Stiže krajem oktobra šef ruske države D. A. Medvedev – to nije baš šala – a u palanačkim novinama u Beogradu vavilonska pometnja – čega tu sve nema. I nade i straha, i strepnje no, pometnja je opšta. Za neke stvari treba imati razumevanja. Već dvesta godina Rusi dolaze, ali i Karađorđe i Tito su znali da oni lako dođu, ali ne odlaze lako. A i kada dođu, ono što donesu liči na one darove Danajaca. Pometnja je i u Rusiji, i tamo nisu sigurni da li je D. A. Medvedev prvi čovek Rusije, ili je drugi – prvi čovek. Čovek koji čita govore milog nam Gosta, kojim se on obraća Rusima, zna da i sam D. A. Medvedev nije siguran da li je šef države, ili prvi posle V. V. Putina. Nešto kao Prvi posle velikog Drugog.
Ali nije uljudno mešati se u unutrašnje ruske probleme – naša, srpska muka je dovoljna.
Upravo kao što piše u jevanđelju – “Dosta je danu svakome zla svojega”. Panika je opšta, a kod komentatora suza suzu stiže. Jedni plaču od radosti, eto nam zlatnog kozačkog kopita, kojeg vekovima čekamo. Drugi su u panici, ulazimo vele u rusku zonu uticaja i kuku nama. Negde I. Dačić kaže da je to dobro, jer “setili smo se svoje antifašističke tradicije”, a njemu uzvraća gnevno jedan – nije S. Antonić – da je to nastavak okupacije od 20. oktobra 1944. kada je Srbija – po ko zna koji put – u crno zavijena, jer je tada bila “poražena srpska vojska”. Koja i kakva to niko živ ne zna, tada je postojala jedna Jugoslovenska armija i ona je bila na strani saveznika – zapadnih demokratija i velike Rusije. A tom pričom o okupaciji godinama nam već lobanju buše akademici iz SANU – i profesori Beogradskog univerziteta – i ta ideološka lobotomija i sada je zaglušna. No, pustimo to, veliki Gost se ozbiljno sprema, a i domaćinima lako nije. Već se glancaju uniforme generala i admirala – još mi i toga imamo – a vladike spremaju epitrahilje i mesta u “Trebniku” koja valja pročitati. Doći će gost, “migovi” počasni presretači će parati nebo, oriće se i “Bože pravde” i “Mnogaja leta”.
Tako se i priliči. Srblji pak, sva tri verska zakona, nikako da se dogovore, je li to dobro ili nije, odnosno Srblji svih partija i partijica. O D. A. Medvedevu, ne znaju mnogo – kao ni Rusi – ali o V. V. Putinu znaju dosta toga. Znaju, da je ojačao Rusiju, da je ona pod njim “stala na noge” i da je s njim jasno da su granice Rusije “tamo gde mi to jutros hoćemo”, i da V. V. Putin javno, redovno, nedeljom i praznikom celiva svetu Desnicu patrijarha vascele Rusije – u Kremlju, pod ikonom “državne Trojeručice” kako se sama ikona i zove, i zlatom je optočena, jer je “nerukotvorena”. No, nevolja je u tome što ima i Srbalja koji o V. V. Putinu znaju i ono – stotine novinara je dobilo metak u grudi, niko osuđen nije, progone se vođe opozicije, njih divljački tuku. Nad svima bdiju “Naši” – to je vrsta partijske milicije koju narod zove “opričniki” – bilo je takve milicije i u vreme cara Ivana Groznog – taj nam je rođak, žena mu je bila srpkinja. A ti “Naši” Putinovi imaju i srpske “Naše” – dirljiv je bio susret sa njima u Aranđelovcu, ono s “Peščanikom”. Tu je i ova frka naša oko visokog Gosta – mora se to uvek reći, iako je poštovani D. A. Medvedev baš onizak čovek. On je, hteli mi to ili ne ipak visoki Gost. Pred gostom se moramo pokazati, ali siroti komentatori ne znaju šta da nama poruče. Hoće li to biti dan pobede nad fašizmom, ili dan okupacije – to još rekli nisu. “I posle jednog veka dolazi Rusija” patetično zapisuje jedan u “Presu” beogradskom. Kako je on to utvrdio ne zna se – bio je i Gorbačov – a prvi predsednik srpske vlade, časni prota Matija je pešice putovao u zvaničnu posetu Rusiji. Neki u strahu polemišu kako su nam od tada do danas “godine pojeli skakavci”. Ko je čitao divnu knjigu sigurno talentovanog pisca i proroka Joila – “Knjiga proroka Joila” u 2.25. i 3.10 – zna dobro da to nije bilo tako. Mi smo sami bili ti skakavci koji su pojeli svoje godine i još – u Srbiji i ovoj današnjoj godine nam jedu skakavci. Objašnjenje je jasno, po darovitom Joilu: nerazumna i nepromišljena politika nas drži daleko od puteva promena i tokova modernog sveta. Srećom umuknuće trube u Guči, stišaće se gungula, a nezvanično se zna da visoki gost sluša drugu muziku i da neće hitati, recimo u Guču. Ili na neko slično mesto.
A do tada ćemo se dogovoriti o svrsi i smislu ove posete – jednom će i Srblji naći svoju dušu.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 11.08.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
