Ostalo je još desetak dana do „Đurđevih izbora“ a Ivica Dačić je zadržao veo glavne postizborne udavače i najuočljivijeg predizbornog hedlajnera. O tome svedoče i Koraksove karikature – od 23 u aprilu Dačić je našao mesto na 13, od toga na 4 karikature pozira solo, više od svih ostalih političara. Koraksove karikature nisu predizborni baner, nalik naprednjačkom koji trenutno zagorčava život Petru Lukoviću, one su mi meritorne kao lakmus za najjače senzacije koje dolaze iz političke arene. Čime je Dačić zaslužio toliku pažnju? Jednim delom zbog verovatnog trećeg mesta koje nosi ucenjivački kapacitet famoznog jezička na vagi, ali, još više zbog bombastičnih izjava i agresivnog nastupa. Dačićeva retorika znatno više nego ona kod naprednjaka oslikava zakočenost unutrašnjih reformi ili istinskog političkog preobražaja partija bivšeg režima. On već automatski kombinuje floskule o zaštiti državnog/nacionalnog interesa i zalaganje za društvo socijalne pravde, iza čega slede zveckanja lisicama, dobrodošlica na sve četiri strane sveta na bazi evro-integracija, zalaganje za regionalnu stabilnost i saradnju uz privilegovanje odnosa sa Srbima u susedstvu… Takva retorika se zapatila i kod nominalno demokratskih stranaka.
Trijumf patnje
Ako ne budu klonirali nekog novog aparatčika, model „Mirko Cvetković 2“, možda se Đilas predomisli u pogledu fotelje u Nemanjinoj. Naravno, čim se pribere posle Đulijanijevog odlaska, kome je natrljao nos izjavama koje je Đulijani davao 1999. o NATO bombardovanju i genocidu nad kosovskim Albancima, ali i podsećanjem na surovi kapitalistički adet u SAD da nema besplatnog porođaja, dočim vlasti u Srbiji ne samo da porađaju o trošku regularne zdravstvene zaštite, već i stimulišu pretporođajne aktivnosti bračnih parova. Na stranu emocije koje je beogradski gradonačelnik do sada uspešno suzdržavao (recimo: pred platanima piljevine boje krvi, Romima iz nehigijenskih naselja ili getoiziranim gejevima), zanimljivo je kako se gradonačelnikova izjava nedobrodošlice i grube sikteruše za njujorškog lobistu poklopila sa dve ključne političke mantre koje tranzicione demokrate dele sa snagama starog režima u novom ruhu. U prvoj mantri je skriven stradalničko-paćenički tematski krug (sankcije, bombardovanje), koji se odnosi isključivo na pripadnike srpskog naroda a temelji na negaciji većinske odgovornosti državne politike Srbije za unutarjugoslovenski rat. Drugi momenat je socijalna i zdravstvena zaštita kao navodna srpska komparativna prednost nad SAD, koja pripada nasleđu socijalističkog sistema.
Obe teze su kontradiktorne unutar sebe i predstavljaju čisto licemerje. Podsećati na nečiju podršku NATO bombardovanju Srbije a ignorisati politiku Srbije koja je to bombardovanje uslovila, znači tepati lažnoj nevinosti stanovništva Srbije i negovati istorijski falsifikat koji najviše šteti upravo navodnim demokratskim vlastima. NATO bombardovanje građane Srbije nije katarktički osvestilo šta su njihove oružane snage činile susedima, ali im je demonstriralo kako rat izgleda u vlastitom dvorištu. Sa druge strane, znamo kako u praksi funkcioniše socijalna i zdravstvena zaštita u Srbiji: ako nemate para da kupite lekove ili rođaka/poznanika da vam zakaže termin za snimanje ili za operaciju, plus dobrovoljna finansijska donacija hirurgu, prepušteni ste listi beskrajnog čekanja, što obesmišljava Đilasovu pohvalu humanizmu srpskog zdravstvenog sistema.
Dačić ili devedesete žive večno
Ovom koliko emotivnom toliko i neočekivanom izjavom Dragan Đilas je direktno uleteo na diskurzivnu teritoriju Ivice Dačića. Dačić je inače u kampanju ušao s ciljem, kako je rekao, da ne dozvoli da Nikolić i Tadić podele Srbiju „kao slavski kolač“, što se zanimljivo dodiruje sa izjavom Marin Le Pen da je njena stranka uspela da „razori monopol dve partije“. U Srbiji nikada nije zaživeo dvopartijski sistem, velike stranke redovno idu na izbore u koalicijama, da bi nakon izbora formirale vlast u gang bang koalicijama, dok monopol ne pripada najjačim strankama već isključivo strankama koje čine vlast (a pošto su u Srbiji na različitim nivoima sve stranke na vlasti, monopol pripada strankama kao takvim). Dačićevo distanciranje otuda je providan manevar koji birače treba da podseti da u godinama koje je njihov lider proveo u toplom Tadićevom zagrljaju nije izgubio svoj izvorni identitet. Taj se identitet ispoljava kroz sijaset uloga, u čije se kostime Dačić rado presvlači ovih dana.
Dačić želi da se prikaže kao čovek čvrste ruke, otuda hapsi kosovske policajce, privredne prestupnike, ozbiljne kriminalce. U isto vreme je i čovek široke ruke, svakako prema pripadnicima službe iz domena svog resora, kojima stižu pojačana predizborna sledovanja. On je autohtoni domaći političar koji sluša glas naroda te mu nisu potrebni medijski savetnici iz Amerike i Izraela, kao Nikoliću i Tadiću, i ko je „odlučan“ da se suprotstavi briselskim birokratama, rekavši u Zaječaru da MMF posle izbora treba ispratiti iz Srbije. Doduše, dodajući: „da se ja pitam“, pošto zna ne samo da se za tako nešto ne pita u ovom trenutku, već i da ne polaže nikakve aspiracije prema resoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom. On je čovek kontinuiteta sa Miloševićevom partijom i epohom, koji istina ume da apstinira hadžiluk pod požarevačku lipu, ali zato nema ništa protiv uramljene Miloševićeve fotografije na zidu svog ministra i njegovog aktivnog agitovanja da se članovima Miloševićeve familije izdejstvuje povratak iz Rusije. Dačić je burevesnik promena na dugom štapu u koje i sam ne veruje. Otuda lažno izvinjenje za devedesete, uz dvostruku ogradu, ali i zahtev da se drugi izvine njima (verovatno zato što su ih na demonstracijama isprovocirali da se u primeni sile pomalo zanesu). Otuda kooptiranje predstavnika LGBT populacije u Glavni odbor SPS-a i podrška filmskom projektu drugog člana njihove stranke, ali i rezolutan stav da ne postoje bezbednosni uslovi za održavanje gej parade u Beogradu. Kao da održavanje te parade nije Dačićeva dvostruka obaveza: kao ministra policije da čuva bezbednost učesnika skupa i da štiteći Ustav omogući korišćenje zagarantovanih ljudskih prava, a kao političara da aktivnom kampanjom širi svest ljudi u Srbiji o pravu na seksualnu različitost.
Na kraju, ističući u Užicu svoju stranku kao „nastavljača Titove partije“, uz poziv da se ogromni Titov spomenik vrati na centralni gradski trg, Dačić se jedini zalaže za tekovine partizanskog pokreta i socijalističkog društvenog poretka. U atmosferi opšte revizije istorije, Dačićevo zalaganje deluje kao pozitivna kontrateža, ali ni tu stvari nisu onakve kako izgledaju na prvi pogled. Najpre, nedostaje oštra kritika procesa rehabilitacije Draže Mihajlovića i korigovanje kursa koalicionih partnera. Potom, Dačić i njegova stranka uistinu jesu nastavljači Saveza komunista i represivnog nasleđa jednopartijskog sistema čije su pune privilegije nelegitimno uživali tokom 90-ih, za šta se takođe nikada nisu izvinili. Njihovo pozivanje na socijalizam je pop-kulturne prirode, nimalo različito od Vučelićevog ili Vulinovog slikanja uz profanisani portret Če Gevare. Oni žele da budu elektoralni žeteoci jednog nostalgičnog uverenja da je nekada bilo bolje, pre višestranačja i privatizacija, sa jednom strankom, jednim televizijskim kanalom i jednim, doživotnim vođom koji će garantovati različite himere: sigurne plate i penzije, besplatno obrazovanje, stabilnu i efikasnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu.
Preokret ili raskid
SPS je, dakle, stranka višestrukog kontinuiteta, kontinuiteta sa jednopartijskom diktaturom i Miloševićevim velikodržavnim projektom koji je rezultirao ratnim zločinima. To je stranka koja se obraća gubitnicima tranzicije, nekadašnjim uživaocima sindikalnih usluga i državnih kredita, a koja puni džepove svojim partijskim oligarsima. Ne čudi što se SPS najviše protivi zahtevima za lustraciju i departizaciju javnih preduzeća. Još 1996./97. opozicione stranke su na lokalu, a posle 2000. i na svim nivoima, prihvatile SPS-ov model vladanja: rigidna i sve brojnija partijska birokratija, korišćenje javnih resursa u stranačke svrhe, kontrola medija i državno reketiranje privrede, rečju: podređenost društva državi. Njihova ideologija kombinovanog nacionalizma (sa ratnim nasleđem) i (državnog) socijalizma postala je temelj ideologije najuticajnije Demokratske stranke, koja ne pokazuje nameru da sužava uticaj države niti da se izvuče iz živog blata diplomatskog rata za izgubljenu teritoriju.
Pošto za neko veliko poboljšanje standarda posle izbora ima malo šanse, kao i za priznanja realnosti na Kosovu, jedina pozitivna promena može biti da, ako LDP uđe u vlast, ona preuzme resore obrazovanja i kulture i pokaže da je moguć raskid sa dosadašnjim obrazovnim i kulturnim modelom. Preokret nacionalne politike počiva na promeni kulturne matrice.
Peščanik.net, 27.04.2012.
