Dočekasmo Novu godinu. A možda i nismo. Pokazatelji na koje bismo se mogli osloniti postaju pomalo nesigurni, na primer ofucani sivkasti Sneško Belić i očerupani irvasi, koji su još pre nekoliko meseci izvučeni iz podruma i raspoređeni po beogradskim ulicama, parkovima i trgovima. Ovaj projekat prazničnog ulepšavanja dosegao je svoj vrhunac kada je spomenik knezu Mihailu opasan stazom za klizanje, a pod prozore renoviranog Narodnog muzeja smeštene mašine koje prave led i nesnosnu buku. Negde ispod ove improvizovane instalacije krije se Trg republike, takođe renoviran i od otvaranja uglavnom skriven pod različitim tribinama i šatrama. U ovom opštem rasulu više nije sasvim jasno ni kad je praznik, ni čemu služe gradski trgovi i ulice, pa možda zato Deda Mraz ovuda tetura s praznom vrećom, pijan1 i sluđen.
Obesmišljavanje kojem smo izloženi obuhvata sve norme ponašanja, pristojnosti i poštenja u našem društvenom životu, pa i praznike. Ni Narodna skupština, ni Nova godina ovde se ne povinuju pravilima po kojima je zamišljeno da funkcionišu, već samo površno liče na ono što bi trebalo da budu. Dok razmišljamo o načinima kako da vratimo smisao u institucije, može biti od koristi da se zamislimo kako je obesmišljena i naša svakodnevica i kako kroz izvrtanje malih i običnih rutina gotovo neprimetno, ali neprekidno propadamo u iščašenu stvarnost.
Ljudi uređuju svet oko sebe i daju mu smisao između ostalog i tako što postavljaju tačke u vremenu i prostoru oko kojih se organizuju. Praznici kondenzuju naše osećanje pripadnosti i kontinuiteta, čine da ritualizujemo i učvrstimo te tačke, makar i tako što biramo da odbijemo da učestvujemo i, umesto da svečano obučeni ispijamo šampanjac, sa ciničnim prezrenjem sedimo u flanelskoj pidžami i gledamo stare filmove. Tako je mojoj mrzovolji ovih dana jako prijalo kad sam naišla na tekst koji je 1. januara 1916. godine pod naslovom „Mrzim Novu godinu“ napisao Antonio Gramši. „Na kraju možete ozbiljno da pomislite“, kaže on, „da između jedne i druge godine postoji prekid, da počinje nova istorija; donosite odluke, žalite zbog neodlučnosti, i tako dalje. To je uopšte problem sa datumima“. Umesto te lažne nade, Gramši predlaže: „Želim da mi svako jutro bude nova godina. Svakog dana želim da položim sebi račune i svakog dana želim da se obnovim“.
Duboko sumnjam da su beogradske vlasti još u oktobru odlučile da je vreme za ukrašavanje grada sasvim nadnaravnim prizorima žičanih kočija sa pahuljama zato što su, kao Gramši, smatrali da svaki dan treba da bude nova godina i prilika za polaganje računa sebi i drugima. Iskustvo kretanja kroz ovaj grad pre me navodi na pomisao da je taj potez još jedna u nizu diverzija, čiji je cilj da građani izgube orijentaciju i da više nijedna tačka u vremenu i prostoru ne stoji tamo gde joj je mesto. Nemam nimalo sumnje da u ovoj komunalnoj egzibiciji postoje i sasvim praktični interesi, ali mi ne izmiče ni lakoća sa kojom se poništava logika kalendara i protok vremena prilagođava drugim potrebama. Ako Nova godina počinje u oktobru, onda bilo koji rok, recimo onaj za raskopavanje ulice 27. marta, može u nedogled da klizi vremenskom skalom.
Kada uletimo u te vremenske vrtloge, prostor se takođe zakrivljuje i putanje duž kojih smo navikli da se krećemo ispresecane su preprekama. Sa velikim nestrpljenjem očekujem poledicu na više puta okrenutim kockama kojima je pokriven Trg republike, a strepnja me obuzima i kad god prelazim preko naprslih ploča oko Narodne biblioteke i crkve Svetog Save. Ovih dana tamo je otvoreno „Božićno seoce“, čiji je sastavni deo prikaz Hristovog rođenja načinjen od kartona i smešten u plitku fontanu, po čijem dnu je razbacano seno. Uokolo su raspoređene niske žičane kapije, uže od staza koje premošćavaju, učvršćene vrećama peska, zamaskiranim plastičnim jelovim granama. U ovom prizoru jedno preko drugog nabacani su seno i kartonska staja u Vitlejemu, delovi versajskog parka i štandovi na kojima se prodaju pletene čarape i suhomesnati proizvodi. Stvara se nova tradicija, od žice i kartona, na blatnjavom travnjaku ispresecanom stazama od polomljenih ploča, duž kojih su raspoređeni tesni i niski prolazi.
Gramši završava svoj novogodišnji esej rečima: „Čekam socijalizam… jer će on baciti u đubre sve datume koji ne odjekuju u našem duhu i, ako stvori nove, oni će bar biti naši sopstveni, a ne oni koje moramo bez zadrške da prihvatimo od svojih blesavih predaka“. Zaista, svako društvo utvrđuje datume, stvara tradicije i pretače ih u materijalne oblike tako što od baštine predaka, manje ili više blesavih, odabira i kombinuje ono što smatra vrednim i potrebnim, a na đubre baca ono što ne odjekuje u novom vremenu. U tim procesima selekcije, novi poredak može biti bespoštedan prema starom i doslovno i prenosno rušiti njegove tragove, kako bi izgradio nove vrednosti.
Gramši je želeo i borio se za poredak u kojem će obespravljeni zbaciti hegemoniju i stvoriti svoje praznike. Da li mi stvaramo nove praznike tako što naša centralna svetkovina postaje otvaranje stotinak kilometara auto-puta nazvanog po Milošu Obrenoviću? Koji se poredak stvara oko nas i šta naše društvo radi podižući stanicu žičare i pri tom rušeći Kalemegdansku tvrđavu? Kako se u taj poredak uklapa štampanje poštanske marke sa likom osnivača srpske arheologije, Miloja M. Vasića, u čijoj pozadini su avetinjski raspoređeni znaci izmišljenog „vinčanskog pisma“ – navodno najstarijeg na svetu? Da li je neophodno da arheolozi pristanu na ovaj falsifikat, kako bi najzad bilo rešeno pitanje klizišta koje godinama ugrožava nalazište u Vinči, veoma značajno i bez ovog pseudo-naučnog dodatka? Da li je ovom društvu potrebno kvalifikovano znanje o prošlosti, ne samo kao prigodan ukras, nego kao izvor za razmišljanje o tome gde smo i kuda idemo? Ili je za našu bolju budućnost dovoljno da skoro pola godine posrćemo raskopanim ulicama, obasjani novogodišnjom rasvetom?
Za stanovnike antičke Atine ispravna organizacija praznika bila je toliko ozbiljan posao da je postojao visoki činovnik, arhont eponim, čije je prevashodno zaduženje bilo da o tome vodi računa. Njegov ugled i suština njegove funkcije ogledaju se i u tome što je čitava godina bila obeležavana njegovim imenom. Zabeleženi su slučajevi kada su Atinjani smatrali da ovaj činovnik nije časno obavljao svoje dužnosti, pa je njegovo ime brisano, a godine njegove službe potom zapisivane kao „godine bez arhonta“. Pitam se kako će u istoriji biti zapisane godine očerupanih irvasa i pijanog Deda Mraza koje živimo.
Autorka je profesorka na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 06.01.2020.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI________________
- Naslov ovog teksta pozajmljujem, s kraljevskim dopuštenjem.
