Nekada je u Italiji bilo uzbudljivije. Nije se znalo kada će navijačka grla više stradati, da li uoči bilo kojih izbora ili na finalnoj utakmici nacionalnog prvenstva u fudbalu. Sad ni to više nije tako: Juventus je dosadno prvi i preti da 31. put osvoji prvenstvo, a vlade se vrte kao na ringišpilu. Od novembra 2011. kada je Berluskoni podneo ostavku da ne bi nasilno odleteo zbog katastrofalne ekonomske situacije, promenile su se tri privremene vlade. Premijeri su bili Mario Monti (profesor), Enriko Leta (političar) i Mateo Renci (politička nada i od pre neki dan predsednik vlade). Učinak te promene je više nego uočljiv: Berluskoni je otišao ostavivši spred, kojim se mere efikasnosti vlada, od 575 poena uz kamatnu stopu (koja zavisi od spreda) na dugove od 7,3 odsto, da bi sadašnji premijer Renci štafetno dobio spred od 195 poena i upola nižu kamatnu stopu od 3,6 odsto.

Hajde da ovaj finansijski račun završimo dvema činjenicama: godišnje Italija za servisiranje dugova, koji iznose 2.040 milijardi evra, plaća oko 80 milijardi poveriocima. Prepolovljivanje kamatne stope ne znači da su obaveze pale na pola, ali jesu bar koliko za celokupan prošlogodišnji izvoz iz Srbije, koji iznosi desetak milijardi evra. To je suma kojom se mogu zakrpiti poneke rupe i u italijanskom budžetu. Druga, činjenica je tragična ljudska cena koja je za to plaćena: rekordna nezaposlenost, a samoubistva iz ekonomskih razloga rastu po stopi od 24,6 odsto. U pitanju sa mali preduzetnici, radnici i službenici izbačeni na ulicu. Prošle godine, prema nepotpunim podacima, svaka dva i po dana došlo je do jednog samoubistva iz ekonomskih razloga – ukupno 149. Od toga 68 slučajeva zbog nemogućnosti vraćanja kredita ili dobijanja novog da bi se premostilo razdoblje do naplate potraživanja. U Italiji čak i država oteže plaćanje dugova u proseku 170 dana, a banke nemaju milosti. Samo za godinu dana nestalo je 372.000 trgovina, radionica, radnji i malih i srednih fabrika!

Pa ipak uvek ima onih koji se bore svim silama i intrigama da se domognu vlasti. Novopostavljeni predsednik vlade, Mateo Renci, donedavni gradonačelnik najlepšeg grada na svetu – Firence je, ne pateći od obzira, rušio sve pred sobom da bi se dokopao, prvo mesta predsednika partije PD (Partito democratico), a zatim da slomije svog partijskog kolegu na mestu premijera i otme mu položaj, kao navodno sporom i mlakom taktizeru. Ubrzo će se videti da li je samo u pitanju neobuzdana želja za vlašću ili on zaista ima nameru, a možda čak i ideju, kako Italiju izvući iz gliba. Postoje trenutci kada umni i dosledni ljudi nisu na ceni u politici. I nama su izbori nadomak, pa ćemo videti.

U okviru konsultacija sa vođama političkih patija Renci je imao 19. februara susret sa ex komičarem Bepe Grilom liderom pokreta M5S (Movimento 5 Stelle) koji napadno glumi neku užasno necivilizovanu digitalnu demokratiju, pritom ga „cordless“ impulsima pokreće mračni sajber guru, Đanroberto Kazaleđo (Casaleggio). Iznenada ih je članstvo M5S pritiskom preko interneta nateralo da se komičar bar sastane sa novim premijerom, iako se to ne ukalpa u njegovu koncepciju „mi protiv svih“. Kao razmaženo derište, više da bi se osvetio elektronskom članstvu, krenuo je u svađu umesto u konsultacije.

Dijalog, bolje reći dreka u direktnom (streaming) internet prenosu, tekla je ovako: Grilo: „Ti si mlad, ali si stariji od tvojih tutora bankara, industrijalaca…“ Renci: „Nije ovo tvoj šou“. Grilo: „Neću ti dozvoliti da govoriš, sa vama se ne može biti demokrata. Ti ne zaslužuješ poverenje“. Renci: „Ej, prestani da igraš svoj blog, ovo je mesto gde se raspravljaju bolne stvari, realne teškoće“ Grilo zausti ali ga Renci prekida: „Dosta i ajd’ zdravo“ (Renci ustaje i prekida susret). Sušta suprotnost su konsultacije sa Silviom Berluskonijem. Dotični se, uprkos punovažnoj presudi na 4 godine zatvora zbog utaje poreza, još uvek kao lider Forza Italia stranke, ne samo šeta slobodno, nego ide na konsultacije sa mandatarom za predsednika vlade, Rencijem, i pre toga sa predsednikom države, Napolitanom, jer sud nikako da donese odluku od kada kazna kućnog zatvora treba da se sprovede u delo!

Silvio B. je nahvalio Rencija na sva usta, kao najboljeg živog političara (dakako posle samog Berluskonija), jedinog sposobnog da spase Italiju, kad su već mrski komunistički sudije sprečili njega, Berluskonija da to uradi. Naravno ne pada mu napamet da spominje sopstvene zasluge za krah Italije. Čekalo se kada će demantovati to što je izjavio, jer redovno sebe demantuje u narednih 24 do 36 sati. Na samom kraju roka, umesto demantija još umilnije je ponovio svoje oduševljenje Rencijem. Šta više, uputio mu je verovatno najveći kompliment: „Renci sigurno nije komunista“ Uzgred, momak se rodio kada je u komunizam verovao možda još jedino Fidel Kastro. Uoči glasanja poverenja budućoj vladi to je politički poklon paket vredan 30 do 40 poslaničkih glasova! Kako će Silvio B. to naplatiti niko još nije u stanju da nasluti. On sve naplati i na svemu zaradi, sem na razvodu od svoje donedavne supruge, kojoj treba da plaća alimentaciju od 3 miliona evra mesečno! Ta gospođa (Veronika Lario – u Italiji žene izuzetno retko uzimaju prezime muža), postala je likvidnija nego većina banaka u Italiji.

Petak 21. februar (jutarnje vesti) i još jednom uveravanje da će Renci sutradan saopštiti sastav vlade. Bio bi to relativno kratak rok od samo četiri dana za sastav vlade – dakle za razdoblje kada se koalicioni političari pretvaraju u kanibale sa samo jednim ciljem – ko će da odgrize veći rukovodeći komad nekog ministarstva. Red predstavnika mikro partija pred vratima Rencijeve kancelarije je upečatljivo dug. Tu su da bi se umuvali u vlast, jer znaju da će kad-tad postati jezičak na vagi tesnog glasanja i moći skupo da prodaju svoju minornost. Prelepo je slušati ih kako nezavisnost od velikih partija objašnjavaju svojim južnjačko-advokatskim baroknim jezikom, kiteći sebe kao poslednje branitelje interesa naroda koji pati. Samo su tri komunistička patrljka od partija dosledno nepodmitiva, jer drugog izbora nemaju – s njima niko neće. Oni su „plutajuće mine“, kako ih zovu. Sa njima se nikada ne može biti načisto – ne glasaju ni zbog položaja, ni zbog programa, nego „iz ubeđenja“. U Prodijevoj vladi su svojedobno dobili čak nezasluženo dobre pozicije, a onda su pokrenuli i predvodili masovne ulične demonstracije protiv vlade u kojoj su bukvalno sedeli u ministarskim foteljama! Uz burne ovacije desnice upeli su da sruše levičarsku vladu. Koliko god minorni, još uvek su popularniji nego što zaslužuju, jer narod jako voli svakoga ko ruši vlast. Tu narodnu slabost Bepe Grilo, lider M5S iscizelirao je do savršenstva, do briljantne pučke zabave i privukao približno 25 odsto glasačkog tela.

Isti dan, petak 21. februar, TV dnevnik (19:20 sati): Mateo Renci, u tom času i formalno predsednik vlade Italije, izlazi iz kabineta predsednika republike, Napolitana, nakon 2 sata i 38 minuta konsultacija. Obznanjuje imena 16 ministara, od kojih su tačno polovina žene, jedna je ministar odbrane, jedna je rođena 1980. godine. Broj ministara je za dvoje manji nego što je prvobitno predlagao. „Spidi Mateo“ je na sastanak sa predsednikom republike došao čak dan ranije (!) nego što je predviđeno, dovikujući novinarima: Arrivo, arrivo! (Stižem, stižem) Svesno, ili ne, ali je prevazišao i Robert McKimsonovog Spidi Gonzalesa, koji profijuče preko ekrana dovikujući „Andarle, andarle, arriba, arriba, yepaaa…“

Predsednik države Napolitano nije izašao posle konsultacija zajedno sa novoimenovanim predsednikom vlade Rencijem, što je inače u prethodna dva imenovanja činio. Iako je, naknadno se pojavivši, rekao da su dugo i naporno radili „svako na svom koloseku“ bilo je jasno da konsultacije nisu prošle lako, što može označiti i buduće mukotrpne korake vlade kojoj je zadatak da do redovnih izbora promeni pre svega izborni zakon, nazvan „Porcelum“ – „svinjski“, kako ga je sam njegov predlagač, Roberto Karderoli, nazvao. Posle devet godina gombanja Ustavni sud je taj zakon suspendovao kao neustavan. Rencijev koalicioni partner za buduće vladanje i reforme jeste Berluskonijev miljenik, pa odmetnik, Anđelino Alfano, lider Novog desnog centra. Po nekima „ta igra smrdi“ kao lažni konflikt sa Berluskonijem, kako bi on preko „odmetnika“ mogao da utiče na političke odluke za koje ima interesa. Ne mora čovek da pati od teorije zavere pa da poveruje u takav lavirint.

Renci je obećao da će svakoga meseca sprovesti po jednu reformu. I time je neodoljivo podsetio na Berluskonija koji je tvrdio da je za tri godine sproveo 34 reforme! Da nije u Italiji ličilo bi to na komediju; oni, međutim, ne postavljaju čvrstu granicu između komedije i surove stvarnosti. Hoće li u tom kalamburu uspeti tridesetdevetogodišnji ambiciozni demohrišćanin, autsajder za kojega niko nije znao kad se sa 35. godina samokandidovao za gradonačelnika Firence i pobedio, jer su se dva prava kandidata, toliko zavadila da su glasači želeli da ih kazne. Momak se pokazao ni manje, ni naročito više, uspešnim od svojih prethodnika, naravno ne računajući one iz doba renesanse. Vreme mu je da se zaista pokaže. Držimo mu palčeve jer u pitanju je zemlja za koju bi neizmerna šteta bila da propada i dalje. Za kraj bih citirao deo pisma koje sam danas dobio od jedne koleginice iz Zagreba:

Zašto je ta divna zemlja tako skrenula pameću…Sećam se jednog filma sa Vittorijom Gassmanom,koji se nađe u banci kad u nju upadnu pljačkaši i svi moraju da polegnu na leđa po podu, on leži,gleda renesansni stropu freskama i kaže: Come e bella, la nostra Italia![1]

Biznis i finansije, 21.02.2014.

Peščanik.net, 22.02.2014.

———–    

  1. Kako je lepa naša Italija