U iščekivanju najznačajnijeg političkog happeninga godine – Sabora trubača u Guči, gde se očekuje neizbežno prisustvo Vojislava Koštunice – tko zna, možda se predsednik Vlade uhvati trube i razvali jednu soul manastirsku, punu elegije glede jazzy Kosova – ovih se dana kolektivno samozadovoljavamo nad likom zloglasnog Martija Ahtisarija, onog debeloguzog i kratkovidog Finca, zaduženog da u ime nekakve antisrpske firme UN predsedava pregovorima između Beograda i Prištine.
Prema smrtonosno ozbiljnim tvrdnjama beogradskog tima, Marti Ahtisari je na pregovorima 8. avgusta rekao da su Srbi za dešavanja na Kosovu „krivi kao narod“. Ahtisari to nije potvrdio, već je poručio vlastima u Beogradu da politika koju je vodio Slobodan Milošević „mora biti uzeta u obzir prilikom odlučivanja o statusu Kosova i da svaka nacija mora da plati za teret koji nosi“.
Kad eliminišemo sumorno detektivsko pitanje: zbog čega Serbian Team nije na izjavu reagovao odmah, tokom rasprave fatalnog 8. glupog avgusta – moguće je da nisu razumeli Ahtisarijev engleski dijalekt obojen polarnim mrmljanjem ili su zaspali dok je Marti šaputao ili im u opisu radnog mesta nije da slušaju ništa što nije na srpskom jeziku – već je svega 17 dana čekao da ovu vest plasira kao Najveću senzaciju posle Guče, ostaje politička dijagnoza da se, najviše od svih, na kilavog Ahtisarija ostrvio dr Koštunica koji kao da je primio infuziju, oživeo, čak se lično pojavio na presici u Vladi Srbije, živahno nam dokazujući da The Serbs imaju svog zaštitnika i da nam drugi Svetac nije potreban.
Građanima Srbije koji se pripremaju da se obeznane u Guči, poručio je: “Nije teško zapamtiti Ahtisarijevu izjavu jer je ona u svojoj brutalnosti više nego jasna i ideološki prepoznatljiva. Ahtisari je rekao da su Srbi krivi kao narod. Kada čujete tu izjavu, sve priče i zamagljivanja o nekom užem ili širem kontekstu su besmislene. Srpski narod je dobro upoznao jedini kontekst tog žiga. Zbog toga nema sumnje da će Vlada Srbije i ceo pregovarački tim sistematično i svakodnevno voditi diplomatsku akciju kako bi svi važni međunarodni činioci bili upoznati s teškim predrasudama koje Ahtisari ima o srpskom narodu. U vremenu koje je pred nama sigurno ćemo razjasniti šta sve znači argument Martija Ahtisarija da su Srbi krivi kao narod i da je to podloga za nezavisnost Kosova”.
Sholastička pravoslavna dilema: da li je Ahtisari u svom laponsko-verbalnom žuboru mislio na „kolektivnu krivicu“ ili na „kolektivnu odgovornost“, tolerantno je – a zar drukčije u Srbiji može biti – naišla na šarmantan prijem: nekakav Koštuničin DSS portparol je odmah izjavio da je izjava “skandalozna, sramna i rasistička” i da se pre njega, samo još Hitler „usudio da kaže da je jedan narod kriv“, dok je član Serbian Teama, Goran Bogdanović, verovatno onaj ko ne govori engleski te mu je svega 17 dana trebalo da mu se prevede šta je izjavio narkoman Ahtisari – izjavio da “prava Srbije na Kosovu ne mogu nestati i niko nema prava da kaže da je Milošević potrošio naša prava i da mi krećemo od nule. Mi nećemo nasesti na provokacije kojima možda gospodin Ahtisari pokušava da isprovocira Srbe jer je kompromis Srba i Albanaca u ovom trenutku nemoguć, budući da nastupamo sa dijameralno suprotnim stavovima”.
Kako to obično biva u ovim trubačkim vremenima, The Question da li je srpski narod vaistinu kriv razvilo se u patriotsko takmičenje u domoljubnom natjecanju: omiljena teza da su Srbi uvek žrtve nikad zločinci – zato što genetski nisu bogomdani za destrukciju, ni mrava tenkom ne bi zgazili, što se za Albance već ne može reći – nastavljena je omiljenom diskusijom šta su nam sve radili: Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Šiptari (iz milja), Bugari, Nemci, naročito Finci…uz miloševićevski konsenzus da se „prava istina“ o Srebrenici još „uvek ne zna“, da su Vukovar srušili Hrvati, da su sami sebe mrtvi Albanci prevozili do Batajnice i, onako streljani, kopali grobnice u koje su se dobrovoljno zakopavali – a onda nam Ahtisari nešto sere da su Srbi podržavali Miloševića kad je istorijski poznato da niko, sem onih few milions Serbs, nikad za njega nije glasao.
Posebno me se dojmila omiljena teza da današnja koštunjava Srbija nema ničeg zajedničkog s miloševićevskim režimom – o čemu, ovih dana, dokumentovano govori art-instalacija umetničkog karaktera; u Novom je Sadu policija – na zahtev Crkve – prekinula predstavu italijanskog uličnog teatra, jer se pravoslavnom velikodostojniku Irineju javilo da pred sobom ima sataniste u adekvatnim đavolskim kostimima. Kad se sve ponovilo u Rumi – gde su glumci bili okruženi urbanom SAO populacijom spremnom da balvanima brani svoju veru – zbunjeni italijanski reditelj izjavio je da „ovako nešto nikad u životu nije doživeo“, što je najlepša preporuka za srpsku turističku ponudu pod šifrom „preživeti susrete sa preživelim neandretalskim vrstama“.
Koliko je zlobni Ahtisari omašio povezujući Srbiju s mrtvim Miloševićem, videlo se ovih dana kad je najavljeno da će Komisija Skupštine Novog Sada Za Imena Ulica (KSNSZIU) raspravljati o inicijativi za promenu imena ulice Zorana Đinđića. Kako je rekla predsednica Komisije Biljana Malović, članica Socijalističke partije Srbije, KSNSZIU će raspravljati i o SPS-inicijativi da pokojni predsednik te partije i Srbije i Jugoslavije, Slobodan Milošević, dobije ulicu u Novom Sadu „jer je za razliku od onih koji su rušili, u Novom Sadu otvorio jedan most, bio inicijator gradnje tri mosta i izgradnje stanova za mlade bračne parove“.
Na istoj sednici – da svi cvetovi antifašizma budu zastupljeni – legalno će se, a zar u Srbiji može drukčije? – razgovarati o zahtevu Srpskog pokreta obnove (čitaj: Vuk Drašković) da se jedna ulica u Novom Sadu zove po Draži Mihailoviću, četničkom komandantu, koji je nedavno u legendarnom Lapovu dobio spomenik od pet metara, sasvim slučajno mu je bradato međunožje u visini glave svakog SPO-obožavaoca koji, bez po muke, može da olapa betonskog Đenerala, zadovoljavajući tako preku potrebu Vlade da Ahtisariju dokaže kako je Srbija toliko nevina da odmah po njegovoj izjavi, bez griže savesti, organizuje Sabor u Guči – doduše, nešto kasnije nego što su pijani Slovenci navikli, jer je Srpska Crkva u totalnom, molekularno-vegeterijanskom postu, zakonskom uredbom odložila orgijanje nad prasićima, jaganjcima, svadbarskim kupusom i komatoznim uzimanjem alkohola sve dok vera drukčije kaže.
Ali, kad Guča krene i kad po ulicama, u blatu, počnu da se valjaju kulturni radnici obeznanjeni od hektolitara piva po kvadratnoj trubi – uz narodnjake po šatrama i kolektivno riganje po crkvenim portama – videće Ahtisari koliko je ispao glup.
Narod koji ima Guču ne može biti kriv!
Srbija do Helsinkija!
Feral Tribune, 30.08.2006.
Peščanik.net, 30.08.2006.
