Nedelja je, rano popodne. Iščekujem da predsednik republike čija sam građanka obavi konsultacije sa, ovim redom: predsednikom Mađarske Viktorom Orbanom, patrijarhom Srpske pravoslavne crkve, pa onda i „sa lekarima i stručnjacima koji su u Štabu za suzbijanje korona virusa, a posle toga saopštiće svoju odluku“ da li da uvede vanredno stanje. Pretpostavljam da nisam jedina koju onespokojava ovaj redosled sagovornika koje je predsednik izabrao kako bi odlučio da li ima potrebe da izvodi vojsku na ulice. Umesto sa Orbanom, možda je bilo potrebnije da se, recimo, konsultuje sa domaćim pravnicima u vezi sa razlikom između vanrednog stanja i vanredne situacije. Drugim rečima, pitam se da li je njegov zadatak da organizuje državne službe tako da zaštite građane i smanje posledice po njihovo zdravlje i živote, ili je ovo prilika da proširi svoju kontrolu nad istim tim građanima i još jednom kapitalizuje na strahu?
No, nije mi sada namera da dam oduška sopstvenom nespokoju, niti da doprinesem opštem uznemirenju, već da skrenem pažnju na naizgled male poteze koji mogu značiti mnogo i pomoći nam svima da mislimo lepše misli.
Dok prikupljam i prosejavam vesti, pratim grafikone i statistike, perem ruke, proveravam šta se dešava sa mojim rođacima i prijateljima na raznim mestima po svetu, pa opet perem ruke, naiđem i na snimke iz italijanskih gradova, gde stanovnici sa svojih terasa i prozora pevaju zajedno i skladno, a muzika odjekuje praznim ulicama. Pred razarajućom opasnošću, prinuđeni su da se izoluju. Pred istom tom opasnošću, prinuđeni su da budu zajedno i da obznane to svoje zajedništvo.
Ovaj me je prividni paradoks italijanskih pevača, koji prinudno izolovani ipak nalaze spontani način da iskažu zajedništvo i ohrabre jedni druge, još jednom nagnao da razmišljam o značaju solidarnosti za opstanak i da se vratim na jedno važno, a uglavnom zanemareno štivo. Krajem XIX veka, Petar Kropotkin, razbaštinjeni ruski aristokrata, ugledni prirodnjak i anarhista, govorio je i pisao o saradnji među pojedincima, grupama i vrstama, koja vodi napretku svih i gde dobrobit jednih ne nastaje tako što se sužavaju ili ugrožavaju potrebe i prava drugih. Borba za opstanak, u kojoj pobeđuje jači, onaj koji ima mogućnost da nametne svoju dobrobit kao opšti princip, nije i ne mora biti jedini način, ni u prirodi ni u društvu. Smatrao je da se ljudska istorija kreće putem koji nas udaljava od centralizovane moći, prema jednakosti i slobodi. Posebno u martovskim danima raznih godišnjica, čini mi se da je važno reći i to da je izbor Kropotkinovih tekstova, pod naslovom „Anarhizam i moral“, izdala beogradska Prosveta 1984. godine, u izboru, prevodu i sa pogovorom Zorana Đinđića. Tekst pogovora Đinđić je započeo citatom iz Dnevnika Franca Kafke: Ne zaboraviti Kropotkina.
Da se vratim na italijanske građane, čija je država, kako kažu mnogi stručnjaci, ozbiljno potcenila opasnost od pandemije, prekasno i nedovoljno promišljeno reagovala, ukratko – nije učinila ono što je njena dužnost i time je ugrozila milione ljudi. Širom sveta, na sličan način pokazuju se slabosti globalnog sistema da se suprotstavi novoj i dramatičnoj opasnosti, od SAD pod Trampom, do Velike Britanije sa Borisom Džonsonom na čelu vlade. U našem slučaju, predsednik države u kojoj živimo, pošto je održao nekoliko zapaženih konferencija za novinare u društvu sa vickastim dr Nestorovićem i dirljivo konfuznim dr Konom, te razrešio tajnu broja respiratora, obavestio nas je da bi sledeći korak mogao biti izvođenje vojske na ulice, o čemu će se konsultovati sa odabranim stručnjacima za ponašanje u uslovima pandemije, od Orbana do patrijarha.
A onda je došla i nedelja uveče i saznali smo koji je rezultat ovih konsultacija. Pozivam vas zato da u danima koji slede solidarno pevamo sa terasa u srpskim gradovima, ali i da razmišljamo o tome da su solidarnost i saradnja put kojim se gradi pravedna, srećna i napredna zajednica. Kada prođe neposredna opasnost od korona virusa i kada sa terasa budemo mogli da siđemo na ulice, pozivam vas da počnemo da gradimo takvu zajednicu, u kojoj je dobrobit svakog pojedinačno jednaka dobrobiti svih.
Ne zaboravite Kropotkina.
Autorka je profesorka na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 16.03.2020.
KORONA