19. april morao bi ostati zabeležen u istoriji srpskih medija, politike i sramote. Sva tri istorijska toka srela su se na Pinku: poziv na javni linč policajaca koji su sprečili namešteni incident sa dekom-provokatorom, sa sve zahtevom da se javno prikazuju njihove fotografije; patološki ispadi još jednog udbosaura sa opisom ustaških zločina i sa nijednim pogođenim padežom; izjava da su Hrvati „statistički“ većinom ustaše. I obilje najluđih jezičkih koluta preko glave sa „festivalskim ciljevima blokadera“, „kulturološkim udarom“ istih, „vlastovršiocima“, i konačno, „autošovinistima“, što valjda označava motorizovane kršitelje saobraćajnih propisa, a protiv Srba. Bez Klokana, Gnjilane iz Inđije, matorog hillbillyja, biča sudstva i jednog unjkavog nije išlo. Ukratko, predozirano, niko to ne bi izdržao: posle šeste vesti o vlasniku Pinka koji prosjači pevušeći u Londonu, u glavi je još samo skok kroz prozor, po mogućstvu njihov.
Sve to bio je samo uvod u prenos memorijalnog događaja na drugoj obali Save preko puta Jasenovca, gde je bilo jedno od grobišta žrtava, mesto užasnih zločina. Komemoracija je obuhvatila srpske, romske i jevrejske žrtve, nisu pomenute hrvatske, bosanske i čak slovenačke žrtve, mnogi antifašisti i partizani. Kako diktatori srpski i od Srpske nisu poželjni u Jasenovcu, izabrali su drugo mesto gde će, kako onaj srpski obećava, nići novi memorijalni kompleks, jer žrtve očito nisu dovoljno dobro razdeljene da bi zadovoljile današnje političke odnose i potrebu za novim sukobima, ratovima i genocidom. Jasnu podelu žrtava koje su na „našoj“ strani i onih koji su na drugoj, pa se ne smeju pominjati, uvela su dva gosta sa jevrejske strane, američki rabin i advokat: spomenute su lokalne „žrtve iz devedesetih“, koje su jednake, a onda i pre svega današnje jevrejske žrtve, gde nema ni jednakosti ni drugih žrtava. Obojica su svoje govore završila zahvalom Trampu i njegovima, što su zaustavili i kaznili zločinački antisemitizam. Kada se u tom kontekstu spominju Eli Vizel i Jad Vašem, dostignut je stepen mračne opscenosti na koju bi svaki Jevrejin morao reagovati, ako ga je holokaust uistinu dirnuo.
Srbija kupuje oružje od Izraela, što je valjda deo borbe protiv antisemitizma. Ostaje doduše mali problem da su i Palestinci Semiti, kao i svi ostali susedi Izraela. No to je detalj u slici sveta u kojoj svi Srbi na svetu moraju misliti kao srpsko vodstvo, kao što svi Jevreji na svetu moraju misliti kao izraelsko vodstvo: inače su svi oni antisemiti, i Tramp će im suditi. Sud u Hagu misli nešto drugačije, i ne zanima ga genealogija, jer je činjenično stanje da potomci žrtava genocida izvode genocid. Jedni ranije, osuđeni su i u zatvorima, drugi docnije, jedanput će doći na sud. Ova morbidna zapletenost mogućna je samo ako se žrtve iz prošlosti zloupotrebljavaju kao motiv za žrtve sadašnjosti, a za nečiju korist. Netanjahu ide u zatvor ako prekine rat i pobijanje semitske braće, srpski diktator i od Srpske sa razlogom se boje sličnih raspleta. Zato za sve njih jedino ima smisla održavanje napetosti, osvetoljubivosti i mržnje. Zloupotreba žrtava prevazilazi sve granice ljudske izdržljivosti i osetljivosti. Nadati se da je neko od tih likova sujeveran – i da ga zato proganjaju mrtvi iz njegove primitivne svesti – oni mrtvi koje skrnavi uplićući ih u novi genocid. Čak i za nesujeverne, ovo divljanje i razvlačenje žrtava na samom mestu mučenja i smrti nešto je nezamislivo nečovečno.
Dodik, čovek bez funkcije iliti vice-diktator, imao je prostački govor obračunavanja sa svojim evropskim demonima, jer su ga opomenuli na prerogative funkcije koju je imao: sada mu ostaje samo to da što više kvari približavanje EU. Srpski diktator imao je javni napad panike: potpuno je izjednačio sebe i državu, jer svi ga mrze, a on je država. Proizvoljno i uobičajeno mešane su lične interpretacije nesigurnog i jadnog znanja istorije, sopstvene frustracije i opasne izmišljotine o još uvek neidentifikovanom stranom neprijatelju Srbije: on ga zna, ali neće da ga otkrije svom narodu. Zašto? Da ga ne bi uplašio? Ako je tako, onda su Srbi narod kukavica, kojima se ne sme reći istina. Druga mogućnost je da su tako ludo hrabri, da bi odmah i spontano jurnuli iz zemlje na tog neprijatelja, a on tvrdi da hoće mir. Jedino logično je dakle da manipuliše narodom isto kao što manipuliše žrtvama, jer mu je svejedno ko je mrtav a ko živ. Davati tako nemilosrdnu sliku o sebi zaista može samo neko u krajnjoj panici. Slika potpunog odsustva samonadzora vidi se u organizovanom pohodu njegovih lumpena na policiju u Novom Sadu.
I još se usuđuje da pominje kulturu sećanja… Žrtve genocida, svih genocida, mora da od sramoćenja zaštiti neko treći, neka nova mirovnjačka internacionala, a pre nje interegionala.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
