Šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

Odgovor Vesni Pešić

Tekstom “Molnarova kritika Zorana Đinđića”, koji se pojavio u junskom broju Republike1 i kojim je osporila neke od mojih stavova iznetih u drugom delu teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (objavljenom u aprilskom broju Republike), Vesna Pešić je otvorila polemiku o prirodi i karakteru politike koju je Đinđić kao premijer Srbije vodio od januara 2001. do marta 2003. Na tome sam joj iskreno zahvalan, pošto je više nego očigledno da o toj politici postoje sasvim oprečna mišljenja (i u samom proevropski orijentisanom delu političkog spektra Srbije) i da je sučeljavanje argumenata o njoj važno ne samo radi njenog istorijski što verodostojnijeg prosuđivanja, nego i radi izvlačenja pouka (“socijalnog učenja”) za ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u narednom periodu.

Na osnovu onoga što je moja oponentkinja napisala u svom prilogu mogu da zaključim da među nama postoje dva nesporazuma i četiri tačke neslaganja.

Počeću s nesporazumima. Vesna Pešić na početku svog teksta upozorava da “(p)otencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla Šmita” u koju sam postavio svoju kritiku Zorana Đinđića. Na to mogu da odgovorim samo da mi svakako nije bila namera da gradim “tvrđavu” kojom bih “obeshrabrivao” učesnike u diskusiji pošto tekst o kojem je reč predstavlja jedno od sedam poglavlja prve verzije moje knjige Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. O ustavnom zlopaćenju Srbije u prvoj dekadi 21. veka koju sam novembra 2009. na čitanje dao mom cenjenom kolegi Nebojši Popovu, s napomenom da u časopisu Republika, kao urednik, objavi bilo koji deo koji nađe za shodno. Knjigu, koja bi iz štampe trebalo da se pojavi sredinom leta, napisao sam u okviru rada na jednom naučnom projektu i bez ikakve namere da se obraćam bilo kome drugom osim intelektualnoj zajednici spremnoj za jednu kompleksnu i bespredrasudnu misaonu aktivnost – kakvu teorijska rasprava o ulozi ideja u politici uvek podrazumeva. Štaviše, kao što pokazuje originalni naslov poglavlja u kojem sam razmatrao političku recepciju ideja iz Šmitove ustavnopravne teorije u Srbiji, namera mi je bila da pokažem kako su neke od njih počele da pristižu u srbijansku intelektualnu elitu u drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih godina, da bi onda, nakon obaranja Miloševićevog režima, našle svoju realizaciju u odgovarajućim politikama, odnosno, još uže, u stavovima prema ustavnom pitanju, te dale svoj doprinos onome što danas u Srbiji realno imamo – ustav totalne pluralističke partijske države koji se samo selektivno primenjuje i čije centralne odredbe o Kosovu, vanrednom i ratnom stanju još uvek čekaju svog pravog egzekutora.

Time dolazimo do drugog nesporazuma koji se odnosi na politički značaj Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića.Iz ove perspektive posmatrano, ma koliko to mojoj oponentkinji paralo uši, jasno je da je mnogo veći politički značaj imao Slobodan Samardžić, kao intelektualac koji je u pomenutom periodu najviše doprineo pozitivnoj afirmaciji Šmitove koncepcije “političkog” u Srbiji i koji je, kao ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj Koštuničinoj vladi, odigrao i te kako važnu ulogu u ustavnim zbivanjima 2006–2008. Sagledan u tom kontekstu Đinđićev politički značaj je sporedan. On je baštenik drugog dela idejnog korpusa Karla Šmita (decizionističke “suverene diktature”), koji ga je inspirisao na, po mom uverenju, takođe loše rešenje ustavnog pitanja i koji se u praksi pokazao nedostatnim da spreči opisano ustavno stanje koje danas imamo u Srbiji. U delu teksta posvećenom Zoranu Đinđiću bilo mi je posebno stalo da pokažem da se Šmitu (tj. teoriji “političkog”) ne može suprotstavljati Šmitom (tj. teorijom “suverene diktature”), jer će na kraju uvek pobediti Šmit, a to je (u kojoj god varijanti) zaista poslednje što nam je potrebno u procesu ustavne konsolidacije i evropske integracije. Obrnuto, ono što nam je u narednom periodu neophodno jeste, po mom mišljenju, razumevanje pogubnosti Šmitove ustavne logike i otklanjanje štete koja je nastala njenom primenom na političke i pravne prilike u Srbiji (odnosno, delimično, u SR Jugoslaviji).

Čitanjem teksta Vesne Pešić stekao sam utisak da se slažemo u dve (nota bene!:vrlo važne) stvari. Oboje smatramo 1) da je Koštuničina politika dovela do uspostavljanja – u Šmitovim kategorijama – totalne pluralističke partijske države u Srbiji i 2) da je Đinđićeva politika bila decizionistička (“Decizionizam, arbitrarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine” – priznaje Vesna Pešić u tački 4 svog teksta). Prava, istinska neslaganja među nama nastaju u pogledu implikacija koje povlači za sobom kvalifikacija Zorana Đinđića kao decizioniste i zato bih na tome zasnovao svoj odgovor Vesni Pešić. Dakle, šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

1) Filozofski temelji decizionizma

Početkom 2001. godine Vesna Pešić je na jednom naučnom skupu organizovanom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, u svom zalaganju za što bržu evropeizaciju Srbije (i Jugoslavije), kritikovala proizvodnju “viška politike” u Srbiji, “koji onemogućava da se formira političko polje u kome transparentno deluju politički subjekti”. Tada je ona izrekla vrlo važan sud o aktuelnoj političkoj situaciji: “Mi ni približno ne možemo da kažemo šta u stvari hoće Koštunica, a šta Đinđić, odnosno mi ne znamo njihova politička gledišta na iste stvari. Pošto se gledišta tako stidljivo ispoljavaju, insistira se na različitim metodama: navodno, jedna frakcija vlasti je sklona brzim promenama ali nelegalnim, a druga je spora ali zato legalistička. No, to su samo prazne reči” (Pešić, 2001: 180). Na istom skupu sam se založio za što brže sazivanje ustavotvorne skupštine (pre svega na saveznom nivou), a sve u cilju da se stvore jasne i transparentne startne pozicije za predstojeće reforme, ali i da se politička situacija razbistri i da se napusti miloševićevska politička konfiguracija, u kojoj je uvek desnica bila ta koja je sprečavala institucionalizaciju političkog života na demokratskim osnovama (Molnar, 2001a: 186–187; preštampano u: Molnar, 2008: 141; upor. i Molnar, 1998: 78; preštampano u: Molnar, 2008: 90). Na nedostatak vremena upozoravao je na istom skupu i naš preminuli kolega Laslo Sekelj, pozivajući se na iskustva u demokratizaciji evropskih zemalja posle Drugog svetskog rata, koja su ukazivala na to da stanje koje se, na ovaj ili onaj način, uspostavi odmah nakon rušenja starog autoritarnog režima ima neumoljivu tendenciju da se reprodukuje u dužem vremenskom periodu (Sekelj, 2001: 104).

Takva upozorenja iz naučnih krugova ostala su bez odjeka. Agonija poslednje Jugoslavije ušla je u dvogodišnju terminalnu fazu, tokom koje je Srbiju razdirao sukob na desnici političkog prostora – upravo sukob između decizionizma i “legalizma”. Radikalizacija tog sukoba polovinom 2002, a zatim i njegovo šokantno okončanje ubistvom Zorana Đinđića 12. marta 2003. (s obzirom na to da kratkotrajna Živkovićeva vlada nije mogla da prevaziđe sukob, niti da spreči pobednički pohod “legalizma” u izgradnju totalne pluralističke partijske države), stvorili su emotivnu koprenu koja i danas istraživače ometa da realno procene koja su “politička gledišta na iste stvari” glavni akteri sukoba skrivali iza, kako je to Vesna Pešić nazvala, “praznih reči”. Samoj Vesni Pešić ubistvo Zorana Đinđića razvejalo je sve neizvesnosti: to što se Vojislav Koštunica razobličio kao reakcionarni restaurator Miloševićeve nacionalističke politike svevlašća moralo je da znači da je Zoran Đinđić bio progresivni zagovornik evropske integracije Srbije (i Jugoslavije). Podležući široko rasprostranjenoj potrebi da se ubijeni premijer prikaže u što boljem svetlu, moja oponentkinja je tada otišla tako daleko da je u teorijskim spisima Zorana Đinđića (koje je on objavljivao u svojim tridesetim godinama) prepoznala “liberalno stanovište, koje je tokom vremena sve više dobijalo obrise političkog projekta” (Pešić, 2003: 14). Dakle, u njenoj tadašnjoj interpretaciji, Zoran Đinđić ne samo što je kao premijer sprovodio ispravnu politiku evropske integracije Srbije, nego je svoju politiku (kao “projekt”!) izgradio na liberalnom političkom stanovištu, teorijski razrađenom mnogo pre nego što je došao na vlast.

Ovde se nalazi prva tačka neslaganja. Tezu da je Zoran Đinđić kao premijer sprovodio politiku liberalne evropeizacije Srbije smatram pogrešnom. Štaviše, sam Đinđić je tvrdio da liberalizam pripada prošlosti (tj. da je “doživeo svoj vrhunac u apsolutističkoj državi”: Đinđić, 1984: 45), eksplicitno odbacivao “individualističko-liberalne teorije osnovnih prava” (Đinđić, 1987b: 36) i insistirao na ekvidistanci u odnosu na sve ideologije (zarad ideološki neutralnih “programskih koncepcija”). Stoga smatram da je Vesna Pešić (i ne samo ona) učinila Đinđiću veliku nepravdu kada ga je posthumno svrstala tamo gde on sam nije ni želeo da pripada. Jednako mi je neprihvatljiv tvrd stav da politika koju je Đinđić vodio dok je bio premijer Srbije nije imala, kao i da danas nema, proevropsku alternativu. Moja teza glasi da su Đinđićeva nastojanja da svoju politiku poveže sa ciljem pridruživanja Srbije Evropskoj uniji bila unapred osuđena na propast upravo zbog njenog decizionističkog jezgra, koje je dezavuisalo borbu protiv Koštuničine “legalističke” opcije i koje ne može služiti ni kao inspiracija za uspešnu ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u drugoj dekadi 21. veka. Tu svoju tezu temeljim na dva ključna aksioma: prvo, decizionizam je inkompatibilan sa svakom transparentnom i koliko-toliko teorijski uobličenom ideologijom – pa tako i sa liberalizmom – i, drugo, put pridruživanja Evropskoj uniji ne mora nužno da podrazumeva evropeizaciju države i društva (što smatram poželjnom i zapravo jedinom sigurnom opcijom), nego može da se pojmi i u kategorijama odgovarajuće filozofsko-istorijske koncepcije nacionalnog “posebnog puta” (Sonderweg).

U tekstu u kojem je kritikovala moje stavove, Vesna Pešić je, kako se ispostavilo, odustala od svojih ranijih, potpuno bezizglednih napora da Đinđića prikaže kao liberala. To smatram jednom od prvih pozitivnih tekovina polemike. Međutim, Vesna Pešić je sada otišla u sasvim drugu krajnost od one iz članka pod naslovom “Aktualnost Đinđićeve filozofije” (sic!), potpuno neosnovano tvrdeći da sa svojih 36 godina Đinđić “očito nije bio sazreo kao filozof i teoretičar”. Motivacija za manevar od “aktualnosti” do “nezrelosti” više je nego jasna: kada se već ne može pokazati da je Đinđić bio dosledni teoretičar i praktičar liberalizma, onda treba trivijalizovati njegov filozofski i teorijski background. Pri tom se slažem da je Đinđić bio eklektičar koji je želeo da preuzima i u svoju misao integriše različite ideje – što vidim kao hvale vrednu odliku. To, međutim, ne obesnažuje moju tvrdnju da su ideje koje su se pokazale najrelevantnijim za njegovo postupanje kao političara na vlasti 2001–2003. bile upravo decizionističke ideje Karla Šmita. Mi ne znamo kako bi se Zoran Đinđić razvijao da je živeo i delao u uslovima konsolidovanog demokratskog poretka i da li bi neke druge ideje za koje se zanimao dobile veći značaj u njegovim očima. Činjenica je da su njegovi ključni teorijski stavovi o politici nastali u vreme urušavanja komunizma, dok je njegov ključni politički angažman nastupio u stanju revolucionarnog haosa, prouzrokovanog urušavanjem Miloševićevog režima; u tim uslovima, smatram da mu se Šmitova decizionistička opcija, formirana u smutnim vremenima entropije Vajmarske republike, nametnula kao najbliža i najplauzibilnija.

Time dolazimo do nagoveštenog spora o samom fenomenu decizionizma. Za razliku od Vesne Pešić, koja očigledno veruje da može postojati filozofski nefundirani decizionizam, ja smatram da je za postojanje decizionizma nužno postojanje legitimacione matrice u jednoj specifičnoj oblasti filozofije – naime, u filozofiji istorije. Jer, odluke koje decizionizam uzdiže u vrhunski pokretač svekolikog društvenog života nikada nisu mišljene kao izraz arbitrarnosti i pukog voluntarizma, već im se legitimacija uvek nalazi u oblasti istorijske naddeterminacije.

U svojoj uticajnoj knjizi Legitimnost novog veka Hans Blumenberg je decizionistički legitimacioni obrazac objasnio na sledeći način: “decizionizam svoj odnos prema legitimnosti uzima iz poricanja voluntarizma. Jer, potonji je nalik na institucionalizovanu nepostojanost apsolutne moći, dok prvi živi od toga da su ‘odluke’ uvek već donete kad nastupe istorijske instance” (Blumenberg, 2004: 78). Istorijsku naddeterminaciju “odluka” decizionizam izvršava posredstvom mesijanske uloge velikih (istorijskih) ličnosti, na način na koji je to prvi put u svojoj filozofiji istorije učinio Hegel – uz pomoć monarhijskog (ali i kvazimonarhijskog) elementa “apsolutno suverene ličnosti” (Blumenberg, 2004: 80). Iako su za kasniji razvoj decizionizma veliki značaj imali kritičari Hegelove filozofije istorije, poput Serena Kjerkegora i Karla Marksa – koji su kroz čistoću čina smatrali da će se osloboditi jalovog “rezonovanja” celokupne prosvetiteljske epohe (upor. Levit, 2001: 142–143) – Hegelovo združivanje univerzalne istorije (shvaćene kao svojevrsne teodiceje), nacionalne karakterologije (kao osnovne pretpostavke za “posebne puteve” svakog naroda pojedinačno) i mesijanskog sjaja “velikog čoveka” (po modelu revolucionarnog despota Napoleona Bonaparte) pokazalo se kao nezaobilazna osnova za sve kasnije varijacije decizionističke legitimacione matrice.

To sve, naravno, ne znači da svaki decizionista mora biti filozof; on samo mora imati potrebu za filozofsko-istorijskom legitimacionom matricom, koju mu može obezbediti i neko drugi, neki filozofski obrazovani “advokat” poput samog Karla Šmita. Na kraju krajeva, Šmitova decizionistička teorija je upravo i nastala kao kruna njegovih “advokatskih” delatnosti u korist pretendenata na suverenu diktaturu u Vajmarskoj Nemačkoj. U Đinđićevom slučaju imali smo, pak, idealan spoj filozofa i političara: sklonost ka decizionističkom načinu razmišljanja i razumevanju funkcionisanja vlasti on je formirao još u svojoj “filozofskoj fazi”, tokom osamdesetih godina, prevashodno pod uticajem čitanja Šmitovih spisa, da bi je onda aktivirao kada je sam došao u posed premijerske vlasti. Naravno, svi oni koji su zainteresovani za ozbiljnije proučavanje Đinđićeve političke prakse (i pre i nakon njegovog dolaska na vlast) moraju da uzmu u obzir mnoge druge aktuelne okolnosti, a ne samo literaturu koju je čitao dok je bio u “filozofskoj fazi”. Iz ograničene perspektive zadatka rekonstruisanja Đinđićevog shvatanja politike (kao i potrebe za njenim legitimiranjem) koju je vodio kao premijer Srbije, ovaj iskorak u istoriju ideja (koje je dobro poznavao i čijem je dejstvu bio dugi niz godina pre toga izložen) pokazuje se kao neminovan.

Ako je išta bilo legitimaciona matrica Đinđićeve vlasti to je bila upravo njegova “filozofija srpske istorije”, o kojoj sam detaljno pisao u drugom delu teksta “Dva oblika političke  recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (na šta ovde nemam potrebu da se vraćam, pošto rečenom nemam šta ni da dodam, ni da oduzmem). U Đinđićevoj “filozofiji srpske istorije” preplitali su se, sasvim na Hegelovom tragu, univerzalna istorija (koja, u aktuelnoj verziji, evropske narode “tera” na priključenje Evropskoj uniji), srpskiSonderweg (koji bi se zapravo, nakon gubitka u istorijskom bespuću 20. veka, tek tokom prve dekade 21. veka samopotvrdio kao takav) i “velika ličnost”, koja koncentriše vlast u svojim rukama, koja razume tu istorijsku naddeterminaciju i koja zato ne preza ni od čega da bi uklonila sve (kako joj se čini, uzaludne i neodržive) prepreke. Upravo u toj filozofsko-istorijskoj armaturi decizionizma krije se njegova snaga, njegova spremnost na politički “avanturizam”, ali i klica njegove propasti: s obzirom na to da je povratna sprega sa realnošću blokirana (navodno boljim uvidom u “suštinska” kretanja istorijskog duha), pojačava se autizam, osećaj mesijanstva (koji se realizuje kroz “slobodu čina”) i rezistentnost na trezveno sagledavanje objektivnih rizika od pojedinačnih “avanturističkih” poteza.

2) Decizionistički antinormativizam

U svojoj kritici mojih stavova Vesna Pešić je tvrdila da Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice”. Kao potvrdu te tvrdnje ona je navela Đinđićeve reči “Legalizam, znate šta znači? To znači striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića – sve drugo je nelegalizam”. Iako se temelji na već navedenoj suprotstavljenosti naših osnovnih teza o karakteru i sprovodivosti Đinđićeve politike, neslaganje između moje oponentkinje i mene po ovom pitanju još je izrazitije nego po prvom pitanju. Pre svega, smatram da ona u ovom delu svoje kritike mojih stavova tone još dublje u kanon navijačke istoriografije koja minimizuje nedostatke svog favorita, pripisuje mu sve same plemenite namere, a za sve njegove propuste optužuje zle namere njegovog konkurenta za vlast. Da li su u pitanju navijači Zorana Đinđića ili Vojislava Koštunice potpuno je svejedno: i jedni i drugi imaju univerzalan obrazac redistribuiranja celokupne krivice za katastrofalan bilans srbijanske demokratske tranzicije u prvoj dekadi 21. veka na “dežurnog krivca”. Pri tom zvuči potpuno neverovatno objašnjenje Vesne Pešić da decizionista Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari”. Kao prvo, nema te prepreke koja će decizionistu odvratiti od nekog nauma ako ga procenjuje kao saobrazan svojoj filozofiji istorije i svojoj misiji. Ustavotvorna skupština ne samo što nije bila uklopiva u Đinđićevu “filozofiju srpske istorije”, nego je samo mogla da ugrozi njegovu poziciju na vrhu decizionističke piramide. Zato je pravi politički stav u kojem se ogledao njegov politički credo bio da je “jedinstvo DOS-a (…) dovoljno za funkcionisanje sistema” (Đinđić, 2001: 90). Pošto je DOS bio suveren (baš kao što je i on sam bio suveren unutar DOS-a), Đinđić ne samo što nikada nije ni pomišljao na ustavotvornu skupštinu, nego je na nju mogao da gleda samo kao na opasnost razgradnje tog suvereniteta u pravcu demokratske ustavne države (u kojoj, kao što je poznato, suverena instanca vlasti ne postoji: upor. Kriele, 1988; Molnar, 2002: 25 i dalje).

Drugo, postavlja se pitanje na koji način i sa kojim obrazloženjem bi Vojislav Koštunica mogao da ospori ili spreči sazivanje ustavotvorne skupštine, da ga je Zoran Đinđić kojim slučajem stvarno inicirao. Pa jedan od najupečatljivijih segmenata Koštuničine kritike Miloševićevog ustavotvorstva u devedesetim godinama odnosio se na nedostatak legitimiteta usled nesazivanja ustavotvorne skupštine; jedan od najoriginalnijih programskih ciljeva DSS-a u to vreme je sazivanje ustavotvorne skupštine; na kraju krajeva, jedan od najvažnijih liberalnih prežitaka iz vremena prevođenja Federalističkih spisa u misaonom sklopu Vojislava Koštunice upravo je ideja ustavotvorne skupštine! Kako bi Vojislav Koštunica mogao da izbegne političku smrt da je bojkotovao, opstruirao ili, kojim slučajem, čak pokušao da spreči DOS u iskrenoj, otvorenoj i odlučnoj inicijativi za sazivanje ustavotvorne skupštine, pa samim tim i realizaciji tako važnog proklamovanog političkog cilja DSS-a? Najozbiljniji politički propust Vojislav Koštunica je učinio upravo onda kada je svoj “legalizam” lišio svih konstitucionalnih premisa, svrstao se uz sve one koji su zatirali uslove za sazivanje ustavotvorne skupštine i prihvatio političko pesničenje kojim je započela erozija njegovog  političkog kredibiliteta.

Naposletku, treće, postavlja se pitanje zašto Zoran Đinđić nije inicirao sazivanje ustavotvorne skupštine u februaru 2003. Da je tačno da mu je jedina prepreka za sazivanje ustavotvorne skupštine bio Vojislav Koštunica, kako tvrdi Vesna Pešić, onda bi mu demontaža poslednje Jugoslavije i poslednjeg zvaničnog uporišta vlasti potonjeg bila idealna prilika za to. Zoran Đinđić, međutim, nije ni pomislio na to rešenje. Izbegavajući kako pluralističko-demokratsku opciju (tj. sazivanje ustavotvorne skupštine), tako i tzv. legalističku opciju (za koju će Vojislav Koštunica 2006, kao premijer, pridobiti 242 poslanika Skupštine Srbije i oko 45% birača registrovanih u važećim biračkim spiskovima), on se opredelio za nešto treće – za decizionistički put ustavotvorstva koji je bio u nesaglasju i sa pluralističkom demokratijom i sa tada važećim pravilima ustavne revizije (pošto je trebalo da ga ostvari 126 poslanika Skupštine Srbije koji su se nalazili pod njegovom kontrolom i prosta većina birača izašlih na izbore). Kako bi realno tekao ovaj proces ustavotvorstva, šta bi bile ustavne odredbe i ko bi bio čuvar takvog ustava mi danas ne možemo znati, zato što je sve obustavljeno nedugo nakon Đinđićevog ubistva. Ono, pak, što sasvim pouzdano znamo jeste da je Zoran Đinđić bio jedan od principijelnih političkih aktera koji su u periodu od oktobra 2000. do februara 2003. odbacivali opciju sazivanja ustavotvorne skupštine. Na početku tog perioda on svakako nije bio jedini; na kraju tog perioda bio je spreman da ostane jedini. Poslednja rečenica iz izjave Zorana Đinđića koju je citirala Vesna Pešić indikativna je, međutim, u jednom drugom pogledu. Ona pokazuje da je Đinđić video pred sobom samo dve alternative: legalizam (“striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića”, i to od strane “ljudi Slobodana Miloševića”) i “nelegalizam”. Ovde dolazi do izražaja tipično decizionistički način gledanja na pravo: “legalizam” je način na koji funkcioniše pravo koje je jedan diktator stvorio i za čiju “striktnu” interpretaciju i primenu je postavio svoje ljude od poverenja. Nakon rušenja vlasti tog diktatora Đinđić se opredelio za “nelegalizam” – koji je jedino mogao da znači suvereno donošenje odluka koje neće biti vezane ni Miloševićevim, ali ni bilo kojim drugim “legalizmom”. Zbog toga nije nimalo čudno što je Đinđićeva vlada “tokom 2001–2002. vladala uredbama i za godinu dana je donela više uredbi nego sve Miloševićeve vlade za deset godina” (Prokopijević et al., 2002: 56). U nekim oblastima društvenog života, u kojima je već ionako postojao pravni galimatijas, kao što su npr. bile lukrativne i korupciji podložne carine, takve uredbe ne samo što nisu rešavale probleme manjkavog “legalizma”, nego su, upravo obrnuto, samo produbljivale vladajući haos i dovodile “do stvaranja svesti o tome da je samo  lični ekonomski interes opravdan” (Begović et al., 2002: 92). Čak i u situacijama u kojima nije mogao da se slobodno koristi svemogućim uredbama, već  je bio prisiljen da se poziva na Miloševićev ustav i njegove zakone, Đinđić je uvek sebi čuvao decizionističku slobodu da ih “interpretira” prema vlastitom nahođenju i potrebama vlasti, oslanjajući se na faktičku moć da isključi sve druge “interpretacije” koje mu nisu odgovarale. Tako mu je sopstvena “interpretacija” jednog od poslednjih Miloševićevih zakona – Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije od 9. oktobra 2000. – prema kojoj su nekooperativni poslanici vrlo lako mogli da izgube mandat (razlog je mogao biti i nedolaženje na sednice), donosila moć da skoro slobodno raspolaže mandatima poslanika Srbije, a samim tim i da počne da odlučuje o skupštinskoj većini. Borbu pravnim argumentima i za pravne argumente zamenila je otvorena borba za moć slobodnog odlučivanja o  svemu i svačemu, pa tako i o “pravom” smislu pravnih normi – čime su one praktično prestale da imaju bilo kakav univerzalan racionalan supstrat i realan društveni značaj.

Iako formulisan na način pobijanja Koštuničinog pogubnog “legalizma”, Đinđićev “nelegalizam” je dobro sledio Šmitovu logiku postupanja suverena u haotičnom prirodnom stanju. Naime, na osnovu jedne vrlo tendenciozno iskrivljene interpretacije političke filozofije Tomasa Hobsa (iz koje su izostavljeni svi elementi prirodnog prava i društvenog ugovora – upor. detaljnije o tome: Molnar, 2001: 183 i dalje), Karl Šmit je formulisao decizionistički credo: “suverena odluka je državna diktaturakoja stvara zakon i poredak, diktatura u anarhičnoj nesigurnosti i nad anarhičnom nesigurnošću preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” (Šmit, 2003: 23). Iako je Šmit dopuštao da kasniji pravni razvitak može ići pravcu normativizma ili institucionalizma (koji je vrhunio u nacionalsocijalističkom “mišljenju konkretnog poretka”: upor. Šmit, 2003: 42), njegov temeljni stav je glasio da u nultoj tački, dok svega toga nema, društvo funkcioniše na svom najelementarnijem, što znači na decizionističkom principu: tada, shodno Đinđićevoj vlastitoj interpretaciji tog stava, članovi društva sebi postavljaju samo “osnovno pitanje koje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje” (Đinđić, 2003: 57). A onaj ko odlučuje – sećaće se kasnije Dušan Mihajlović Đinđićevih reči iz vremena kada je ovaj bio premijer – rukovodi se principom: “nije važna istina, već percepcija javnosti o događaju” (Mihajlović, 2005: 297). Istina je bila trajno prognana iz Đinđićeve percepcije sveta podeljenog na one koji slobodno odlučuju i one koji varljivo percipiraju.

3) Suverena diktatura

Moja oponentkinja mi je, odmah na početku svog teksta, zamerila: “Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavala dela Karla Šmita”. Ta tvrdnja nije u potpunosti tačna. Pogledajmo šta stvarno stoji u mom tekstu: “Po parametrima sopstvene teorije, Đinđićeva premijerska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička. Ono što je jedino moglo da čini razliku bilo je dalje ojačavanje momentasuverene ustavotvornosti”. Prema tome, ja nisam nikada mogao ni pomisliti na to da su Broz i Milošević čitali i primenjivali učenje Karla Šmita; tvrdio sam samo to da su zaključci do kojih je Đinđić došao u svojoj, Šmitovom teorijom inspirisanoj analizi komunističke i Miloševićeve diktature mogli da se primene i na njega samog, kada je u periodu 2001–2003. počeo da kumulira vlast i gradi sopstvenu (suverenu) diktaturu.

I zaista ne vidim šta je sporno u toj, sasvim prirodnoj simbiozi decizionizma i diktature (koja nije komesarska, nego “suverena”, tj. koja, u užem smislu Šmitovog koncepta, prethodi kretanju na neki od dva pomenuta puta pravnog razvitka). Kovitlac borbe za moć koji je Đinđić podigao u nameri da utvrdi svoj decizionistički položaj udaljio ga je ne samo od običnih građana (koji su se u sociološkim istraživanjima jednoglasno izjašnjavali o tome da ne vide nikakve institucionalne promene u Srbiji u odnosu na Miloševićevo vreme: Pavićević, 2003: 92), radnih ljudi i sindikata (Marinković, 2002: 282–283), glasača DOS-a (uoči pogibije, podršku mu je davalo, u najboljem slučaju, do 30% biračkog tela: Goati, 2004: 311), nego i od mnogobrojnih dojučerašnjih saboraca iz redova tog istog DOS-a. O tome su u javnosti već svedočili neki od potonjih. Miodrag Mile Isakov je tako, na primer, opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne trpeći rasprave i prigovore (Isakov, 2005: 152–153); Dušan Mihajlović se protivio njegovoj sklonosti da saradnike tretira kao “potrošnu robu” (Mihajlović, 2005: 297); Milana St. Protića je porast njegove samoizolacije, arogancije i netrpeljivosti naveo da u njemu prepozna “jednog balkanskog despota” (Protić, 2005: 235); pa čak je i do kraja lojalni Čeda Jovanović napisao da su se, uoči atentata, pripadnici tvrdog jezgra oko Đinđića, iscrpljeni sukobima sa sve većim brojem protivnika (i neprijatelja), osećali “usamljeni” (Jovanović, 2005: 113). Međutim, Đinđić se slepo držao svog decizionističkog načela – da u uslovima “preddržavnog i poddržavnog” haosa osnovno pitanje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje i kako javnost percipira događaje – i zato je mirno mogao da ignoriše sve sumorniju realnost oko sebe i sve frapantnije sličnosti između njegove i vlasti njegovih prethodnika. Tako je vremenom nastao circulus vitiosus iz kojeg nije bilo izlaza: pošto su se stare, pervertirane institucije urušavale, a nove, demokratske se nisu izgrađivale i pošto su se društveni sukobi, u stanju haotične tranzicije, samo umnožavali i povećavali vrednosnu konfuziju, logika rotacione revolucije počela je da funkcioniše (o razlici između ustavotvorne i rotacione revolucije videti: Molnar, 2001b: 255 i dalje), dezavuišući u najvećoj meri premijerov ultimativni cilj priključenja Srbije Evropskoj uniji. Štaviše, nemogućnost da ovlada rastućim unutrašnjim problemima (čak i kada je razvlastio svoje najveće rivale, Miloševića, Šešelja i Koštunicu, i kada je već krenuo u obračun s Ulemekom) primoravala je Đinđića da kompenzaciju traži na spoljnopolitičkom planu, gde mu je (zbog kratkoročne nedostižnosti željenog članstva u Evropskoj uniji) na raspolaganju stajalo samo pitanje statusa Kosova – tog Melstrema svih novijih nastojanja da se Srbija civilizuje, demokratizuje pa, na kraju krajeva, i evropeizuje (na šta ću se još vratiti pod tačkom 4).

Takvo stanje u Srbiji (pa, donekle, i u Jugoslaviji) Đinđić je percipirao kao anarhično stanje, u kojem se “legalizam” starog diktatora mora posmatrati kao ništavan i u kojem novi diktator (tj. on sam) mora biti potpuno suveren i početi od početka – svojim potpuno slobodnim odlukama kao suštinom “nelegalizma”. A pošto državu u kojoj je delovao nije tretirao kao pravnu (ni u smislu rule of law, ni u smislu Rechtsstaat), Đinđićev “nelegalizam” je po prirodi stvari morao da bude podvrgnut imperativu stvaranja vlastite piramide instanci koje donose “odluke” i koje funkcionišu na (iz starog režima već poznatim) principima ličnog poverenja i lojalnosti (prevashodno prema “apsolutno suverenoj ličnosti” na vrhu DOS-a). Otuda odsustvo bilo kakve ozbiljne inicijative da se srede prilike u sudskoj vlasti, otuda klijentelistička tendencija postoktobarskog partijskog sistema Srbije, otuda vladavina uredbama, otuda, naposletku, ubrzano povezivanje položaja u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, kao i funkcija u izvršnoj vlasti i upravnim odborima javnih preduzeća (čime su i stvoreni temelji sistemske korupcije: Barać i Zlatić, 2004: 36 i dalje). Iz te perspektive podela vlasti, programske političke partije, impersonalne institucije, pravni sporovi, nadređenost osnovnih prava čoveka drugim pravima itd. postali su luksuz koji su možda sebi i mogle da dozvole razvijene ustavne demokratske države, dok su u uslovima “preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” bile isključiva opasnost po suverenitet države, DOS-a i Zorana Đinđića samog.

Time naposletku dolazimo i do presudne razlike između Đinđićeve diktature i diktatura njegovih prethodnika. Dok su i Broz i Milošević došli u poziciju da svoje diktatorske režime stabilizuju ustavima (sačuvavši, naravno, pravo da ga menjaju raznoraznim “kreativnim interpretacijama” svojih poslušnika), Đinđić je vladao u stanju potpunog pravnog haosa, iz kojeg je tek trebalo da proistekne nekakav ustavni poredak i koje je njegovoj diktaturi neprekidno nametalo zadatak suverene ustavotvornosti. Drugim rečima, slobodne odluke i odluke kojima su pojedine postojeće pravne, pa i ustavne norme (donete u vreme Miloševićevog režima) interpretirane na način da bi se omogućilo zadovoljenje neke ad hoc potrebe vlasti morale su da se u doglednoj budućnosti (tačnije, do 2010) razbiju o jedan već izgrađeni i kompleksno razvijeni pravni poredak – pravni poredak Evropske unije. Zadatak suverenog ustavotvorstva zato je u Đinđićevoj svesti bio neraspletivo povezan – štaviše, bio je njegova direktna posledica – s ultimativnim zadatkom evropske integracije Srbije. Tu svake sličnosti između Đinđića i njegovih prethodnika prestaju i započinje najveća inovacija Đinđićeve vladavine uopšte.

4) Decizionistička varijanta evropeizacije Srbije

“Teza ‘o mesijanskoj diktaturi’ takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za sve zemlje koje su se izvukle iz komunizma posle pada Berlinskog zida, i neupitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića)?” – pita se Vesna Pešić, imputirajući mi implicite da sam neka vrsta evroskeptika čim dovodim u pitanje sve Đinđićeve tekovine evropeizacije Srbije, a verovatno i sve druge tekovine njegove politike (zaključno sa svim onim što su uradili i svi ministri u njegovoj vladi).

Ovde su već moje reči tendenciozno izvrnute. Meni nije ni na kraj pameti palo da osporim sve tekovine Đinđićeve politike (njegove ministre nisam ni pominjao). Štaviše, napisao sam vrlo jasno: “Njene nesumnjive dobre strane – predanost cilju evropskih integracija, afirmacija kulture nenasilja i dinamizacija političkog života – zaslužuju da i dalje inspirišu nove generacije političkih teoretičara i praktičara u Srbiji”. Međutim, ono što je meni bilo važno da naglasim jeste da je Đinđićev decizionizam sve te pozitivne tekovine progresivno ugrožavao i obesmišljavao; jer, ako se ispravni ciljevi u dužem vremenskom periodu kontinuirano nastoje realizovati uz pomoć pogrešnih sredstava od njih na kraju ne ostaje ništa. A decizionizam je, svojom fiksacijom na odlučivanje i borbu za moć da se odlučuje, kao Bogom predodređen da na kraju napusti sve pozitivne vrednosti i da vlast pojmi kao samosvrhu. Zoran Đinđić je, primera radi, bio taj koji je započeo praksu prećutne rehabilitacije delova starog režima (konkretno, otcepljene frakcije SPS-a koju je Branislav Ivković nazvao  socijalističkom narodnom strankom), kako bi uz njihovu pomoć namicao većinu u skupštini i njenim odborima za predloge vlade i nesmetano vladanje. Spirala netransparentne i neprincipijelne političke trgovine u skupštini tada je započela da funkcioniše, usmeravajući Srbiju na onaj pogubni put koji je svojevremeno u celosti prešla Vajmarska Nemačka. U njenim poslednjim danima – kada su se Šmitovi klijenti (Kurt fon Šlajher, pre svih) borili za moć (i međusobno i svi zajedno protiv Adolfa Hitlera) i kada je decizionizam, ogoljen do krajnosti, počeo da proizvodi svoje najpogubnije posledice – “usvajanje političkih odluka bilo kog porekla i bilo kog sadržaja, sve dok iza njih stoji dovoljno moći (…) doprinelo je tome da se pokopa svaki univerzalno priznati vrednosni sistem” (Neumann, 1988: 75). To je bila objektivna opasnost koja je od 2002. počela da se nadvija i nad postmiloševićevskom Srbijom, koja perzistira i danas i koja bi na kraju lako mogla da poništi sve tri pomenute vrednosti koje se danas još uvek (kako sam konstatovao, s pravom) u Srbiji dovode u vezu s imenom Zorana Đinđića. Pogledajmo jedan sasvim drugačiji primer – u oblasti ekonomske politike. I tu je došla do izražaja Đinđićeva fiksacija za 2010. godinu (kada je Srbija, prema temeljnoj “odluci”, trebalo da postane punopravni član Evropske unije). Nastavljajući praksu stare komandne ekonomije, Đinđićeva vlada je donela “prvu desetoljetku” (tj. “Strategiju privrednog razvoja Srbije do 2010”), kojom je projektovala fantastične ekonomske uspehe koje namerava da ostvari svojom reformskom politikom (npr. dugoročni rast društvenog proizvoda trebalo je da dostigne 8,55%, a u pojedinim sektorima i celih 15%) i koji su trebali da služe stvaranju ekonomskih preduslova za priključenje Evropskoj uniji. Međutim, uprkos optimističkim najavama brzih, sveobuhvatnih i dubinskih ekonomskih reformi, malo toga je za Đinđićevog života zaista realizovano. Štaviše, u javnosti “je vlada Zorana Đinđića forsirala retoriku o sebi kao ‘reformskoj vladi koja nema alternativu’, dok je u stvarnosti čuvala status quo a zapadnu pomoć koristila kako bi stvorila utisak da se u Srbiji bolje živi i da je to rezultat reformi vlade” (Prokopijević et al., 2002: 60). A tamo gde je nešto činjeno, reforma je na sebi nosila nesumnjiv pečat decizionizma. Jedan od prvih krupnijih rezultata postoktobarskog pobedničkog decizionizma bila je jedna sasvim osobena “filozofija privatizacije”, inaugurisana Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz juna 2001. Privatizacija u Srbiji osmišljena je u suprotnosti ne samo sa važećim Ustavom, nego i sa samim evropskim standardima; potpuno izuzeta iz kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja, brižljivo pošteđena svakog oblika javne kontrole (Barać i Zlatić, 2004: 15 i dalje), ona je ponosno obznanjivala suverenost članova vlade – a to znači, u krajnjoj liniji, DOS-a, odnosno Zorana Đinđića samog – u raspolaganju društvenom svojinom Srbije. Rezultat takve “filozofije privatizacije” nisu bile samo afere i skandali (kao što je to, primera radi, sa “Sartidom” bio slučaj), nego i jedna haotična privredna transformacija koja je, kao ekonomski pandan pravnom haosu, dodatno udaljavala Srbiju od Evropske unije.

*

Pervertiranje krajnje poželjnog strateškog opredeljenja Srbije za priključenje Evropskoj uniji u mesijanski poduhvat sa slabim šansama za uspeh imalo je dve stožerne tačke. Prvo, Đinđić je sebe samog video kao nezamenljivu “veliku ličnost” kojoj je istorija dodelila zadatak privođenja Srbije na “glavni tok”, i to u roku koji je i sama Vesna Pešić označila kao “nerealan”. Drugo, pošto je srpski “poseban put” trebalo da traje ipak nezanemarljivih deset godina (sve do 2010) i pošto sredstva decizionizma nisu mogla da obezbede ni minimalnu društvenu koheziju tokom celog tog perioda, to je glavna dopuna decizionizmu u socijalnoj integraciji Srbije morala biti pronađena u – iracionalnoj nacionalnoj homogenizaciji.

Kada se krajem osamdesetih godina prošlog veka bivša SFRJ raspadala pod uticajem sukobljenih nacionalističkih politika na temelju nacionalnih homogenizacija Zoran Đinđić je insistirao na Šmitovoj koncepciji nacionalne homogenosti kao ključnom preduslovu za “pravu” “državnu celinu” – nacionalnu državu (Đinđić, 1988: 9). Ne mareći mnogo za činjenicu da su obični (komunizmom nezadojeni) stanovnici Srbije bili duhovno najbliži Evropi upravo tada, kao deo Jugoslavije (isto je važilo i za onaj deo međuratnog perioda koji je usledio posle smrti prvog jugoslovenskog diktatora), Đinđić se tada saglašavao sa srpskim intelektualcima (o njima upor. Milosavljević, 1996) koji su nacionalnu homogenizaciju u Srbiji (i drugim bivšim jugoslovenskim republikama) tretirali kao pretpostavku svakog društvenog oporavka i državne konsolidacije (na ruševinama SFRJ). I kasnije je Đinđić jugoslovenstvo video kao ideološku zabludu srpskog naroda (Đinđić, 2005: 16), pa mu nije predstavljalo problem ni da Crnu Goru isprati na put samostalnosti. Kosovo je, međutim, predstavljalo neuporedivo veći problem, ali Đinđić ni u njegovom rešavanju nije nameravao da odstupi od principa nacionalne homogenosti: severni deo, koji je bio većinski naseljen Srbima, trebalo je odvojiti od mnogo većeg ostatka (u kojem je postojala albanska nacionalna homogenizacija) i (ponovo) pripojiti Srbiji. Đinđićeva nevolja ležala je, međutim, u tome što je zaokruženje etnički homogene Srbije – za koju je, kako svedoči intervju Der Spiegelu od 1. januara 2003, bio spreman da na kocku stavi stabilnost Bosne i Hercegovine (Đinđić, 2003: 20), što znači i celog regiona – doživljavao kao sredstvo za sticanje popularnosti i za opstanak na vlasti, zbog čega je bio spreman da se upusti u očajnički poduhvat realizacije tog političkog cilja u kratkom roku (zapravo već u narednih nekoliko godina), uz ogroman rizik lavine negativnih reakcija iz međunarodne zajednice, a pogotovo iz Evropske unije. Šta god danas mislili o opciji podele Kosova, ona je bila tempirana bomba na Đinđićevom putu ekspresnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji: iako je bila relikt starog obrasca nacionalne homogenizacije, koji je svu svoju autodestruktivnost pokazao još pod Miloševićem, Đinđić je osećao potrebu da je zadrži u vlastitom projektu srpskog Sonderwega, čak i po cenu ulaska u nove, još ozbiljnije i hazardnije sukobe sa svojim “evropskim partnerima”.

A ti sukobi su se već jasno raspoznavali 2002, i to upravo zbog toga što je prepuštanje šmitovskom “nelegalizmu”, koji u haosu prirodnog stanja priznaje samo potpuno slobodne odluke suverene diktatorske vlasti i vodi računa o imperativima nacionalne homogenizacije, počelo sve ozbiljnije da kolidira s realnim potrebama Srbije za dalekosežnim strukturnim promenama u svim segmentima društva (i to ne samo zbog toga da bi bili kompatibilni s evropskim sistemima). To se može plastično ilustrovati na primeru sukoba Đinđićeve vlade sa Saveznim ustavnim sudom (kojem se na čelu tada već nalazio profesor Momčilo Grubač iz Demokratskog centra) krajem jula 2002. Reagujući na poništavanje odluke Administrativnog odbora Skupštine Srbije kojom se oduzima mandat 21 poslaniku DSS-a zbog kršenja njihovog zajamčenog pasivnog biračkog prava “†p‡remijer Srbije Zoran Đinđić istog dana je izjavio da odluka Saveznog ustavnog suda osporava suverenitet u pravima i obavezama izborne koalicije DOS i da on ne vidi mogućnost da se DOS-u ospori to pravo” (Milošević, 2002). Pred voljom suverena u Srbiji moralo je, dakle, da ustukne svako osnovno pravo i svaki sud. Ipak, posle taktičkog nadmudrivanja s ciljem da se efektivno obezvredi odluka Saveznog ustavnog suda, Đinđić je na kraju pristao da vrati poslanike DSS-a u Skupštinu Srbije – ali ne zarad zaštite njihovih osnovnih prava ili poštovanja institucije Saveznog ustavnog suda, nego usled neinstitucionalnog pritiska zvaničnika Evropske unije, koji su se tako pojavili u ulozi najviše decizionističke instance koja (indiferentna prema istini!?!) donosi sopstvene odluke.

Suverena odluka za ekspresno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, koja je proizašla iz Đinđićeve “filozofije srpske istorije”, kojom je na brzinu (do 2010) trebalo da se okonča srpski Sonderwegi za realizaciju koje je bio sposoban samo jedan jedinstveni “veliki čovek” – on sam – na vrhu piramide instanci koje donose “odluke” (priznajući samo zvaničnike Evropske unije kao vrhovne arbitre), ne može se kvalifikovati drugačije nego kao mesijanska. Samo iz te perspektive učlanjenje Srbije u Evropsku uniju postajalo je mesijanski zadatak, ravan onom ranijem, komunističkom ili aktuelnom konkurentskom, koji bi Srbiju da sačuva od zala moderne zapadne civilizacije. Takav model “evropeizacije” smatrao sam i još uvek smatram kontraproduktivnim upravo sa stanovišta cilja kojem je nominalno bio namenjen. Članstvo u Evropskoj uniji može se postići samo ako se na odgovarajući način menja ceo ustavni sistem, kao temeljni okvir za sve druge reforme, i ako se u te promene demokratski uključe građani Srbije. To je bila suština ideje ustavotvorne skupštine za koju smo se u proteklim godinama zalagali moji istomišljenici (ponajviše na stranicama časopisa Republika) i ja. Izgradnja institucija koje su pravno kompatibilne s evropskim institucijama – i, štaviše, afirmacija odgovarajućih vrednosti – ne može da usledi milošću neke suverene instance koja donosi odluke i koja strepi jedino od neformalnih intervencija zvaničnika Evropske unije, već samo kroz istinsku podelu vlasti (sa realno nezavisnim sudstvom, kojeg i dalje nemamo), kroz regulisanu i fer borbu više konkurentskih političkih opcija (koje imaju svoje jasne programe, o čijoj prihvatljivosti odlučuju birači na izborima), kroz slobodne medije i kroz transparentnost delanja svih nosilaca vlasti. Decizionizam je za tako nešto podoban taman onoliko malo koliko i totalna pluralistička partijska država koja trenutno u Srbiji funkcioniše (u iščekivanju novog “cara” Lazara da je totalno mobiliše za ponovno osvajanje Kosova i Metohije).

Zbog svega toga sam sklon da Zorana Đinđića i njegovu “filozofiju srpske istorije” svrstam pre u kontroverzne pripreme Srbije za ozbiljno zakoračivanje na put evropskih integracija, nego u njenu supstancijalnu evropeizaciju. Njegov sukob sa Vojislavom Koštunicom bio je, kao što sam već konstatovao, sukob na desnici, koji se odvijao mnogo više u znaku nemoći da se okonča rotaciono kretanje revolucije u Srbiji, nego što je realno oblikovao srbijansku evropsku budućnost. Sama činjenica da je mučki ubijen, sa po svoj prilici političkom pozadinom (koja i danas ostaje skrivena u tami kao i pre sedam godina), ne menja ništa na tome. Pored toga što je tragična sama po sebi, njegova smrt na tragičnosti dobija perpetuiranjem mita da je bio ništa manje od mesije – spasioca Srbije. Taj mit sasvim izvesno nema snagu da unapredi performanse Srbije na njenom tegobnom putu ustavne konsolidacije i evropske integracije u drugoj (a, ko zna, možda i u trećoj) dekadi 21. veka, niti je u stanju da ugrozi vladajući kosovski mit. Sve što je u moći tog mita jeste da na mesto jednog tragično osujećenog spasioca, koji nije uspeo da spasi Kosovo za Srbiju, postavi drugog – koji nije uspeo da Srbiju spasi od (većeg dela) Kosova.2 Umesto prepuštanja mitskom diskursu ove ili one provenijencije, od čega bi realno mogli da profitiraju samo demagozi zainteresovani za sticanje i očuvanje lične vlasti, Srbiji je danas potrebna prosvećena javna debata o svemu što je dovelo do katastrofalnog bilansa ustavne konsolidacije i evropske integracije u prvoj dekadi 21. veka – kako ne bi ovako lamentirali i 2020. Ovu polemiku sa Vesnom Pešić smatram vlastitim skromnim doprinosom toj debati.

Literatura:

Barać, Verica i Zlatić, Ivan (2004), Korupcija, vlast i država. Polazište i pravac delovanja Saveta za borbu protiv korupcije (20012004), Res Publica, Beograd.
Begović, Boris et al. (2002), Korupcija na carini, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd.
Blumenberg, Hans (2004),Legitimnost novog veka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad.
Đinđić, Zoran (1984): “Diskusija”, u: Mićunović, Dragoljub (ur.), Liberalizam i socijalizam (Liberalne i socijalističke ideje i pokreti na tlu Jugoslavije), Univerzitet u Beogradu,
Institut društvenih nauka i Centar za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Đinđić, Zoran (1987), “Osnovna prava i ustavno-pravna država”, Theoria, god. 30, br. 1–2: 31–44.
Đinđić, Zoran (1988), Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Đinđić, Zoran (2001), “Adrenalin za promene”, Nova srpska politička misao. Posebno izdanje 1: Srbija posle Miloševića, 87–94.
Đinđić, Zoran (2003), O Kosovu, Udruženje građana “Cer”, Beograd.
Đinđić, Zoran (2005), Put Srbije u Evropu, Draslar partner, Beograd.
Goati, Vladimir (2004), “Partije i akteri civilnog društva u Srbiji”, u: Vujadinović, Dragica et al. (ur.), Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knjiga II: Civilno društvo i politička kultura, Cedet, Beograd.
Isakov, Miodrag Mile (2005), ParaDOS, NS Media, Novi Sad.
Jovanović, Čeda (2005), Moj sukob s prošlošću. Srbija 20002005, Dan graf, Beograd.
Kriele, Martin (1988), Einführung in die Staatslehre. Die geschichtliche Legitimitätsgrundlagen des demokratischen Verfassungsstaates, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg.
Levit, Karl (2001), “Politički decizionizam”, u: Samardžić, Slobodan (ur.), Norma i odluka. Karl Šmit i njegovi kritičari, “Filip Višnjić”, Beograd.
Marinković, Darko (2002), “Sindikati u Srbiji godinu dana kasnije – od konflikta ka dijalogu”, u: Cvetković, Vladimir N. (ur.), (Re)konstrukcija institucija. Godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Mihajlović, Dušan (2005), Povlenske magle i vidici. Drugi tom: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd.
Milosavljević, Olivera (1996), “Jugoslavija kao zabluda”, u: Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Republika, Beograd.
Milošević, Milan (2002), “Sukob koji vodi u izbore”, Vreme br. 604 (1. avgust).
Molnar, Aleksandar (1998), “Levica i desnica. Istorija pojmova i srpski slučaj”, Nova srpska politička misao, god. 5, br. 1: 73–78.
Molnar, Aleksandar (2001a), “O neizvesnostima revolucije započete 5. oktobra 2000”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), R/Evolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji,
Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2001b), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 2: Klasične revolucije: Nizozemska, Engleska, SAD, Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2002), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 4: Građanska neposlušnost, Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2008),Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 20002007, Institut za filozofiju i socijalnu teoriju i Fabrika knjiga/Edicija “Reč”, Beograd.
Neumann, Franz (1988), Behemoth. Struktur und Praxis des Nationalsozialismus 19331944, Fischer, Frankfurt am Main.
Pavićević, Đorđe (2003), “O duhu ustanova”, u: Golubović, Zagorka, Spasić, Ivana i Pavićević, Đorđe (ur.), Politika i svakodnevni život. Srbija 19992002, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Pešić, Vesna (2001), “Dometi promena u Srbiji nakon Oktobarske revolucije”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), op. cit.
Pešić, Vesna (2003), “Aktualnost Đinđićeve filozofije”, Filozofija i društvo, br. 22–23: 13–33.
Prokopijević, Miroslav et al. (2002), Dve godine reformi u Srbiji: propuštena prilika, Centar za slobodno tržište, Beograd.
Protić, Milan St. (2005),Izneverena revolucija. 5. oktobar 2000, Čigoja štampa, Beograd.
Sekelj, Laslo (2001), “Prinudna demokratizacija kriminalizovane države”, u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.), op. cit.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Republika, 01.07 – 31.08.2010.

Peščanik.net, 19.07.2010.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Molnarova kritika Zorana Đinđića

Aleksandar Molnar – Šmitova ideja suverene diktature u delima Zorana Đinđića

Polemika: Karl Šmit i Zoran Đinđić

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU


________________

  1. Zanimljivo je da je tekst prvo osvanuo na veb-strani “Peščanika”. Što je još zanimljivije, iz prve rečenice teksta Vesne Pešić informisao sam se o nameri urednica “Peščanika” “da se o njemu tj. mom tekstu otvori elektronska rasprava, jer radi se o neobičnoj kritici Zorana Đinđića kao predsednika vlade Srbije”. Takvom akcijom (kojoj se Vesna Pešić odazvala) bio sam veoma iznenađen, s obzirom na to da su dobri akademski običaji nalagali da se rasprava o stavovima objavljenim u nekom opsežnom tekstu s naučnom aparaturom vodi na (nota bene: papirnim!) stranicama časopisa na kojem je on izvorno objavljen. Ovo tim pre što sam smatrao da se radi o komplikovanim stvarima, koje neupućeni u političku teoriju i istoriju teško mogu da prate (pogotovo ako tekst čitaju sa kompjuterskog ekrana) i čiji se zaključci vrlo lako mogu zloupotrebljavati za dnevno-političko prepucavanje. Kao što do sada nisam bio spreman da o ovoj temi uzimam učešće u raspravama izvan časopisa Republika, u kojem je moj tekst jedino bio sa mojom saglasnošću odštampan, to nemam nameru da činim ni ubuduće.
  2. Dejstvo tog mita takođe se oseća i u samoj raspravi o Zoranu Đinđiću, pa i u tonu i u žestini reakcije Vesne Pešić na moje stavove. U svom napisu ona je, naime, odmah požurila da zacrta liniju do koje sme da ide “zdrava kritika” Đinđićevog lika i dela, da bi naposletku zaključila da sam ja svojim (bolesnim?) napisom tu liniju prešao i pokazao “teorijsko zastranjivanje ili moralni cinizam” (a možda i oba?). Ovo razvrstavanje i ova dilema bili bi sasvim opravdani u vreme kada su komunistički zaštitnici lika i dela revolucionarnih heroja zahtevali polaganje računa o teorijskoj pravovernosti i moralno-političkoj podobnosti od svakoga ko je postavljao neugodna pitanja i provocirao pukotine u zacementiranom monolitu ideološkog jednoumlja. Tada su se sasvim ozbiljno pravile minuciozne demarkacione linije, i to ne samo između režimski dopustivog i nedopustivog, nego upravo između “zdravog” i “bolesnog”: ko bi makar i malo prekoračio famoznu “liniju” odmah je bio prokažen da je intelektualna i moralna nakaza. Jer, zaboga, “linija” je neupitna! Komunistički vernici bili su, uzgred, u tom pogledu mnogo rigidniji od katoličkih, koji su u postupku proglašenja njihovih svetaca barem konsultovali obe strane (advocatus angeli morao je, prilježno i bez prosvedovanja, da u predviđenom postupku odgovara na sva neugodna pitanja koja je postavljao advocatus diaboli). U građanskoj kulturi polemisanja, koja napreduje paralelno sa raščaravanjem sveta, relikti ovakvih arhaičnih obrazaca epifanije i komplementarne demonizacije – kakvi se pomaljaju i na pojedinim mestima napisa Vesne Pešić – najbolji su pokazatelj slabosti racionalne argumentacije, a ne njene snage.