Dok se kampanja Džona Mekejna, bližeći se kraju, sve više spoticala, gotovo teturala, po pomračenim senatorovim sinapsama postalo je jasno da su termiti ručkali dugo i ručkali – obilno. Koliko god cenili njegov pokušaj slepstik komedije u emisiji Saturday Night Live, moramo priznati da je senator čak i u tom kontekstu izgledao beživotno, ostarelo i skoro izgubljeno. Bez sumnje, on i njegova apsurdna kandidatkinja za potpredsednicu našli su u toj emisiji kratkotrajno utočište u auto-ironiji i samoprekoru. Prava grozota je, međutim, izlazila na videlo kada bi dvojac Mekejn – Pejlin prostački pokušavao da osuđuje druge.
Nekoliko mršavih šala u humorističkoj emisiji nedovoljno je da bismo zaboravili vulgarne i bolesne napade kojima se Mekejn, samo par dana ranije, obrušio na svog protivkandidata, nazivajući ga pritom – “cenjenim”. Svojevremeno se pričalo kako je senator Barak Obama prisustvovao svečanoj večeri upriličenoj u čast istaknutog palestinskog akademika, profesora Rašida Halidija. Takođe, pričalo se da je Los Angeles Times, koji je pre pet godina prvi i objavio vest o večeri u Čikagu, odbijao da prikaže video traku sa dotične večere, jer se na njoj video Obama kako sedi u publici dok neko sa pozornice oštro kritikuje Izrael. Evo kako je tu situaciju opisao republikanski pretendent na mesto predsednika Sjedinjenih Država, u jednom radio-intervjuu u Majamiju:
“Nije moje da pričam o pristrasnosti medija ali zapitajte se, šta bi se dogodilo kada bi postojala video traka na kojoj se vidi Džon Mekejn odeven kao neo-nacista, a koju poseduje neka medijska kuća? Mislim da bi se ovom problemu tada drugačije pristupalo.”
Verujem da je u ovom fantastičnom polurazumljivom ulizivanju Mekejn zapravo želeo da nagovesti samo nošenje neo-nacističke odeće, a ne i pripadanje pomenutom pokretu, ali nije baš toliko morao da se trudi da negira svoje zanimanje za “priču o pristrasnosti medija”. Na kraju krajeva, njegova kampanja je bogatija za jednu potpredsednicu koja je voljna da sve to uradi umesto njega, pa i da pročita sve što se pred nju stavi (ili, ako je u pitanju “novinarska patka”, da poveruje svemu što joj se servira), i koja je o ovoj temi imala da izjavi sledeće:
“Nije nam poznato kako je Barak Obama odgovorio na klevetu koja je upućena državi koju on navodno podržava, a nije nam poznato upravo zato što Los Angeles Times odbija da traku prikaže javnosti. Mora biti da se kandidat odlično oseća kada zna da najveće medijske kuće na ovakav način štite njegove interese.”
Žena koja, na pitanje novinara, nije mogla da navede niti jedno ime dnevne novine ili časopisa koje je u životu pročitala, sigurno neće imati problema da preko noći postane stručnjak za medije. Događaj o kojem je ovde reč novine su obelodanile prošlog aprila. A danas su već optužene da taj isti događaj prikrivaju!
Ipak, nije mi namera da skrećem pažnju na siledžijstvo i demagogiju Mekejnovih napada, već da primetim kako takvo ponašanje duboko podriva sve njegove tvrdnje o iskustvu u spoljnoj politici. Halidija poznajem već duže vreme i svako koga makar iz radoznalosti zanima izraelsko-arapski sukob može sa lakoćom da konsultuje i pročita njegove radove. Poznat je i van okvira oblasti kojom se bavi po svom taktu, brizi i skrupulama kojima odmerava reči i obrađuje temu. Ukoliko je, sasvim ozbiljno, upoređen sa “neo-nacistom”, onda je republikanski kandidat doveo Sjedinjene Države u neverovatnu situaciju da su zapravo optužile najhrabrijeg “umerenog” palestinskog Arapina da je nacista i fašista. Koja je onda bila svrha svih pregovora o “rešenju za obe države”, od Mirovne konferencije u Madridu, koju je sazvao predsednik Džordž H. W. Buš još 1991, do danas? Naciste, na kraju krajeva, treba zatirati a ne podržavati. Morali biste dobro da se napregnete da smislite sumanutiju i neodgovroniju izjavu, na bilo koju temu. Još jednom, izgleda da je Mekejn u potpunosti izgubio kompas.
Malopre sam reč “umereni” stavio pod navodnike, jer ne volim da je koristim u uobičajenom značenju. Porodica Rašida Halidija jedna je od najugledijih u Jerusalimu, od davnina su podjednako poštovani od Arapa, hrišćana, Jevreja, Druza i Jermena, a njihovo porodično ime i ugled u gradu čuveni su, maltene, još od krstaških ratova. Imao sam čast da budem gost u njegovoj kući. Ukoliko Rašid izjavi kako odbija da bude izbačen iz kuće svojih predaka samo zato da bi se u nju uselio neki kolonista iz Bruklina koji tvrdi da je bog na njegovoj strani, držim da ima potpuno pravo da to i kaže. Išao bih i korak dalje, ukoliko je Barak Obama tražio palestinskog prijatelja, boljeg nije mogao da nađe. Može biti, pak, da je Džon Mekejn rešio da njemu lično, pa samim tim i nama, nisu potrebni nikakvi palestinski prijatelji. Moguće je da on misli da je u redu da se izbeglice i žrtve okupacije, kojima su samoopredeljenje i državnost upravo sa govornice Ujedinjenih nacija i Kongresa lično obećavali Džordž Buš i Kondoliza Rajs, tretiraju kao da su hitlerovci? Koliko je to sramno. Koliko je to odvratno. Koliko je to neuko.
Mogli bismo da odemo još korak dalje, pa da kažemo kako je veliki broj Izraelaca upotrebio reč “aparthejd” ili “teroristi” opisujući neke od odluka sopstvene vlade. Na isti način možemo reći i da je Halidi jasno osudio nasilje koje je koristila “njegova” strana, a takođe – toga se odlično sećam još od naših susreta u Bejrutu, 70-tih i 80-tih godina, i kada su ih unajmljivali režimi kakav je sirijski. Ali, očigledno, ovakvim dokazima niko ne pridaje značaj.
Mekejn je iskoristio priliku da zada jeftin i nizak udarac, dobivši za to podršku svoje savršeno neuke zamenice. Ova kleveta im je, moguće, donela još po jedan krug medijske pažnje, a njihovom protivkandidatu zalepila još po neku pogrdu. Međutim, izgleda da nikome nije stalo do činjenice da su, usled ovoga, Sjedinjene Države u očima mislećih ljudi Bliskog istoka doživljene kao krajnje nasilničke i glupe. Svi oni kojima ipak jeste stalo, trebalo bi da glasaju protiv ove ponižavajuće izborne liste, protiv tima koji tako neprirodno i zlokobno ujedinjuje pojam senilno sa pojmom nezrelo.
Slate, 03.11.2008.
Prevela Lana Budimlić
Peščanik.net, 04.11.2008.
