„Vrlo je lako savetovati drugome da se odrekne dela državne teritorije u ime bolje budućnosti, ali nema primera u svetu da je to neko lako i učinio”. „…(D)ošao sam do zaključka da je jedino podela Kosova trajno rešenje za albansko pitanje u Srbiji”. „Mi sigurno nikoga napasti nećemo…”. „Da dodam, čak ni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, u vreme najvećeg nacionalističkog ekstremizma na teritoriji bivše Jugoslavije, nijedna iole značajna srpska politička grupa nije ni spominjala da bismo trebali da tražimo teritorije susednih država, recimo Mađarske ili Bugarske”. Ovo je samo nekoliko navoda na samo jednu temu u skorašnjem intervjuu Alekse Đilasa Politici. Oni sami za sebe govore.

Ovde ima, možda, smisla reći nešto o trajnoj popularnosti socijaldemokratije i isto tako trajnom zaziranju od liberalizma (osim ako je nacionalan). Đilas u istom intervjuu kaže: „Rešenje je i za Evropu i za nas u obnovi socijaldemokratije, u novom „konsenzusu“. Šta bi to bilo i koliko je ostvarivo?

Socijalna strana socijaldemokratskog programa, pre svega u razvijenim zemljama Evrope, zasniva se na ideji socijalne pravde pod kojom se podrazumevaju: puna zaposlenost, smanjenje nejednakosti i socijalna sigurnost. Demokratija je politički sistem, a pre svega sistem odlučivanja i kontrole vlasti, kojim se taj socijalni program može ostvariti mirnim putem, vladavinom većine.

E sada, i to je ključno, do prihvatanja zahteva za socijalnom pravdom i do stabilizacije demokratskog političkog sistema je došlo kao posledica snažnih i upornih socijalnih sukoba, uz nemire i pokušaje revolucija. Konsenzus ne samo da nije postignut, već je zapravo socijalni sukob oko raspodele dohodaka poveren demokratiji na razrešavanje, a u nekim evropskim zemljama postoji i sistem socijalnog partnerstva, gde se o naknadama za rad i o stanju na tržištu rada sporazumevaju poslodavci i sindikati (i drugi socijalni partneri). Oko toga kako da se rešavaju sporovi, dakle oko načina rešavanja problema, oko procedure, koja u mnogim zemljama podrazumeva i upotrebu demonstracija i štrajkova, postoji konsenzus ili bar ustaljeni sistem rešavanja socijalnih sukoba. Do toga se došlo veoma postepeno.[1] Zapravo je  više reč o pacifikaciji, o društvenom razumevanju kako se revolucionarnim metodama više rizikuje nego što se dobija. No, pretnja da se može poseći, kao u prošlosti, za revolucionarnim sredstvima, ili bar prisećanje na nasilne socijalne sukobe, značajan je podsticaj da se to oslanjanje na demokratiju i socijalni dijalog održi.

Kada je, međutim, reč o ciljevima, socijaldemokrate su, i kao stranke i kao sindikati, jedna strana u socijalnom sukobu i u demokratskom i socijalnom nadmetanju i pregovaranju. Može, naravno, nekome da se čini da između socijaldemokrata i konzervativaca u Evropi nema razlika i da su oni svi socijalisti, kako se ponekad kaže, recimo, za Francuze. Ali to je iz neznanja. Tako je bilo i u prošlosti, pre pojave neoliberala. Predstave o socijalističkoj Evropi i surovo kapitalističkoj Americi, koje postoje na obema stranama okeana, nisu novijeg porekla. Kao što znamo iz starije sociološke literature. I jedno i drugo su, blago rečeno, pojednostavljivanja. Tačno je da demokratski način odlučivanja teži da približava programe suprotstavljenih partija, mada ne nužno i da smanjuje ideološke razlike, ali to ne znači da postoji konsenzus, već je to posledica činjenice da je potrebno osvojiti većina glasova na izborima. To, opet, ništa ne govori o intenzitetu socijalnog sukoba koji u nekom društvu postoji.

Kako se to odnosi prema Evropskoj uniji ili uopšte, čak i da je nema, koji je uticaj međuzavisnosti evropskih politika, privreda i društava? Konsenzus na kojem se zasniva Evropska unija jeste liberalan, a nije socijalistički. Uglavnom se zasniva na razumevanju da je sistem nacionalnih država nestabilan u Evropi i da je bio trajna pretnja miru. Uz to, teži da podstiče imperijalističke ambicije, koje bi Evropska unija trebalo da obuzda.

I sve ostalo u Evropskoj uniji je pre svega inspirisano liberalnim idejama: jedno i slobodno tržište robe, kapitala, usluga i rada; novčana unija; vladavina prava. Pojednostavljeno rečeno, to je politički sistem vladavine prava i slobodne trgovine. Politički i ideološki sporovi i sredstva za njihovo rešavanje, pre svega fiskalna, ostavljena su državama članicama. U ovom se času raspravlja o tome kako da se poveća fiskalna uloga same Unije i da uz to poveća i njena demokratičnost, ali to podrazumeva da se socijalni sporovi presele iz država članica na Evropsku uniju, gde ih zapravo nema. Usled toga, socijalistički konsenzus u Evropi je isto toliko moguć kao i nacionalistički – dakle nije moguć. Socijalistički, jer je reč o sukobu interesa u svakoj pojedinoj zemlji, a nacionalistički zato što je Evropska unija i uopšte ideja evropskog liberalizma upravo u tome da se nacionalizam prevaziđe ili bar ukroti vladavinom prava i ljudskih sloboda uz privredne slobode i posebno slobodno tržište.

Kako, pak, stoje stvari sa socijalnom pravdom, jednakošću i zapošljavanjem u Srbiji, demokratiju da ostavimo po strani? To je činjenično, a ne ideološko pitanje. Socijalna davanja su jedan pokazatelj i ona su veća, kao procenat od nacionalnog dohotka, nego u većini uporedivih zemalja, i nešto su manja nego u razvijenim zemljama Evrope, mada je uglavnom reč o penzijama. Svejedno, socijalna davanja u velikoj meri nisu dovoljna da obezbede potrebnu socijalnu sigurnost, čemu bi trebalo da služe, ne zato što su mala, već zato što je zemlja siromašna. Do sličnog se zaključka dolazi, da nije veća, i kada se uporedi nejednakost, recimo dohodaka, u Srbiji i u uporedivim evropskim zemljama. Ona verovatno raste u ovih nekoliko poslednjih godina krize, pre svega usled velikog porasta nezaposlenosti.

Što je zapravo najvažnija tema. U Srbiji malo ljudi radi, a ne mali broj ljudi želi da radi, ali posla nema. Kada ne bi pomagalo svetsko (i evropsko) tržište rada, stvari bi bile značajno gore. Ono, međutim, što je važno u toj stvari jeste što to nije prva i najvažnija tema u javnosti i to u svim njenim segmentima. Budući da tog socijalnog sukoba nema, kako na ulicama, tako i u nepostojećim ustanovama socijalnog dijaloga i partnerstva, a pogotovo ne u javnosti, nema te teme ni na izborima niti u programima vlada. Tu bi bila potrebna promena: da se od nacionalnih i ideoloških tema pređe na socijalne.

 
Peščanik.net, 28.07.2013.

Srodni linkovi:

Dimitrije Boarov – Aleksa Đilas u ruševinama

Dimitrije Boarov – Prvosrbijanci i drugosrbijanci

———–    

  1. Videti A. Przeworski, A. (2008), “Conquered or Granted? A History of Suffrage Extensions”, British Journal of Political Science, Vol. 39, pp. 291-321. Literature je obima, a u ovom napisu je dat pregled najznačajnijih radova.