U svojim poslednjim predavanjima iz filozofije istorije, održanim 1830/31. godine u Berlinu, Georg Vilhelm Fridrih Hegel je svojim studentima objasnio da politička revolucija mora da se ponovi kako bi se urezala u umove ljudi: kada se revolucija prvi put desi, ljudi misle da je slučajnost; tek kada se ponovi, oni se protresu i osveste da se svet oko njih neumoljivo promenio. Svoju tezu Hegel je potkrepio sa dva primera iz Francuske revolucije: Napoleon je morao da bude pobeđen dva puta, a Burboni dva puta svrgnuti s vlasti da bi Francuzi konačno shvatili da je politička revolucija koju su započeli 1789. njihova nepobitna realnost.
Sredinom 19. veka Karl Marks je našao za shodno da koriguje svog duhovnog oca: po njegovom mišljenju, istorija se zaista ponavlja, ali je prvi put ona tragedija, dok je drugi put farsa. Aktuelni primer za Marksa je bio Luj Napoleon koji se 1851. proglasio za cara (Napoleona III) oponašajući slavnog strica. Uzimajući u obzir mizerno vojno-političko umeće i još manji liderski kapacitet drugog samoproklamovanog cara Francuske, Marks je zaključio da je u pitanju „karikatura“ koja naprosto ne može a da od Drugog carstva ne napravi farsu.
Ostavimo li po strani sve razlike između Hegela i Marksa, njihova zapažanja mogu poslužiti kao dragocen vodič u razumevanju onoga čemu u poslednje vreme svedočimo u Srbiji: tragediji oličenoj u Slobodanu Miloševiću i farsi u Aleksandru Vučiću. Milošević je bio šampion komunističkih partijskih diferencijacija, „demokratski despot“ (kako se, od Aleksisa de Tokvila naovamo, nazivaju vladari u tradiciji koju su začela dvojica Napoleona) i mefistofelovski akter zatiranja svih onih pozitivnih tekovina socijalizma kojih su se njegovi brojni savremenici u Srbiji nostalgično sećali i u ime kojih su ga somnabulno podržavali u pohodu u nacionalnu katastrofu. U poređenju s njim, Vučić je prava „karikatura“ – jedno veliko nezasito ništa. Iz Marksove perspektive gledano, svi oni koje nije opametila tragedija koju im je priredio Milošević zaslužili su da dožive farsu u Vučićevoj izvedbi (Hegel bi utešno dodao da će ih tek pad ovog drugog naučiti šta je politička revolucija).
Ali, istorija u Srbiji ne ponavlja se samo na nivou države nego i u oblasti visokog obrazovanja. Tamo gde je 2000. zastao Milošević (uživajući tada već nesebičnu pomoć genija destrukcije, Vojislava Šešelja, koji je upropastio sve čega se dočepao) 2025. je nastavio karikaturalni Vučić. Njegovi poslušnici, naime, pripremaju novi Zakon o visokom obrazovanju na osnovu kog će se obrušiti na državne univerzitete, i to baš u školskoj 2025/26. godini, tokom koje će se održati parlamentarni izbori i prethodeće predizborne kampanje. S obzirom da spas univerzitetima u Srbiji može ponovo da donese samo izborna pobeda, tj. pad obnovitelja Miloševićeve „demokratske despotije“, teško je oteti se déjà vu utisku.
Nema sumnje da će razaranje državnih univerziteta Srbije, sprovedeno na osnovu novog Zakona, biti veliko i da će se njegove posledice osećati čak i ako relativno brzo nakon izborne pobede bude stavljen van snage. Pritom je glavna meta represije režima, nesumnjivo, Univerzitet u Beogradu. I fiksacija na ovaj univerzitet može se objasniti (pred)osećanjem ponavljanja istorije, ovoga puta od strane vlasti. Naime, nakon prvog kruga izbora 24. septembra 2000, studenti Univerziteta u Beogradu bili su najagilniji u raskrinkavanju pokušaja izborne krađe i, potom, u rušenju Miloševićevog režima (podsetimo se: 4. oktobra Ustavni sud je doneo odluku o neodržavanju drugog kruga izbora i dao pravo Miloševiću da ostane na vlasti uprkos izbornom porazu). Samim tim, otkako je Vučić pristao na prevremeno održavanje parlamentarnih izbora (što izgleda da je bilo u nekakvoj vezi sa upotrebom soničnog oružja protiv demonstranata u Beogradu u ulici Kralja Milana 15. marta i što nikako ne znači da će izbora u neko dogledno vreme i biti), sve je preokupiraniji idejom uništenja Univerziteta u Beogradu kako bi njegove studente i nastavnike onemogućio da odigraju onu ulogu u pred- i postizbornim događanjima koju su već odigrali u pozno leto i ranu jesen 2000.
Univerzitet u Beogradu izdvojen je, dakle, da primi Vučićev najžešći udar. Pitanje je samo da li će u momentu udara biti konsolidovan ili razoren iznutra. Odluku o tome doneće Studenti u Blokadi, kako je najavljeno, u poslednjim danima maja. Formalni povod bila su dva obraćanja rektorskog kolegijuma. U prvom od njih, koji je potpisao rektor, prof. dr Vladan Đokić 12. maja, rektorski kolegijum je pozvao „sve aktere – studente, nastavno osoblje i uprave fakulteta da zajednički učestvujemo u obezbeđivanju uslova za završetak školske godine i upis nove generacije studenata, što je i jedan od uslova, formalnog i suštinskog, opstanka univerziteta“. Još je dramatičnija bila inicijativa od 21. maja, kojom je Studentima u Blokadi predočeno da fakulteti „ne mogu na duži vremenski period (više meseci) izdržati nezabeležene pritiske kojima su izloženi i konkretne mere čije se posledice već veoma osećaju ili do kojih će veoma brzo doći: blokade računa, egzistencijalna ugroženost zaposlenih, napuštanje fakulteta od strane saradnika, profesora i nenastavnog osoblja, gubitka studenata, obustave komunalnih usluga, tužbi prema fakultetima i sl.“ Umesto nastavka blokade, Studentima u blokadi predložen je model koji kombinuje nastavu u amfiteatrima i učionicama (uz mogućnost zamrzavanja godine svim studentima koji u postojećoj situaciji nisu u mogućnosti da nastave studiranje), proteste, koordinirano nastupanje nastavnika i studenata prema očigledno neprijateljski nastrojenoj vlasti i istovremeno postavljanje zahteva toj vlasti da olakša uspešno privođenje školske godine kraju (sa mogućnošću stupanja u štrajk ako se represija ne obustavi).
Inicijativu rektorskog kolegijuma Univerziteta u Beogradu pozdravljam i osnovni stav koji se u njoj zastupa, u postojećim, izuzetno komplikovanim okolnostima smatram saobraznim sa svojom kako nastavničkom, tako i građanskom dužnošću. Istovremeno želim i da iznesem nekoliko ozbiljnih rezervi. Pre svega, inicijativa dolazi prilično kasno. Bilo bi odlično da je došla pre mesec i po dana, kada je postalo uočljivo da je upotreba soničnog oružja na demonstracijama 15. marta dovela do krupnijih (iako tada još ne i sasvim razaznatljivih) promena na političkoj sceni Srbije. Shvativši je kao očiglednu demonstraciju Vučićeve spremnosti da vlast zadrži bez obzira na moguće krvoproliće (podsetimo se: i Milošević je 5. oktobra 2000. izdao naredbu da se puca na pobunjeni narod, ali tada već više niko nije bio spreman da je izvrši), organizatori protesta su se opredelili za promenu strategije borbe, koja se pre ili kasnije morala odraziti i na blokade fakulteta. Optimalno vreme za pokretanje inicijative rektorskog kolegijuma zato je bilo pre mesec dana, kada je ogromnom delu javnosti već postalo jasno da je dalje insistiranje na ispunjavanju četiri zahteva iz novembra meseca deplasirano jer generalnog štrajka biti neće, jer Vučić uživa diskretnu podršku određenih centara moći u Evropskoj uniji i jer su zakulisni akteri postigli kompromis da se izlaz iz političke krize potraži u izborima, koji zahtevaju velike pripreme ako treba da budu iole fer i slobodni. U tim uslovima rektor, prorektori i dekani su već morali preuzeti inicijativu, s obzirom da je njima moralo biti najjasnije da bez kompletiranja nastave univerzitet postaje tek neformalni skup građana i počinje da se srozava na nivo pevačkog društva. A u pet meseci bilo bi neuporedivo lakše nadoknaditi nastavu nego u ova preostala četiri (pod pretpostavkom da ona uopšte započne 1. juna) i daleko lagodnije bi se moglo tražiti utvrđivanje kvota za upis naredne, državnim univerzitetima toliko važne generacije (do čega je veliko pitanje da li će uopšte doći).
U prilog potrebe za što skorijim početkom nastave (po mogućstvu već 1. juna) može se navesti jedan poučan primer. Čim je 2. maja 1919. u Minhenu ugušen ustanak komunista bliskih ruskim boljševicima i okončana tzv. „Bavarska sovjetska republika“, vlada Bavarske (iz egzila u obližnjem Bambergu) odmah je počela sa ubrzanim pripremama za nadoknadu nastave na opustelom Ludvig Maksimilijan Univerzitetu, tako da je letnji semestar mogao da otpočne 1. juna – dok su ulice Minhena još uvek ličile na ratište – a za sve studente koji su i dalje bili angažovani u oružanim borbama sa odbeglim ustanicima po obližnjim šumama i brdima, bio je predviđen poseban tzv. međusemestar. Nastavnicima je bila nametnuta obaveza da, mimo njihovih ugovornih obaveza, drže dodatne kurseve u tom međusemestru i, mada je to naišlo na veliki odijum (primera radi, profesor sociologije Maks Veber je čak pretio štrajkom), zgusnuta nastava je ipak održana. Svima je, naime, bilo jasno da nužda pravila menja i da se nastava mora omogućiti svim studentima u makar kakvom obliku – upravo zato što nema univerziteta bez nastave.
Problemi sa inicijativom rektorata Univerziteta u Beogradu ne zaustavljaju se samo na lošem tajmingu. Teško je, naime, očekivati da će neprijateljski nastrojena vlast (za koju se uopšte ne zna hoće li prestati sa finansijskim podrivanjem autonomije univerziteta, uz prećutnu podršku Evropske unije) biti predusretljiva prema brojnim zahtevima koje je rektorat nagovestio za slučaj da studenti prihvate da se vrate u učionice i amfiteatre. Osim toga, u kratkom vremenskom periodu koji je preostao do 30. septembra i u lošim klimatskim uslovima koji će vladati, nastava u neklimatizovanim učionicama i amfiteatrima biće prava agonija (ne zaboravimo: Srbija izdvaja najmanje u Evropi za visoko obrazovanje – svega 0,7% BDP, od čega 80% ide na zarade nastavnika – tako da visokoškolske ustanove nisu opremljene za ozbiljnu nastavu na visokim temperaturama uobičajenim za letnje mesece). To znači da će se pre ili kasnije morati pribeći onlajn nastavi. Naposletku, organizovanje protesta u opustelom i pregrejanom Beogradu biće sve drugo samo ne demonstracija snage i jedinstva nastavnika i studenata i zato je elementarna logika da se to ostavi za jesen ili, drugim rečima, za narednu školsku godinu. Isto, odmah moram da dodam, važi i za štrajk, koji inicijativa rektorskog kolegijuma najavljuje za slučaj da Ministarstvo nastavi sa finansijskim razaranjem autonomije univerziteta. Nastavnička dužnost nalaže da se školska 2024/25. godina završi makar se radilo i pro bono (poređenja radi, moja plata vanrednog profesora septembra 2000. iznosila je 150 nemačkih maraka i efektivno nije bila mnogo veća od onoga što od države primam danas), a da se koordinirane reakcije na eventualni nastavak represiju države postponiraju do – po svemu sudeći, „vruće“ – jeseni.
Obrni-okreni, prvi uslov opstanka univerziteta danas se svodi na tri stvari: na kakav-takav završetak školske godine, na upis nove generacije studenata i na pronalaženje realne zamene za blokadu. Ovo poslednje je ujedno i probni kamen celokupne inicijative rektorata od 21. maja i time bih ovde želeo da se detaljnije pozabavim, ukazujući na mogućnost obnove nečega što je već postojalo na Univerzitetu u Beogradu u školskoj 1996/97. godini.
Burna politička dešavanja u Beogradu tokom te zime dovela su do spontanog nastanka dva paralelna oblika akademskog samoorganizovanja: studenata u Studentskom parlamentu i nastavnika i saradnika u Skupštini. Kada je Skupština u pitanju, treba odmah reći da ona nije bila nikakvo institucionalizovano telo, niko je nije osnovao, niti je podvrgao nekakvim pravilima, pa čak nije bila ni sastavljena samo od nastavnika i saradnika Univerziteta u Beogradu (dolazili su, diskutovali i u donošenju odluka učestvovali i nastavnici i saradnici sa Univerziteta umetnosti u Beogradu). Sve okupljene spajalo je čvrsto uverenje da je Miloševićevo samovlašće pogubno za Srbiju, ali su diskusije o tome ostavljane za ulice po kojima se širio građanski protest, dok je glavna tema sastanaka bila kako odbraniti univerzitete u Srbiji od grubog nasrtaja vlasti, započetog još 1992. donošenjem retributivnog Zakona o univerzitetu. Tokom brojnih rasprava postignuta je saglasnost da se najpre usvoji Povelja beogradskih univerziteta, a zatim i da se napiše Nacrt Zakona o univerzitetu, koji bi univerzitetima u Srbiji napokon obezbedio slobodu i autonomiju. Povelja je usvojena 2. marta 1997, a njen poslednji deo („Stanje i promene“) i danas je aktuelan:
„Sloboda i autonomija su na beogradskim univerzitetima danas ozbiljno ugrožene zbog nastojanja vladajuće partije da podvrgne ne samo politički, nego i ceo akademski život Srbije svojoj partijskoj vladavini, što je ostvareno na osnovu Zakona o univerzitetu iz 1992. Njegove odredbe su pružile pravni osnov za potpunu kontrolu univerziteta preko članova ili poslušnika Socijalističke partije Srbije, imenovanih na mesta rektora i tzv. spoljašnjih članova saveta univerziteta, fakulteta i naučnih instituta. Ukoliko se sporne odredbe Zakona o univerzitetu ne promene, sloboda i autonomija univerziteta će biti u potpunosti ugušene. Stoga mi, pripadnici akademske zajednice beogradskih univerziteta, svesni svoje društvene uloge, pokrećemo inicijativu za donošenje novog Zakona o univerzitetu, koji će biti zasnovan na načelima iznetim u ovoj povelji i proisticati iz duha Studentskog protesta 96/97.“
Osnovna ideja Povelje bila je da, u prvom koraku, artikuliše predstavu nastavnika, saradnika i studenata o slobodnom i autonomnom univerzitetu i da onda, u drugom koraku, usaglasi Nacrt zakona o univerzitetu koji bi bio po meri celokupne beogradske akademske zajednice i, pogotovo, u „duhu Studentskog protesta 96/97“. I zaista, odmah nakon usvajanja Povelje, ista grupa koja ju je izradila – prof. dr Dragoljub Popović (predsednik), prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Dejan Popović, prof. dr Zoran Tomić, asist. mr Miodrag Jovanović (svi sa Pravnog fakulteta), prof. dr Ljubiša Rajić (Filološki fakultet), doc. dr Aleksandar Molnar (Filozofski fakultet) i student prava Nenad Konstantinović (potpredsednik Studentskog parlamenta) – nastavila je da radi i na Nacrtu zakona o univerzitetu. Po usvajanju, Nacrt je obnarodovan u Našoj borbi u nastavcima od 16-25. juna 1997. U današnjem kontekstu, ovaj Nacrt je značajan po tome što je prvi dokument u Srbiji koji je predvideo Studentski parlament i dodelio mu brojna ovlašćenja (članovi 74 i 133-135), a studentima obezbedio i pravo da u (Nastavno-naučno) Veće pošalju svoje predstavnike koji bi činili do 10 posto ukupnog broja članova (član 131, stav 3). Institucionalno kanalisano smanjivanje uticaja države i povećavanje uticaja studenata bila je tada obostrana želja i nastavnika i saradnika i samih studenata.
Nacrt je (baš kao i Povelja) zaboravljen odmah po objavljivanju, a Srbija je u roku od nešto više od godinu dana dobila novi (tzv. Šešeljev) Zakon o univerzitetu, koji je bio represivniji od prethodnog (Miloševićevog) iz 1992. Smutno vreme koje je na državnim univerzitetima obeležilo naredne dve školske godine (1998/99. i 1999/2000) okončao je Miloševićev pad, ali je tada došlo do zanimljivog preokreta. Umesto za reaktuelizaciju Nacrta, kao autentičnog izraza volje beogradske akademske zajednice, i njegovog puštanja u skupštinsku zakonodavnu proceduru (gde je, po prirodi stvari, mogao biti menjan i dopunjavan), nove vlasti su se odlučile – tipično! – za pasivnost. Zakon iz 1998. formalno je ostao na snazi sve do 2005, ali je bio selektivno primenjivan po krajnje arbitrarnim kriterijumima, čime je, umesto „duha Studentskog protesta 96/97“ po državnim univerzitetima u Srbiji počeo da se širi – duh javašluka. Ono što će već do kraja druge polovine prve dekade 21. veka biti označeno pežorativnim nazivom Srpska Bolonja, zapravo je pripremljeno tada, još i pre pristupanja Srbije Bolonjskoj deklaraciji (2003). Iz jedne krajnosti otišlo se u drugu. Ostavljeni skoro bez ikakvog nadzora osnivača – građana Srbije, reprezentovanih u Narodnoj skupštini – državni univerziteti, a to znači fakulteti u njihovom sastavu, počeli su da se organizuju prema svom nahođenju, pri čemu su jedini koji su se pitali bili nastavnici. Smanjivanje uticaja države na državnim fakultetima nije pratilo povećanje uticaja studenata, pošto su oslobođenim akademskim prostorom zagospodarili nastavnici koji su autonomiju univerziteta zapravo sveli na meru sopstvenih interesa. Država je prestala da šalje predstavnike u savete državnih fakulteta, demonstrirajući nezainteresovanost za ono što se tamo zbiva, a prvi studentski parlamenti, koji su se pojavili na osnovu Zakona o visokom obrazovanju iz 2005, nisu postali ni senka onog koji je na Univerzitetu u Beogradu iznedrio Studentski protest 96/97. Time je postavljena pozornica na kojoj se danas odigrava drama apsurda: vlast se naprasno prisetila da može da pritisne državne fakultete (šaljući svoje poverljive ljude u njihove savete i finansijski direktno potkopavajući njihovu autonomiju), svaki fakultet ima neku svoju računicu kako će da reaguje na pritisak (pri čemu na sve apele i inicijative rektorata može u potpunosti i bez ikakvih sankcija da se ogluši), a veliki broj studenata pokazuje da mu je više stalo do blokade nego do sudbine svih univerziteta Srbije zajedno.
Vratimo li se sada zaključku da je za opstanak univerziteta u Srbiji neophodno ne samo da se kako-tako završi školska godina i da se upiše nova generacija studenata, nego i da se pronađe realna zamena za blokadu, postaje jasno kakva bi nam zamena bila najkorisnija. Potrebno je suočavanje sa farsom, koju proživljava Srbija pod Vučićem. Univerzitet dostojan tog imena mora započeti raspravu o tome zašto se ponavlja istorija u postkomunističkoj Srbiji i iz nje izvesti zaključak kako da se iskoristi nova šansa da se izađe iz začaranog kruga – ako se takva šansa uopšte ukaže. Kao i 1998, Univerzitet u Beogradu mora novi represivni zakon dočekati spreman, sa svojom alternativom, oko koje će se okupiti nastavnici i studenti i koja se neće svesti na veličanje postojećeg. Iako se još uvek važeći Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. ne može izjednačiti sa Zakonom o univerzitetu iz 1992. – potonji je bio otvoreni akt odmazde za proteste organizovane po državnim univerzitetima te godine – ni jedan ni drugi se nisu pokazali dorasli potrebama svog vremena i najdirektnije su doprineli slabljenju državnih univerziteta pred najrazornije udare: onaj koji je došao 1998. i ovaj koji je momentalno u pripremi.
Summa summarum, u zamenu za blokadu, nastavnici studentima treba da ponude ravnopravnu saradnju u oblikovanju novog visokoškolskog prostora Srbije na način na koji je to učinjeno tokom protesta 1996/97. Time bi njihovo angažovanje tokom izbornog procesa bilo motivisano ne samo ciljem na kojem se do sada insistiralo – ispunjavanje četiri zahteva iz novembra prošle godine – nego i novim ciljem: supstancijalnim popravljanjem statusa i studenata i državnih univerziteta u Srbiji. Na kraju krajeva, to je sasvim u duhu četvrtog studentskog zahteva, koji bi trebalo osloboditi iz izvorno uskog finansijskog okvira. Propuste li studenti tu priliku i dozvole li puko rokiranje zakona iz 2005. i 2025. (prvo zamena prvog drugim, a onda opet drugog prvim) nastaviće se životarenje Srpske Bolonje, od koje oni dobijaju jednako malo kao i poreski obveznici koji je finansiraju (o čijim interesima, to ne treba posebno ni pominjati, vlast uopšte i ne razmišlja).
I, za kraj, još samo jedna napomena. Lepo bi bilo kada bi na Univerzitetu u Beogradu došlo do onoga što sam ovde nazvao suočavanjem sa farsom i kada bi se u tome konsultovali Hegel i Marks. Ipak, za početak je dovoljno podsetiti se simpatične dečije priče o vuku i tri praseta. Njena pouka nije da je vuk zao – on beslovesno čini ono što mu nalaže predatorska priroda – već da su dva praseta lenja i nepromišljena, jer su vreme u kojem nije bilo neposredne opasnosti od vuka proćerdali, gradeći na brzinu i ofrlje kuće od slame i pruća. Državni univerziteti u Srbiji su, na žalost, kuće od pruća. Ako su i uspeli da odole vuku (doduše onom sasvim malom, vučiću) duže od same države – koja je, onako kako je utemeljena na Ustavu iz 2006, autentična kuća od slame – to ne znači da na kraju neće biti rastureni. Pa čak i ako, naknadnom pameću, uspeju da odole devastirajućem kužnom dahu, zar ne bi bilo pametnije da već sada počnu da projektuju kuću od cigala? Jer, vukova je uvek bilo, uvek će ih biti i uvek će svet sagledavati iz perspektive lovca koji vreba plen. Pouka je da im se to onemogući. O čemu je zapravo reč u celokupnom razvoju civilizacije.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 28.05.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
