U novembru 2009. godine biće obeležena dvadesetogodišnjica pada Berlinskog zida. Na talasu ovog epohalnog događaja, kojim se ne bez razloga oivičava 20. vek, fundamentalne promene u sistemu međunarodnih odnosa potpuno su preoblikovale evropski kontinent. Posledice ovih promena na međunarodni položaj Srbije su više nego očigledne, ali su u očima političke elite vladajuće Srbije bile, a po svoj prilici i ostale, neprimećene.

Svojevrsno odsustvo sluha za proces demokratizacije koji je obuhvatio čitavu Evropu tokom devedesetih godina preraslo je u potpuni autizam. Te su devedesete otpočele Miloševićevom preuranjenom čestitkom neuspešnim pučistima koji su nastojali da zaustave raspad Sovjetskog Saveza, a završile su se delirijumom u kojem je bračni par koji je vladao Srbijom pokušavao da je predstavi kao „ostrvo slobode“ uz rame sa Irakom, Kubom, Libijom i Severnom Korejom.

Bračni par je otišao, ali ih je trend ove sumanute geopolitičke koketerije nadživeo. To najbolje potvrđuju nastupi ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića koji dvadeset godina nakon brisanja gvozdene zavese nanovo oživljava ideju o Srbiji koja je mesto susreta i prožimanja istoka i zapada pa samim time nezaobilazni međaš svetske politike, takoreći pupak sveta.

Legenda o Srbiji između istoka i zapada je nadživela Miloševića jer je starija od njega. Ali ne onoliko stara koliko bi njeni zagovornici voleli da bude. Kroz literaturu se nažalost decenijama provlači da ovo popularno viđenje o Srbiji i na istoku i na zapadu ima svoj izvor u rečima Svetog Save. Navodno, Sveti Sava piše igumanu Irineju 1221: „Istok je mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. Neki od nas su pogrešno shvatili naše mesto u ovom sukobu struja pa su vikali da mi nismo ni jedna ni druga strana, a neki da smo isključivo jedna ili druga. A mi smo, kažem ti Irineju, sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.“

Nesputani time što će se ovo apokrifno pismo uzalud tražiti u ozbiljnim zbirkama srednjevekovnih tekstova poput sabranih dela Svetog Save koje je izdala Srpska knjževna zadruga, veseljaci ga koriste gde stignu. Ministru spoljnih poslova i predsedniku Republike ono bi dobro došlo kao adut iz istorije Srbije za čelični zagrljaj u koji su uskočili sa braćom Rusima; pri tom i za opravdanje zanemarivanja transatlantske dimenzije naše spoljne politike. Ali avaj. Takvo pismo Sava nikad nije napisao. I još gore. O, pometnje li od Andrića venca niz kneza Miloša ulicu: stiže proverena vest iz daleke nam istorije da je Savin brat, Stefan Prvovenčani svoju kraljevsku krunu dobio od pape iz Rima, sa zapada.

Stav o sudbinski teškoj ali zahvalnoj poziciji Srbije zapravo je nastao tokom druge polovine devetnaestog veka u zanosu romantizma. Baš su tada ove misli, kao i mnoge druge, stavljene u usta Svetom Savi, da bi opravdale antizapadnu orijentaciju Srbije. Tako je Jovan Skerlić početkom 20. veka primetio da „kod nas ima mnogo ljudi koji polemišu protiv ’trulog Zapada’ i sa nekim ushićenjem govore o nekoj ’srpskoj’ i ’slovenskoj’ kulturi. Oni su od ’trulog Zapada’ preuzeli kako način odevanja tako i navike, institucije i apetit, ali ne i ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je uistinu veliki učitelj: osećanje za lično dostojanstvo, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je iznedrio celu civilizaciju.“

Ovaj skerlićevski zanos zapadom nije bio uverljiv za njegove savremenike niti za elitu koja je odgajana u narednim decenijama, pa je diskurs o srpskoj zemlji kao međi a otud i prizvuk posebnosti koji sebi pripisujemo ostao relevantan i početkom 21. veka. Prevagu je odnela koliko čuvena, toliko i prenaglašavana opaska Jovana Cvijića da smo „izgradili kuću na drumu“. Koristeći se ovom frazom, mnogi su političari pravdali klimanje temelja te kuće, njeno raskućavanje ili krađu nameštaja.

Danas su vrednosti ekonomskog i političkog sistema zapada vitalnije nego bilo koja njihova alternativa. Za Srbiju, koja ne predstavlja veliki geostrateški interes za velike sile, to znači šansu za integrisanje u veći sistem u okviru kojeg će moći da obezbedi kvalitetniji život svojim građankama i građanima. Umesto usmeravanja ka Rusiji, udvaranju nesvrstanima i vraćanju spoljnoj politici Miloševićeve Srbije, ministar spoljnih poslova bi trebalo da pristupi definisanju nove spoljne politike, koja bi se zasnivala na objektivnoj proceni stanja u kojem se zemlja nalazi i okruženja kojem pripada.

Za razliku od zanavljanja koliko popularnih toliko netačnih shvatanja o Srbiji i na istoku i na zapadu, racionalno tumačenje međunarodnih odnosa i realno sagledavanje našeg položaja nam sugeriše da apsolutni prioritet naše spoljne politike treba da postane interiorizacija onih vrednosti koje nam mogu pomoći da što brže i efikasnije rešimo unutrašnje probleme.

Osnovna spoljnopolitička orijentacija zemlje treba da bude ka evropskim i transatlantskim integrativnim procesima, ona treba da postane izraz opredeljenosti za suštinske sistemske promene u zemlji i deo napora da se postave temelji novog ekonomskog, pravnog, političkog i bezbednosnog uređenja. Njome treba pretočiti golim okom vidljivu činjenicu da je Srbija geografski na zapadu u stremljenje da ona to postane i vrednosno. Ili prosto ponoviti već sto godina star apel Jovana Skerlića: „Za nas postoji samo jedan lek: da se Zapadu i njegovim idejama širom otvore vrata.“

 
Autor je predavač na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Peščanik.net, 19.08.2009.

Leave a Reply