Čerkaska oblast, Ukrajina
Čerkaska oblast, Ukrajina, foto: Konstantin Novaković

Izrael je u julu 1970. izveo vazduhoplovnu operaciju Rimon 20. U pažljivo planiranoj zasedi izraelski avioni su namamili sovjetske migove na egipatskom nebu da polete ka njima. Oboreno je 5 migova, pri čemu su poginula trojica pilota. Bio je to samo deo velikih sovjetskih vojnih snaga poslatih u Egipat. Veliki SSSR je bio na vrhuncu moći, ali to nije sprečilo mali Izrael da mu se vojno suprotstavi. Dvanaest godina kasnije, u vojnoj operaciji u Prvom libanskom ratu Izrael je bez oklevanja napao sirijske vazduhoplovne snage i uništio sovjetski raketni sistem zemlja-vazduh. Niko nije ni pomišljao da odustane od ove akcije da ne bi naljutio Ruse.

Danas niko ne traži da se izraelske odbrambene snage šalju u Ukrajinu, ali nedelju dana posle ruskog divljačkog upada na teritoriju suverene države imamo zvanični Izrael koji zamuckuje, dvoumi se i kalkuliše. Dok zapadni svet kojem tvrdimo da pripadamo zbija redove, mi stojimo sa strane. Hodamo kao po jajima i sa velikim strahopoštovanjem pratimo Putinove reakcije. Premijer Naftali Benet je prekinuo sednicu vlade kada ga je Putin pozvao telefonom i dugo razgovarao s njim. Izgovor za ovakvo ponašanje su navodno „napori Izraela da posreduje u pregovorima na molbu predsednika Zelenskog“. Umesto da spusti slušalicu psihopatskom diktatoru, naš premijer se ponaša kao poslušni lider ruske satelitske države.

Prvi predlog osude ruske agresije na Ukrajinu u Savetu bezbednosti UN-a prošao je bez predstavnika Izraela, dok je u raspravi Generalne skupštine UN-a umesto našeg ambasadora učestvovala njegova zamenica. Bruka i sramota.

Sramno je biti Izraelac ovih dana. Čak je i ograničena humanitarna pomoć žrtvama ruske agresije poslata tajno. Benet je to lepo formulisao: „Pomagaćemo Ukrajini, ali tiho“. U času kada evropske države otvaraju vrata za stotine hiljada ukrajinskih izbeglica, u Izraelu od njih traže depozit od 10 hiljada šekela, uz obavezu da neće tražiti da ovde ostanu. Ovakvo ponašanje ide na ruku najzlonamernijim antisemitskim argumentima o jevrejskoj pohlepi.

Sve ovo umanjuje i moralnu težinu beskrajnih primedbi Izraela na ponašanje drugih naroda u doba Holokausta: zašto je svet ćutao, zašto nije bombardovan Aušvic, zašto su zatvarana vrata jevrejskim izbeglicama. Ukrajinski predsednik jevrejskog porekla Zelenski juče je zatražio pomoć na ivritu. To nije slučajno. On oseća naše oklevanje.

Ovih dana spoznajemo razmere ironije istorije. Na dan kada je zapad uveo sankcije Rusiji i njenim oligarsima, iz Izraela su požurili da zatraže izuzeće Romana Abramoviča jer on donira milione muzeju Holokausta Jad Vašemu. Da li to ova nacionalna ustanova sećanja na Holokaust pravda Protokole sionskih mudraca? Donatorski budžet im je važniji od sudbine miliona Ukrajinaca. Tek kada su ruske snage granatirale Babi Jar, mesto jevrejskog stradanja 1941, Izrael je uložio zvaničan protest.

To nije ponašanje ponosne i suverene države, već uskogruda reakcija zajednice u štetlu. Koren ovog zla je, ako izuzmemo poslovičnog slona u prostoriji (jer i mi smo okupatori), dugogodišnji ponizni odnos Benjamina Bibija Netanijahua prema Putinu i Trampu. Nije čudo što Bibijeve i Trampove pristalice dele snažnu podršku ruskoj invaziji. Ali Netanijahu već neko vreme nije premijer te oni koji sebe nazivaju vladom promene moraju početi da rade na našem oporavku i prekidu ovog sramnog kontinuiteta.

Uri Misgav, Haaretz, 03.03.2022.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 04.03.2022.

IZRAEL
UKRAJINA