Srednji prst

Nacionalistički i bezobzirno

TAZ

Kaj Dikman je želeo da sazna kako „živi“ Atina, pa je početkom marta sa svojim kolegama otputovao u Grčku. Glavni i odgovorni urednik Bilda se susreo sa novinarima i političarima i ekstatično tvitovao tokom posete glavnom gradu Grčke. „Veoma je važno lično iskustiti šta se dešava, naročito kada je neko u toj meri, kao mi, uključen u ovu debatu“, objašnjava Dikman u jednom YouTube videu. On sada Grčku, posle pet godina prljave kampanje protiv nje, proglašava centralnom temom svojih novina.

Bild od početka grčke krize nije birao naslove: „Zašto da mi plaćamo grčke luksuzne penzije?, „Evo kako dobro žive grčki penzioneri“, „Prodajte vaša ostrva, vi propali Grci… a onda i Akropolj“. Bildblog, blog koji analizira stanje u nemačkim medijima, a naročito pisanje Bilda, napravio je spisak svih naslova Bilda o Grčkoj. Ton je uvek isti: vredni i štedljivi Nemci bacaju svoj novac na rasipne i pohlepne Grke.

Istraživači medija Hans-Jirgen Arlt i Volfgang Štorc su još 2010. analizirali izveštavanje Bilda o Grčkoj. Zaključak: „Bild ignoriše kontekst, izostavlja suštinski važne aspekte uvažavajući samo poziciju nemačkog poreskog obveznika. Nedostaje jasno razlikovanje i širi kontekst“.

To se odslikava i u jeziku. „Propali Grci“ je postao borbeni poklič Bilda. Umesto da piše o bankrotu jedne države, Bild optužuje njene građane. Ministar finansija Grčke Janis Varufakis je tu „radikalni-hipik“ i „grčki grebator“. Posle emisije Gintera Jauha u kojoj je prikazan video u kome Varufakis navodno pokazuje srednji prst Nemačkoj, Bild ga je nazvao „lažovom“ i „gospodinom srednji prst“.

Problem je u tome što Bild nije jedini u jednostranom izveštavaju o Grčkoj. Spiegel je Aleksisa Ciprasa nazvao „vozačem u pogrešnom smeru“, dok su za Frankfurter Allgemeine Zeitung svi članovi grčke vlade „nejaki“. Pozadina ovakvog pisanja i izveštavanja o Grčkoj su često nacionalistički argumenti i duboko ukorenjene predrasude. Ali sve to ne može da se uporedi sa izveštavanjem Bilda, koji vodi pravu prljavu kampanju protiv Grčke.

Kada su poslanici Bundestaga pre četiri nedelje glasali o produžetku finansijske pomoći Grčkoj, Bild je pokrenuo selfi akciju. Trebalo je da se čitaoci fotografišu sa natpisom na kome piše: „Ne! Nema više milijardi za pohlepne Grke“. Dikman je prijavio rekordan broj učesnika, a nemačko udruženje novinara je kritikovalo ovu akciju.

Anne Fromm, TAZ, 24.03.2015.

Bildblog

To je i naša kriza

Frankfurter Rundschau

Kada se dogodi neka nesreća, svi su šokirani, ali mnogi žure da se što pre vrate svakodnevnom životu. Ne bave se uzrocima: idemo dalje, desilo se šta se desilo, nadajmo se da će sledeći put nastradati neko drugi. Institucije koje snose profesionalnu odgovornost za složene sisteme, kao što je na primer avionski saobraćaj, imaju drugačiji pristup: „Treba da razjasnimo sve uzroke ove nesreće da bismo sprečili da se ona ponovi“.

Političari odgovorni za složene sisteme, kao što je monetarna unija, skloniji su prvom pristupu. Oni nemaju vremena da se detaljnije bave uzrocima, već odmah prelaze na kratkoročna rešenja: Grčka je zapala u nevolje, živela je iznad svojih mogućnosti i sada treba da stegne kaiš. Moraće da nas sluša, jer joj je potreban naš novac. Mi smo u pravu, oni nisu, a dokaz je to što živimo bolje od njih.

Pogrešno. Komplikovani međudržavni odnosi ne mogu se rešavati olakim pripisivanjem krivice. Ni najlakše od svih pitanja nema prost odgovor: kako se dogodilo da Grčka živi iznad svojih mogućnosti? I zašto ostale članice monetarne unije nisu činile isto? Nisu, jer bismo onda imali inflaciju, a potražnja bi bila veća od proizvodnje. Ili bismo imali veliki spoljnotrgovinski deficit, to jest veći uvoz od izvoza. I ništa od toga se nije desilo u prvih deset godina evropske monetarne unije. Stopa inflacije od dva odsto je bila na zacrtanom nivou, a spoljnotrgovinski bilans na nuli. Kako su onda Grčka i druge zemlje juga Evope trošile više nego što su zarađivale? Činile su to samo zato što su drugi živeli ispod svojih mogućnosti. Brojke su jasne: Nemačka je imala ogromni spoljnotrgovinski suficit, što znači da je stalno živela ispod svojih mogućnosti, jer je proizvodila više nego što je trošila. Bez nemačkog suficita, Grčka nikada ne bi mogla da živi preko svojih mogućnosti. Ko je dakle kriv za krizu? To mora da se razjasni pre sledećeg paketa pomoći Grčkoj.

Vrhovni čuvar morala i reda, nemački Bild, apeluje na Bundestag da ne odobri novi paket pomoći Grčkoj, jer je ona živela preko svojih mogućnosti. Da li je poželjno da živimo ispod ili iznad njih? Ugovori o Evropskoj uniji su nedvosmisleni – monetarna unija treba da bude zajednica za održavanje stabilnosti bez inflacije, ali i bez deflacije, što je sada slučaj. Iz toga sledi da se ne sme živeti ni iznad ni ispod svojih mogućnosti, jer ćemo u protivnom imati ili inflaciju ili deflaciju.

Ali šta se da radi u slučaju kada neko želi da živi ispod svojih mogućnosti? Onda bi on morao da pita svoje partnere: Dragi prijatelji, da li biste želeli da jedno vreme živite preko svojih mogućnosti, kako bismo mi živeli ispod svojih? Isto važi i u suprotnom slučaju. Da je bilo ovih konsultacija, sada ne bi bilo međusobnih optužbi. Grčka bi rekla Nemačkoj: Dobili ste ono što ste tražili i sada nemate pravo da nas optužujete. Želeli ste da živite ispod svojih mogućnosti i mi smo vam izašli u susret tako što smo živeli iznad naših, jer u suprotnom ne bi uspela vaša politika stezanja kaiša“.

Onda bi nemački mediji poslanicima Bundestaga uputili sledeći zahtev: „Nemačka je godinama živela ispod svojih mogućnosti, a njena vlada ignorisala realno stanje stvari i evropske institucije. Zahtevamo da glasate za bezuslovne pakete pomoći i da se postarate da Nemačka što pre počne da živi iznad svojih mogućnosti, tako da oni koji su do sada živeli iznad svojih počnu da žive preko njih, jer samo u tom slučaju evropska monetarna unija može da odigra ulogu faktora stabilnosti“.

Onda bi šef SPD-a u Bundestagu, gospodin Operman, i čitav SPD konačno izgubili strpljenje sa nemačkom vladom i uveli „strukturne reforme“, koje bi dovele do toga da Nemačka živi makar u skladu sa svojim mogućnostima ili nekoliko godina i iznad njih. Bild bi onda pokrenuo novu kampanju: „Nemamo za šampanjac, ali ipak nazdravljamo nemačkom radniku koji nesebično spasava evropsku monetarnu uniju“.

Autor je ekonomista i urednik portala flassbeck-economics; tokom Šrederovog mandata državni sekretar u ministarstvu finansija, kasnije glavni ekonomista Konferencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD).

Heiner Flassbeck, Frankfurter Rundschau, 23.03.2015.

Grčki poker

TAZ

Grčki dužnički poker ušao je u novu, možda odlučujuću rundu. Grčka vlada je u poslednjem bacanju izgubila dva važna aduta. Prvo je ECB uložila veto na kupovinu grčkih državnih obveznica od strane grčkih banaka, a onda je nemačka vlada blokirala isplatu od 1,2 milijarde evra iz neiskorišćenih bankarskih fondova, koje je tražila Atina. Premijer grčke Cipras se posle posete Berlinu nadao brzoj novčanoj pomoći. Evropska komisija procenjuje da Grčkoj već 8. aprila preti bankrot. Ali umesto da pomognu, evropski partneri su povećali pritisak na grčku vladu. To se pre svega odnosi na ECB, čija bi odluka mogla da ima fatalne posledice.

ECB je grčkim poslovnim bankama naložila da prestanu sa kupovinom državnih obveznica svoje zemlje. Odluka se odnosi i na kratkoročne obveznice, takozvane T-obveznice sa rokom dospeća od jedne godine, sa kojima je Atina do sada nekako uspevala da se održi na površini. Odluka ECB znači da je presušio i poslednjih izvor finansiranja Ciprasove vlade, koja sada mora da posegne za novcem iz socijalnih fondova i odloži isplatu martovskih zarada zaposlenima u javnom sektoru. Obe odluke će izazvati veliko nezadovljstvo u Grčkoj i neće doprineti rešavanju problema, jer novi dugovi dospevaju na naplatu već početkom aprila.

To znaju i u ECB. Nekoliko dana posle Ciprasove pobede na izborima u Grčkoj, ECB je zatvorila važan izvor novca vladi u Atini. Od tada je Grčkoj dostupan samo kredit za likvidnost u hitnim slučajevima u visini od 70 milijardi evra. Cipras mora da potraži drugi izvor novca, na primer u Švajcarskoj, gde su mnogi grčki bogataši sklonili svoj novac zbog utaje poreza. Ali to je lakše reći nego učiniti. „Bilateralni, grčko-švajcarski poreski sporazum bi mogao da se pokaže kao zamka“, smatra poslanik Evropskog parlamenta Sven Gigold. Stigla je i nova ideja iz Bundestaga. „Evropske vlade bi trebalo da pregovaraju sa Švajcarskom“, zahtevao je poslanik Zelenih Gerhard Šik. „Nemačka vlada treba da pokrene tu zajedničku akciju evropskih vlada“. Ali to se nije desilo. Grčka je i dalje prepuštena sama sebi.

Eric Bonse, TAZ, 25.03.2015.

Smirite strasti

Yanis Varoufakis

U Nemačkoj je nedavno prikazan video u kojem ja, pre nego što sam postao ministar finansija Grčke, pokazujem srednji prst Nemačkoj. Reakcija koje je usledila je pokazala potencijalne strašne posledice ovog navodnog gesta, posebno u ovim burnim vremenima. Zaista, tako nešto se ne bi dogodilo pre finansijske krize 2008, koja je razotkrila sve mane evropske monetarne unije, okrenuvši ove zemlje jedne protiv drugih.

Kada grčka vlada početkom 2010. više nije mogla da otplaćuje dugove prema francuskim, nemačkim i grčkim bankama, bio sam protiv njenog pokušaja da dobije ogromni novi zajam od evropskih poreskih obveznika kako bi otplatila dugove. I to iz tri razloga.

Prvo, novi zajam nije služio spasavanju Grčke već je bio cinično prebacivanje gubitaka privatnih banaka na teret najranjivijih građana Grčke. Koliko evropskih poreskih obveznika koji su finansirali ove zajmove zna da je više od 90% od 240 milijardi evra koje je Grčka pozajmila otišlo finansijskim institucijama, umesto grčkoj državi i njenim građanima?

Drugo, budući da Grčka nije u stanju da otplati postojeće zajmove, bilo je sasvim jasno da će politka štednje uslovljena „programima pomoći“ razoriti grčki BDP i učiniti javni dug neodrživim. A kada grčki građani više ne budu mogli da otplaćuju svoj ogromni dug, onda će nemački i evropski poreski obveznici ponovo morati da uskoče i pomognu. (Bogati Grci su, naravno, svoj novac već prebacili u finansijske centre poput Frankfurta i Londona.)

I treće, obmanjivati ljude i parlamente predstavljajući spasavanje banaka kao čin „solidarnosti“, istovremeno ne učinivši ništa za građane Grčke uz povećani pritisak na građane Nemačke – neizbežno je vodilo ka ugrožavanju kohezije evrozone. Nemci su se okrenuli protiv Grka, Grci protiv Nemaca, a dok su se i druge zemlje suočavale sa ekonomskim teškoćama, Evropa se okrenula protiv sebe.

Činjenica je da Grčka nije imala pravo da pozajmljuje novac od nemačkih ili drugih evropskih poreskih obveznika u trenutku kada je njen javni dug bio neodrživ. Pre nego što se odlučila da uzme kredite, trebalo je da pokrene proces restrukturiranja duga i proglasi delimični bankrot na dug prema poveriocima iz privatnog sektora. Ali tada nije prihvaćen ovaj „radikalan“ argument.

Isto tako, trebalo je da evropski građani zahtevaju da njihove vlade odbiju svaki predlog kojim bi se privatni gubici prebacili na njihov teret. To međutim nisu učinili, tako da je uskoro otpočeo program pomoći Grčkoj sa svim pratećim posledicama.

Rezultat je bio najveći novcem poreskih obveznika finansiran zajam u istoriji, uz uslov da Grčka uvede strogu politiku štednje zbog koje su njeni građani izgubili četvrtinu svojih prihoda, čime je otplata privatnog i javnog duga postala nemoguća. Humanitarna kriza koja je usledila i koja još uvek traje dobila je tragične razmere.

Pet godina posle prvog programa pomoći, Grčka je i dalje u krizi. Netrpeljivost među Evropljanima je na vrhuncu, dok su Grci i Nemci potonuli u međusobne optužbe i otvorene sukobe.

Otrovna igra optuživanja od koristi je samo neprijateljima Evrope i mora da prestane. Samo tada Grčka, uz podršku evropskih partnera koji zagovaraju ideju ekonomskog oporavka, može da usmeri sve svoje snage na sprovođenje delotvornih reformi i politike podsticanja rasta. Ovo je ključno kako bi Grčka ponovo mogla da otplaćuje svoje dugove i ispuni obaveze prema svojim građanima.

U praksi to znači da sporazum od 20. februara sa evrogrupom o četvoromesečnom odlaganju otplate dugova pruža izuzetnu priliku za napredak. Baš kao što su to predložili grčki lideri na neformalnom sastanku u Briselu prošle nedelje, sporazum bi trebalo primeniti odmah.

Dugoročno posmatrano, evropski lideri treba da rade zajedno da bi reformisali monetarnu uniju, koja bi onda promovisala zajednički napredak, umesto raspirivanja nezadovoljstva. Zastrašujući zadatak. Ali uz zajednički rad i poneki gest dobre volje sve je moguće.

Tekst je originalno objavljen na Project Syndicate. Ovo je dopunjena verzija preneta sa yanisvaroufakis.eu.

Social Europe, 25.03.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 28.03.2015.

GRČKA KRIZA