Fotografije čitalaca, Vedran Bukarica

Fotografije čitalaca, Vedran Bukarica

Moguće je da špijuni, tajne službe, obaveštajni radnici i razni potuljeni plaćenici ispisuju modernu istoriju Srbije. Rekoh da je to moguće, uprkos snazi države od koje niko nije, niti može biti jači (tako bar tvrde njeni reprezenti), pa ona svoju neodoljivu snagu pokazuje uglavnom tamo gde je to suvišno. Moguće je, ako Srbija nema bolje tvorce stvarnosti, pa će je graditi nesuvislom odbranom od nadirućih špijunskih korpusa. Strah od špijuna postao je medijska opsesija i ključno zanimanje grupe agresivnih paničara, koji evo već mesecima brane državnu elitu od izmaštanih opasnosti.

No, da vidimo o čemu se tu zapravo radi. Špijunska delatnost je u modernom svetu opšte mesto, i po formi i suštini ima uglavnom pežorativnu konotaciju. Ako iz odnosa prema klasičnoj špijunaži otklonimo neizbežnu ironiju, tvrdnja da takva, dakle klasična špijunaža odavno ne postoji, mogla bi da bude prilično tačna. Literatura i filmovi o tome uglavnom su nostalgični prilozi za razumevanje dela istorije post festum, posebno nekih nivoa najvećih misterija iz dva velika rata.

Osim na samim granicama ključnog manjka znanja i ideološke paranoje, skoro da nije moguće naći špijuna ili obaveštajca koji dela na tipičan način, kome su potrebni jataci i dodatni doušnici. Države koje tajno istražuju vitalne tajne drugih država to rade na način koji manje kompromituje, a ima veću delotvornost. Dakle, primat imaju analitičko sintetički rad, elektronski nadzor, hakerski prodori. I javne, male i velike slabosti važnih ljudi, ili ludaka na visokim mestima. I još raspolaganje podacima koje nehotice odaju sami visoki ciljevi obaveštajnog rada. I to bi bilo skoro sve.

Kako je ipak moguć „slučaj Perišić“ u motelu Šarić, koji je navodno odavao tajne podatke Amerikancima, ili onog nesrećnika, penzionisanog majora iz nekog šumadijskog sela, koji je „špijunirao“ za Hrvate? U prvom slučaju reč je o raspodeli vlasti, kad je Perišić naivno verovao da njegov put na politički vrh vodi preko strategijske obaveštajne pomoći. Podaci koje je dao bili su već bajati, ali i poznati drugoj strani iz drugih izvora.

Drugi je primer daleko zanimljiviji, jer je u pitanju čovek koji nije imao pristup nijednom važnom podatku, pa nije ni imao šta da oda. Njegovo priznanje krivice samo je iskamčen dokaz da su „organi budni“, pa čovek nije ni saznao da nije špijun.

No, u pozadini ova dva primera, koji su farsični svaki na svoj način, od kojih su pravljeni neproduktivni državni dramoleti – postoje misterija, magla i mrak, koji omogućuju lov na one koji ne postoje i stalno spasavanje od opasnosti kojih nema.

Tako su u ovoj državu učestali državni udari i napadi na vitalne institucije sistema, ratovi sa mafijom koje nije moguće voditi zbog nedovoljno dobre definicije mafije. Zbog čvrste simbioze između podzemlja i legitimne države, gde se ne zna tačno gde počinje jedno a završava se drugo. Uz opasnu pozicionu inverziju gde učestvuju visoki reprezenti vlasti, uz političko i realno podzemlje. Pa su tako jasni, čak vidljivi nagoveštaji da država silazi u podzemlje, a podzemlje se uzdiže do samog vrha.

U takvom odnosu snaga nije lako razlučiti ko je na čijoj i kojoj strani, ko se u čije ime i protiv čega bori. Rekao bih da je ta konfuzija namerna, i da ona omogućuje selekciju između „dobrih“ i loših kriminalnih grupacija i opakih centara moći na oštrici krajnje sumnjive legalnosti. Pritom, teške zloupotrebe uticaja, uz sve brutalnije ugrožavanje ljudskih prava, uz pretnje da će ona tek biti redukovana, postaju mračna realnost.

To je ta razorna kombinacija koja omogućuje raspolaganje ogromnim bogatstvima, na račun sve siromašnijeg, pauperizovanog građanstva, uz bahatu aroganciju koja svaku zdravu sumnju shvata kao pretnju svom opstanku.

Zbog toga je špijunski festival srpska konstanta; on privremeno omogućuje zataškavanje suštine, niz paravana koji skrivaju ne samo carsku golotinju, nego i bit samog zla.

Lov na špijune je otvoren i budući da ih nema, ili imaju oblik koji Alekse Žunjići ne prepoznaju, onda može biti prepoznat svako ko ne veruje u njih, niti u slaboumne Minhauzene koji ih stvaraju. Dok je bio ministar informisanja pre dvadesetak godina, Vučić je gasio medije, slao svoju i julovsku parapoliciju da plaši novinare, zabranjivao slušanje Glasa Amerike. Da li je problem, bar što se njega tiče, postao endemski, pa je u znak očuvanja nostalgije na svoju mutnu radikalsku prošlost pustio sa lanca mozgove koji se za razliku od njega ne pretvaraju da su evoluirali?

Srbija se tako našla na šizofrenoj razmeđi: ide joj strašno dobro, sigurno kao nikada pre. Mada nekim čudom građani to nisu primetili. U isto vreme, za sve što ne valja, a izgleda da ima mnogo toga, krivi su špijunski odredi, njihove bogate mecene, njihovi pokušaji da poruše sve što je dobro. Osim Perišića koji je već zastareo kao američki špijun i onog majora paorske orijentacije, „organi“ nisu uhvatili više nikoga. A to znači da smo svi pod sumnjom i da nam svakako sleduje bar simbolički orvelijanski svet, ako ne i nešto gore. Pred pad Miloševića, drugarica Marković optužila je da je najmanje 50 odsto građana Srbije na spisku stranih plaćenika. I gde su danas ti ljudi? Ko plaća građanstvo koje više ne krije da živi u bedi? I zašto je špijunima lako da otkriju ono što bi morala da bude najveća sramotna tajna režima: šta sve javno govori Mirin pitomac Vulin, kako se svojim građanima obraća premijer Vučić.

Za to nisu potrebni ni Mata Hari ni Zorge. Ono što je ovde najstrašnije jasno se čuje i vidi.

Peščanik.net, 16.11.2016.