatelji Jelene Šantić bi plaćali odštetu prijateljima Radovana Karadžića. Ovakav rasplet, bar na prvi pogled, ne deluje pravično.

Autor je advokat iz Beograda i predsednik Centra za antiratnu akciju

Peščanik.net, 10.11.2008.

Pismo upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti
Kasni suočavanje sa zlom

Posle petooktobarskih promena umesto očekivanog raskida sa zabludama koje su Srbiju dovele do ekonomskog kraha i moralnog rasula, sve je prisutnije ponovno oživljavanje radikalnog nacionalizma i novog populizma koji se prepoznaje po matrici naglašeno političko-ideološkog tipa, kao poznati kliše jednako komunistički koliko i nacionalistički o “svetloj budućnosti” i “sjajnoj prošlosti”. Čini se da Srbija puževskim hodom ide u budućnost, uporno zagledana i utonula u prošlost. Na političkoj sceni izgubile su se razlike između komunističke levice i nacističke desnice.

Da ovo nisu samo slučajne i prolazne pojave, vidi se i po forsiranju škole istorijskog i istoriografskog revizionizma koja ne prihvata naučno potvrđene činjenice, recimo, o Drugom svetskom ratu. Konzervativna misao organicističkog pravca nameće se kao jedina, nedodirljiva “nacionalna misao”. Kolaboracionisti i saradnici okupatora u Drugom svetskom ratu dobijaju svoje ulice i nezasluženo pozitivno mišljenje u udžbenicima istorije.

Sprega struktura moći od SANU do Generalštaba i Crkve, uz učešće partijskih moćnika, stvara atmosferu u kojoj se javnost nakon četiri izgubljena rata zaredom pod Miloševićem, u ime resantimana usmerava ka novom jednoumlju koje se od onog komunističkog razlikuje po promenjenim predznacima a može biti opakije od njega. Ovo novo jednoumlje obeleženo je totalitarnom i nedemokratskom ideologijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i trijumfom “filozofije palanke” Nikolaja Velimirovića.

Pomenuta ispoljavanja konzervativne misli ukidaju prostor za polemike i umesto njih, zagovornici ovakvog načina razmišljanja nastupaju sa pretnjama, sa govorom mržnje i netolerancijom, kao da ne živimo u mirnodopskim uslovima.

Bukvalno se guši sloboda istraživanja i sloboda izražavanja ličnog stava koji je drugačiji od onog koji nameću nacionalne institucije. Konzervativno mišljenje posebno se ispoljava u ogorčenom otporu modernizaciji.

Umesto pastoralne delatnosti Crkve, u javnosti je prisutniji uticaj “paracrkvenih formacija” – izraz je upotrebio vladika Atanasije Rakita – što je potpomognuto delovanjem organizacija kao što su Obraz, grupama “miletićevaca”, “nikolajevaca” i sličnih koji ozbiljno ugrožavaju najvrednije tekovine srpske kulture. Neopravdano kasni suočavanje sa zlom i zločinima počinjenim u prošlim ratovima a pomenute institucije ga i ne ohrabruju.

Pozivamo intelektualnu javnost i intelektualnu elitu Srbije na suprotstavljanje populizmu i ekstremističkom nacionalizmu koji su nespojivi sa opredeljivanjem za tolerantno i prosperitetno društvo. Još nisu, verujemo, istrošene energije nade nakupljene u deceniji otpora Miloševićevoj tiraniji. Ne sme biti dvoumljenja u biranju puta između modernizacije i zaostajanja, između nacizma i demokratije, palanke i Evrope. Nije bilo dovoljno ukloniti Miloševića sa vlasti da se čitav sistem promeni. Upozoravamo našu javnost da je preduslov svih promena, političkih, ekonomskih i kulturnih, promena kulturnog modela koji je proizveo ne samo političare njegovog tipa nego i način mišljenja odgovoran za velike katastrofe što su nas poslednjih godina zadesile.

Još jednom, po ko zna koji put u svojoj novijoj istoriji, Srbija se nalazi na sudbonosnoj prekretnici.

Mirko Đorđević, Milan Đorđević, Filip David, Dragan Velikić, Predrag Čudić, Vladimir Arsenijević, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić, Laslo Vegel

Danas, 29. oktobar 2002.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Pismo javnosti Milorada Ulemeka – Legije

Odbrojavaju nam poslednje dane, igrajući se sa našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda. Gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju iskrene patriote želeći da ih podvedu pod sopstvene kriterijume ponašanja i vladanja. A, koji su ispod i najnižih normi podaništva, pa i sopstvenog nipodaštavanja.

Prihvatili smo besplatnu ulaznicu za svet 5. oktobra 2000. godine i učinili da taj put prođe bez prolivanja srpske krvi. Verovali smo da je taj demokratski globalni svet sa nama i mi s njima. I kada smo tokom bombardovanja branili čast i dostojanstvo svoga naroda, kao vojnici i iskrene patriote, kada su nam se u sećanja urezivale slike poginulih, devojčice čije je snove raznela bomba… Pa i sada, iako smo gorko otrežnjeni – postupcima i ponašanjima onih koji nas danas vode u taj isti svet.

Pristigli na iskrenoj, spontanoj narodnoj volji, učinili su i čine sve da dokažu i pokažu kako im do te volje nije nimalo stalo. Umesto da se 8. oktobra 2000. godine presaberu i jasno svima kažu kolika je cena našeg priključenja modernim svetskim integracijama, brojana u ljudskim glavama koje se moraju prineti Haškom tribunalu – okrenuli su se svojim sitnim političkim interesima i međusobnim trvenjima, odslikavajući na najgori mogući način svoju pravu ćud. A, onda je proradio srpski inat čije se granice ne mogu izmeriti, niti zaustaviti. I njihovim dojučerašnjim svetskim mentorima bilo je odmah jasno, da umesto ravnopravnih političkih partnera imaju pred sobom političke podanike koji stalno pomeraju i iznalaze nove nivoe snishodljivosti.

Zar da im lekciju iz patriotizma sa temom Hag drže hrvatski političari o tome kako ipak postoje granice političkih kompromisa i narodnog dostojanstva? Obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene države kao da nema kraja… Zaklete demokrate, svetski reformisti, pune dve godine drže za predsednika čoveka svrgnutog režima, političku marionetu koju su na kraju „kargom“ istovarili u Hagu. Kažu, smenjen je direktor BIA, jer nije hteo da hapsi Šljivančanina i druge optužene za ratne zločine… Pitam se, šta bi bilo da ih je uhapsio? Da li bi mu možda dali orden ili bi ga ostavili da o njemu sudi narod i istorija… Pričaju o mafiji, kriminalu, o nesposobnosti policije… Nije policija kriva i nije tačno da je nesposobna, već je ispolitizovano rukovodstvo kojem je mera politički interes, a ne profesionalna obaveza. Kakva mafija, nekoliko raštrkanih bandi… Sve bi se dovelo u red veoma brzo, samo da postoji interes i volja pojedinaca. Jadna li je zemlja i policija u njoj ako joj slučajeve treba da rešava Ljubiša Buha, zvani Čume, svojim svedočenjima. Još je tužnija činjenica da se takvima služe da ljagaju i ruše druge, one kojima je i te kako stalo do ove zemlje i ovoga naroda i koji su to nebrojeno puta pokazali i dokazali.

Ne mogu a da ne pomislim kako je ipak sve to delo istih ljudi, onih kojima ništa nije sveto i kojima ni do čega što je srpsko – nije stalo! Pa ni do onih koji su krvarili i čija su mrtva tela razvlačena duž ratišta i od kojih je ostalo samo skromno sećanje na izbledeloj fotografiji u spomen-sobi naših heroja u Kuli. Ako nećete i ne želite da poštujete bivše, pa ni sadašnje komandante, poštujte bar mrtve! Niko, pa ni istorija, to vam neće oprostiti. Još manje oni kojima se apsolutno nepotrebno na ovaj način dodvoravate. Treba da znate, svaki narod poštuje svoje vojnike.

Jer, oni su vojnici u službi otadžbine i samo to hoće i da budu. Valjda i zbog toga meni danas ne daju da budem to što jesam. Ali, zato hoće da budem ono što nisam, da sam radio – ono što nisam radio. Baš u tome je problem: jer oni rade ono što ne treba da rade, a pričaju ono što ne misle. Znači – lažu nas.

Zbog toga, mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi, a ne količina podaništva i snshodljivosti koju pokazujem prema drugima. Posebno prema onima bez kojih ne možemo, niti hoćemo. Ali na pravi način. Bolje ćemo se razumeti i više će nas i oni poštovati. Svet nam se smejao, nisu mogli čudom da se načude kako taj čuveni reformski kurs trpi „miloševićevca“ na čelu Srbije? Ali, trebalo im je za lična potkusurivanja, koja svi mi svakoga dana i uživo gledamo i slušamo.

Spletkarenja, ogovaranja, skupštinsko-poslaničke interesne prebacivke u kojima više nikome živom nije jasno, pa izgleda ni njima samima, s kim su u koaliciji, za koga jesu a za koga nisu… Politika revanšizma i osvete, svak’ protiv svakoga, njen je osnovni moto. Kao da istorija od njih počinje…

Za kratko vreme, mnogo kratko, zaboravili su sve. Krčme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same.

Narod, i ma ko drugi, izgleda da im više nije potreban. Ni za izbore, jer izgleda ni njih više neće biti. Veruju, ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše…

Blic, 28.01.2003.

Peščanik.net, 10.11.2008.

PDF: Tačka razlaza

Peščanik.net, 10.11.2008.