Vanredni skupštinski izbori održani u nedelju, 25. oktobra 2026. doveli su Srbiju u neobičnu političku situaciju iz barem tri razloga: prvo, pobedu je izvojevala jedna organizacija civilnog društva koja će samostalno obrazovati vladu; drugo, Skupština će ponovo, kao i pre 1991, postati jednopartijska, ali će sada ta jedina preostala partija biti u opoziciji; i, naposletku, treće, partija koja je opstala u Skupštini je četrnaest godina vodila proces evrointegracija Srbije i zbog svojih rezultata se nalazi u postupku izbacivanja iz grupacije evropskih partija kojoj pripada. Ovakva situacija najbolje može da se opiše kao – revolucionarna. Sam vođa gubitnika na izborima Aleksandar Vučić je to najbolje opisao kada je, priznajući izborni poraz, optuživalački rekao da su izbori bili „verifikacija revolucije“ u Srbiji. On je, naravno, referirao na „obojenu revoluciju“ sa kojom je poistovećivao proteste u Srbiji u zimu 2024/2025, koje su organizovali Studenti u blokadi. Međutim, 25. oktobra 2026. zaista je „verifikovana“ jedna revolucija – ona koja je započela 5. oktobra 2000. i koja sa Vučićevim padom ponovo stiče šansu da se u neko dogledno vreme okonča.
Ogromne su zasluge organizatora Studentske liste što su uspeli da u ekstremno lošim uslovima na proteklim izborima, uprkos velikim pritiscima i brojnim manipulacijama, omoguće svojim kandidatima da osvoje oko 52% glasova (s obzirom na falsifikovane biračke spiskove i višekratna glasanja na različitim biračkim mestima, realni procenat je verovatno iznad dvotrećinske većine građana koji imaju pravo glasa). Procentualno velika razlika između Studentske liste i SNS-a poštedela je državu od mrcvarenja u postepenom urušavanju Vučićevog režima i političkog haosa i krvoprolića, u kojem bi se sve to završilo. A da nas je od toga delio samo jedan korak svedoči činjenica da su tokom izbornog popodneva, kada je već svim izbornim štabovima bilo jasno da SNS gubi, specijalne policijske snage za razbijanje demonstracija i huligani u Ćacilendu zauzeli svoje borbene položaje, kao i da je propagandna udarna palica Vučićevog režima, TV Informer, odmah po zatvaranju birališta počela sa proslavom izborne pobede njegove stranke. Šta se sve dešavalo u popodnevnim i večernjim časovima 25. oktobra ostaje da se vidi, ali lako je pretpostaviti da je Plan A bio proglašenje pobede SNS-a i nasilno prekrajanje već ionako brojnim manipulacijama prigušene izborne volje građana. Važno je primetiti da pomenuta Vučićeva izjava data prilikom priznavanja izbornog poraza da je „verifikacija revolucije koju su sproveli [studenti] uz podršku različitih evropskih zemalja i duboke američke države“ – implicira da je on imao podršku onih drugih evropskih zemalja i „plitke“ američke države okupljene oko predsednika Donalda Trampa i da ga je to ponajviše ohrabrivalo u nameri da izborni poraz prekroji u izbornu pobedu.
Bilo kako bilo, građani Srbije su velikim odzivom i odgovornim glasanjem ponovo uspeli da izbegnu da skupo plate za otuđenost, voluntarizam i beskrupuloznost svih onih koji su u postkomunističkom periodu vladali autoritarno. Euforija koja danas vlada na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije sasvim je opravdana i verovatno će biti potrebno duže vreme da ljudi, prevashodno mladi, izbace iz sebe svu napetost, anksioznost i strepnju koje su se u njima postepeno povećavale u protekle dve godine, koliko traje politička kriza izazvana padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Međutim, iako će, po svemu sudeći, Srbija ponovo uspeti da se skloni sa orkanski uzburkanog političkog mora i domogne mirne luke, ovoga puta je jasno da mir uopšte ne mora dugo da potraje. Za razliku od postpetooktobarske euforije 2000. godine, ova današnja je prekrivena senkom osećaja istorijskog ponavljanja. A ako je prvi put i bilo dopušteno naivno verovati da će demokratija, kada jednom pobedi, ostati trajna tekovina i čvrst temelj slobode, danas bi takvo verovanje bila nedopustiva glupost. Štaviše, u osećaju istorijskog ponavljanja možemo jasno da raspoznamo primesu osećaja da je ovo bio poslednji put kada se autoritarizmu još mogao pružiti uspešan otpor i da bi, da je Vučić uspeo da se održi na vlasti, uskoro ispod sebe imao još samo „mrtvo more“, nesposobno za bilo kakve oblike samoorganizovanja i otpor.
Ono što smatram izuzetno važnim, i čemu sam želim da doprinesem pisanjem ovog teksta, je da su proteklih dana u medijima sve učestalija dovođenja u vezu 5. oktobra 2000. i 25. oktobra 2026. Posmatra li se aktuelna politička situacija u Srbiji iz te perspektive, onda je jasno zašto se ona ukazuje kao revolucionarna, uprkos činjenicama da je Aleksandar Vučić regularno okončao svoj drugi predsednički mandat, a SNS regularno izgubio podršku glasača na izborima. Proteklih dvadeset šest godina političkog života u Srbiji je u jedan jedinstveni period povezala sasvim jasna dijalektika „starog režima“ i revolucije.
Ono što je najupadljivije u toj dijalektici u Srbiji u 21. veku jeste utapanje praktično svih političkih partija u pobeđeni „stari režim“. Opstanak SNS u Skupštini u tom smislu ne treba da zavara. Hipotetički posmatrano, ako bi se desilo da se novi skupštinski izbori organizuju krajem godine, kao što je to bilo 2000. godine, gotovo je izvesno da bi i Skupština ostala i bez SNS. Tako bi se desilo da država stvarno bude poistovećena sa jednim delom civilnog društva, a nakon višepartizma nestao bi i sam partizam (pitanje je, uzgred, da li će SNS opstati i ako ne bude bilo skorih skupštinskih izbora i, pogotovo, ako u skorije vreme budu raspisani pokrajinski i lokalni izbori).
Svojevrsna je ironija da je sam SNS u velikoj meri doprineo bankrotu političkih partija u Srbiji. Uspon ove partije, čiji su članovi 2008. sprali sa sebe prljavštinu nakupljenu tokom boravka u SRS, može da zahvali pre svega uspehu u optužbama za korupciju pripadnika partija na vlasti u periodu 2000-2012. A kada su sami došli na vlast i pokazali da ne samo da su i sami skloni korupciji nego i da su u stanju da je podignu na takav nivo da zaista počne da ubija, građanima je poslata nedvosmislena poruka da smisao postojanja svih partija u Srbiji i nije ništa drugo do stvaranje paravana za korupciju, koja od „opšteg dobra“, kao smisla postojanja države, pravi običnu lakrdiju. Stoga nije nimalo čudno što su upravo studenti pobedili SNS: oni su jedino i mogli da ga pobede, razotkrivajući korumpiranost članova ove partije, nakon što su oni već razotkrili korumpiranost članova ostalih partija. Kada se sve oduzme i sabere, Aleksandar Vučić je Srbiji bio potreban jer je trulež partijski prihvatljivog „kraduckanja“, koja se nakupila nakon dvanaest godina vladavine njegovih prethodnika, razneo svojom nezasitom pohlepom i megalomanijom i sam pretvorio skupštinske izbore 2026. u referendum ne samo za i protiv Vučića nego i za i protiv političkih partija.
Ipak, ne treba se zavaravati da postojeće zasićenje političkim partijama, koje je poznato i u državama Evropske unije (Parteiverdrossenheit, disillusionment with political parties), a koje je u Srbiji radikalizovano na proteklim izborima, može biti dugog veka. Nije sporno da, u slučaju da skupštinska većina i vlada koju će izabrati poslanici Studentske liste budu uspešni, dobitna formula sa proteklih izbora može biti ponovljena i na narednim izborima. Međutim, partije će svakako početi da se vraćaju u Skupštinu. Mi još uvek ne znamo koliko je dubok ponor koji su za sobom ostaviti Aleksandar Vučić i SNS (taj ponor može biti dublji i od onog koji su iza sebe ostavili Slobodan Milošević i SPS) i što duže ostane nezatvoren to će više biti u stanju da generiše nezadovoljstvo potrebno za uspon podmlađenih starih i potpuno novih partija. Na kraju krajeva, procesuiranje svih slučajeva kršenja prava koji su pretekli iz starog režima (kada su bili tolerisani ili podsticani) stvoriće vrlo brzo uslove za nastanak nove demagogije o „revanšizmu“, „progonu pravih patriota“ itd., koju će rabiti upravo najveći predatori koji državu i ne sagledavaju drugačije nego „lovinu“.
Suština problema je u tome što ostvarivanje jasno i jednostavno sročenih obećanja u izbornoj kampanji Studentske liste podrazumeva izuzetno težak i komplikovan posao. Da bi ljudi zaposleni u institucijama počeli da rade svoj posao i da bi korupcija bila zaustavljena i adekvatno kažnjavana (krivično, prekršajno ili barem lustracijom) biće neophodno da se sprovede veliki broj složenih i opsežnih mera koje su pobrojane u Programu Studentske liste, a za koje nije sigurno da u kraćem roku mogu dati opipljive rezultate.
Otuda se nameće pitanje da li bi jedan od prioriteta nove vlasti trebalo da bude promena Ustava. S jedne strane, na taj način bi se povezale, ujezgrovile i sistematizovale mere iz Programa Studentske liste, dok bi, s druge strane, dovele do promene političke konfiguracije Srbije pre nego što novi predatori uspeju da se konsoliduju, ojačaju i započnu svoj, kako je to još Monteskje formulisao, „juriš na državnu kasu“. Danas je sasvim jasno da u celokupnom prethodnom dvadesetšestogodišnjem periodu u Srbiji veliki broj ljudi zaposlenih u institucijama nisu radili svoj posao, a da je korupcija cvetala upravo zato što su partije novi Ustav donele 2006. kao paravan za perpetuiranje onog procesa koncentracije vlasti koji je već Milošević započeo na osnovu Ustava iz 1990. Isprva namenjen stvaranju koruptivnog zabrana malobrojnih, ustavni poredak Srbije je završio u progresivnom oduzimanju slobode mnogobrojnima.
Iako su pisci Programa Studentske liste insistirali na poštovanju važećeg Ustava (na kraju poslednjeg izbornog skupa u Beogradu 22. oktobra svi kandidati sa ove liste ponosno su dizali ruke sa primerkom Ustava, sugerišući svoju posvećenost njemu, takvom kakav jeste), nesumnjivo je da su bili svesni njegovih mana i potrebe za promenom. Tako, na primer, u delu Programa „Spoljni poslovi i nacionalni interes“ piše: „Kadrovska politika u resornom Ministarstvu i drugim državnim organima koji obavljaju delokrug spoljnih poslova i diplomatsko-konzularnog predstavljanja, proći će kroz temeljnu reformu koja će prekinuti višegodišnju praksu partokratije, nepotizma, politizacije i imenovanja bez stručnih kvalifikacija, profesionalnog iskustva i jasno određenih kriterijuma.“ Međutim, „praksa partokratije, nepotizma, politizacije i imenovanja bez stručnih kvalifikacija, profesionalnog iskustva i jasno određenih kriterijuma“ nije prisutna samo u Ministarstvu spoljnih poslova i drugim državnim organima koji obavljaju delokrug spoljnih poslova i diplomatsko-konzularnog predstavljanja, već u svim državnim organima, a preko partijskih kanala ona se proširila dalje i u privredi i društvu. Samim tim, ako se tome hoće stati na put biće neophodna mnogo šira i ambicioznija reforma, a nje neće biti moguće sprovesti bez onakve promene Ustava kakvu Program predviđa kada je u pitanju sastav Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva (deo „Pravosuđe“) ili podizanje zabrane rasprodaje određenih resursa i firmi na ustavni nivo (deo „Privreda i finansije“).
Većina koju će Studentska lista imati u narednom sazivu Skupštine dovoljna je za iniciranje predloga promene Ustava, ali ne i za njegovo usvajanje (član 203 predviđa za to dvotrećinsku većinu, a za pojedine ustavne norme i Preambulu i uspešno sproveden referendum). Prema tome, prema važećim ustavnim rešenjima, u postojećem skupštinskom sazivu poslanici Studentske liste neće moći da promene Ustav i moraće da se zadovolje parcijalnim reformama.
Vratimo li se sada konstataciji iznetoj na početku teksta – da je postojeću političku situaciju u Srbiji najbolje okarakterisati kao revolucionarnu – moći ćemo da dodamo da je stanje u kojem se nalazi ustavni poredak Srbije logičan ishod, prvo, produženog važenja Miloševićevog ustava iz 1990. (do 2006), a zatim i manjkave procedure u kojoj je, od početka septembra do 8. novembra 2006, donet i proglašen važeći Ustav. Tekst sklepan za nekoliko dana Skupština je, mimo Ustavnog odbora i bez javne rasprave, usvojila i dala na referendumsko usvajanje koje je sprovedeno uz proceduralna kršenja koja čine dovoljan osnov za njegovo proglašenje ništavnim. Naravno, Ustav je pravni i politički akt i do sada je politički imperativ zahtevao da se pravnoj manjkavosti ne pridaje značaj, pa samim tim i da se ne pokreće pitanje njegove ništavnosti po osnovu kršenja procedure donošenja kao pravnog akta. Danas je, međutim, jasno da je Ustav i donet u pravno manjkavoj proceduri kako ne bi ometao funkcionisanje već u periodu 2000–2006. (dakle, na osnovu Ustava iz 1990) uspostavljenog nakaradnog ustavnog poretka koji će svoje progresivno obesmišljavanje doživeti pod Aleksandrom Vučićem. Izgovor da bezumnu hitnost nameće osamostaljenje Crne Gore (do kojeg je došlo još 21. maja te godine) i pretnja osamostaljivanja Kosova i Metohije (do koje će doći tek 17. februara 2008), kao i sva zaklinjanja u sveti cilj „borbe za Kosovo“, bili su obična demagogija vladajućih partija kojom su javnost obmanuli da su konačno ustavno osigurali demokratiju (posle šest godina izigravanja obećanja datog biračima DOS-a na izborima 24. decembra 2000. da će u najkraćem roku biti otklonjen postojeći ustavni haos). Ako su 1990. ustavotvorci skrojili Ustav Republike Srbije po meri Slobodana Miloševića (kako je to svojevremeno formulisao Kosta Čavoški), onda su 2006. ustavotvorci skrojili Ustav Republike Srbije upravo po meri nekog poput Aleksandra Vučića, koji će beskrupulozno iskoristiti trošnost svih institucija i mirno vladati kao da je apsolutni monarh.
U predlošku za dva sukcesivna (anti-)predavanja koja sam, na njihov poziv, održao Studentima u Blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu 8. i 9. aprila 2025. napisao sam, a i ovom prilikom ponavljam: u Srbiji nikakvog supstancijalnog i dugoročno održivog napretka neće biti dokle god se ne ojača i dopuni horizontalna podela vlasti, koja se pokazala nedostatnom da obuzda sasvim prizemne apetite pripadnika svih partija koje su obnašale vlast od uvođenja višepartizma nadalje. Neophodno je staviti pod pojačanu kontrolu javni sektor, postaviti osnove za sistemsku borbu protiv korupcije i, najvažnije od svega, dosledno sprovesti regionalizaciju države sa pratećom reorganizacijom Skupštine na osnovama bikameralizma. Rušenja u Savamali 2016, kada su se prvi put pod okriljem noći pojavile maskirani i zakukuljeni huligani koji će kasnije biti nazvani Ćacijima i koji će 2025. izgraditi vojni logor u Pionirskom parku, pokazala su da je progresivno obesmišljavanje ustavnog poretka bilo najtešnje povezano sa povećanjem koruptivne „lovine“ i da u ultracentralistički ustrojenoj Srbiji Beograd ostaje i najveće „lovište“ i njegova najveća žrtva. Zato je u interesu i samog Beograda da počne da funkcioniše vertikalna podela vlasti i da se Vojvodini pridruže i on i još tri ili četiri regiona na koje bi se tzv. centralna Srbija podelila (Kosovo i Metohija bi morala takođe biti region na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti iz 1999. godine, ali bi on, shodno primatu međunarodnog nad unutrašnjim pravom, morao biti izuzet od dalje ustavne regulacije zbog i dalje postojećeg protektorata UN). Mnogo toga od rečenog nalazi se i u Programu izborne liste Studenti pobeđuju, ali bez nužnog poslednjeg koraka – otvaranja ustavnog pitanja.
Pošto ne znamo koliko ćemo dugo biti ukotvljeni u mirnoj luci u koju izgleda da sada uplovljavamo i kakve će se sve partije pojaviti kada se počne kruniti postojeća snažna podrška Studentskoj listi, veoma je važno da se Ustav promeni tokom započetog interregnuma i da se Srbija politički rekonfiguriše. Čak i ako na sledećim skupštinskim izborima ponovo pobedu ostvari Studentska lista, ona više neće imati onako snažnu podršku koju sada uživa (izborna pobeda sa većinom od 52% tada bi mogla biti odraz realnog stanja). Višepartizam će se svakako obnoviti, a sa njim i onaj već pomenuti juriš na državnu kasu.
Danas se nalazimo u situaciji koja, unatoč svim očiglednim razlikama, u jednoj važnoj stvari nalikuje situaciji koja je postojala prilikom stvaranja Prve i Druge Jugoslavije (stvaranje i Treće Jugoslavije i Republike Srbije su, nažalost, već bili čist hohštapleraj, a što ta bruka i sramota do sada nije sprana sa srpskog naroda najveću odgovornost snose upravo oni koji su u proteklom periodu za sebe tvrdili da su bolji od Miloševića). Kao i tada, i danas se u demokratiji traži otklon od loše prošlosti. A ako je to već tako, onda je neophodno učiniti ono što je učinjeno 1921. i 1946. – doneti novi Ustav na ustavotvornoj skupštini. Pritom je neophodno voditi računa da se ne ponovi fatalna greška koju su oba puta ustavotvorci napravili, sejući u političko-teritorijalnom ustrojstvu države klicu njene propasti: prvi put stvarajući besprizorni centralizam koji preti da uništi ne samo ondašnju Jugoslaviju nego i današnju Srbiji, a drugi put stvarajući od Autonomne pokrajine Vojvodine i Autonomne kosovsko-metohijske oblasti anomalije koje su Srbiju predodredile na ustavni haos čijem smo perpetuiranju i danas svedoci.
Stoga, ako se u narednom periodu stvori volja za otvaranje ustavnog pitanja, smatram da bi trebalo doneti Zakon o ustavotvornoj skupštini, na osnovu kojeg bi se raspisali izbori za ustavotvornu skupštinu (najbolje zajedno sa pokrajinskim i lokalnim izborima). Ta skupština, čiji bi sastav bio mali i u potpunosti nezavisan od Narodne skupštine (shodno principijelnom razlikovanju konstitutivne od konstituisane vlasti), organizovala bi javnu raspravu i na osnovu svih prikupljenih mišljenja izradila Predlog Ustava koji bi naposletku dala na regularno referendumsko usvajanje. Tek bi se time zadovoljio neophodni uslov demokratskog legitimiteta, kojeg su izbegli i Milošević 1990. i njegovi naslednici 2006. Novi izbori na svim nivoima, organizovani na osnovu novog Ustava, stvorili bi uslove za uspostavljanje toliko potrebne nove političke konfiguracije Srbije. Tek tada bi se moglo očekivati da nastane cezura koja je u stanju da zaustavi devastirajuće političke procese, započete tokom prve revolucionarne rotacije (2000–2012), eskalirane tokom prve (nadamo se i jedine) restauracije starog režima (2012–2026), a sada tek privremeno primirene.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 31.10.2026.
