„Bolje ćaci nego naci“ najnovija je krilatica koju je lansirao predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i koja je osvanula na transparentima u Nišu i Beogradu (između Pionirskog parka, pretvorenog u tzv. Ćacilend, i Narodne skupštine), ilustrovana kukastim krstom unutar znaka za zabranu. Krilatica i njen grafički prikaz čine se na prvi pogled kao odgovor na odijum koji, prevashodno u Beogradu, vlada prema „ćacima“ – ljudima koji su ulogoreni u Pionirskom parku ispred zgrade Predsedništva u Beogradu, koji onemogućavaju redovne aktivnosti građana u tom prostoru (šetanje, korišćenje igrališta za decu, izvođenje pasa) a za sebe tvrde da su studenti koji žele da uče.
U krilatici, međutim, ima i mnogo toga više nego što je apologija „ćacija“. Kratka, pamtljiva i jasna, ona nosi nedvosmislenu poruku: Srbija je, kao i u Drugom svetskom ratu, izložena frontalnom napadu „nacista“ i zato je dužnost svakog patriote da se svrsta uz nove partizane („ćacije“) i novog vođu narodno-oslobodilačke borbe – Aleksandra Vučića. Već ovo zvuči dovoljno besmisleno, ali ima još. U proteklim mesecima smo se naslušali optužbi nosilaca vlasti u Srbiji da se studentski protesti finansiraju iz inostranstva. Da li inovacija koju krilatica donosi otkriva „punu istinu“? „Studenti u blokadi“ finansiraju se zapravo iz Nemačke ili, još konkretnije, od nove političke zvezde na tamošnjem političkom nebu – Alternative za Nemačku – koju preostale partije optužuju za rehabilitaciju nacizma? Da li smo konačno dobili priliku da saznamo da je ono što ujedinjuje Aleksandra Vučića i Ursulu fon der Lajen pravedna borba evropskog konzervativnog bloka protiv vaskrslih aveti prošlosti?
Da nije sumornog konteksta duboke političke krize koja već pola godine razdire Srbiju, nova Vučićeva krilatica bi imala potencijal da svojim karikaturalnim predstavljanjem realnosti uveseli najveći deo stanovništva, a prevashodno one koji su tokom protekle zime učestvovali u brojnim protestima širom zemlje, zaključno sa onim najvećim, održanim 15. marta. Ovako, krilatica nas podseća da naziv „ćaci“ ima još jednu konotaciju koja suštinski izlazi izvan konteksta bilo kakvog studiranja. O čemu se radi najbolje je objasnio Čedomir Jovanović u svom gostovanju na televiziji Tanjug 6. aprila, kada je logor iz Pionirskog parka uvrstio u paravojnu formaciju koja je angažovana 15. marta radi razbijanja mirnih demonstracija građana. Paradoksalni rezultat Vučićeve krilatice koja „ćacije“ poredi sa „nacistima“ je akcentovanje upravo te konotacije, čime stvari izmiču ne samo iz akademskog, nego i iz političkog – ili, tačnije, demokratskog – domena.
Racionalno posmatrano, krilatica izgleda kao da je, s jedne strane, u fundamentalnom sukobu sa realnošću, dok nas, s druge strane, primorava da preispitamo vlastitu percepciju realnosti. Da li smo, naime, okruženi tajnim i paravojnim udruženjima koje Ustav u članu 55, stav 3 zabranjuje, i to sa dobrim razlogom, pošto predstavljaju prevashodno sredstvo rušenja demokratije? Podsećanja radi, Treći rajh je nastao iz puzajućeg građanskog rata koji su po ulicama nemačkih gradova vodile partijske paravojske i iz kojih je kao pobednik izašao nacistički Jurišni odred (Sturmabteilung). Jednu dekadu ranije, sličnu pobedu su u Italiji izvojevali fašistički Odredi za akciju (squadre d’azione). Da li nam kroz poređenje „ćacija“ i „nacija“ predsednik Republike poručuje da se mitrovdanska Srbija nalazi u istom stanju u kojem je Vajmarska republika doživela propast? Ako je to smisao poruke koju nosi krilatica i ako utehu treba da nađemo u tome što ovoga puta „nacisti“ neće pobediti, onda se odmah mora primetiti da je uteha slaba, pošto uopšte nije izvesno postoje li uopšte neke druge paravojne formacije osim „ćacija“. Štaviše, teško je prevideti da Vučićeva krilatica u velikoj meri nalikuje krilaticama poput Geringove „Ko je Jevrejin, to određujem ja“ ili Gebelsove „Laž, koja se dovoljno dugo ponavlja, u nekom momentu postaje istina“ i slično.
Kao što možemo da vidimo, četiri reči Vučićeve krilatice otvaraju Pandorinu kutiju raznovrsnih političkih tumačenja, među kojima su i ona koja se vraćaju nazad na njegovu adresu, i nije nimalo jasno zbog čega ih je uopšte izgovorio. Očigledno je da je bitnu ulogu igrao tajming: studenti, ili, tačnije, „studenti u blokadi“ postali su „nacisti“ kada su prihvatili opciju prevremenih parlamentarnih izbora, izrazili spremnost da podrže kandidate koji će ispuniti njihove zahteve i započeli pripreme za uključivanje u sam izborni proces kako bi kontrolisali njegovu regularnost. To im je Vučić očigledno upisao u najveći greh, zbog kojeg je prihvatio rizik daljeg produbljivanja političke krize u Srbiji. Taman kada su se (na pritisak svih udruženih frakcija unutar Evropske unije?) politički akteri u Srbiji usaglasili oko toga da prevremeni parlamentarni izbori – ako su pošteni i slobodni i ako se organizuju u razumnom roku – predstavljaju najsigurniji put izlaska iz političke krize, iz boce je pušten duh „nacizma“ koji taj put zaprečava i koji se nedvosmisleno može upisati u odgovornost Vučiću.
Zašto je, dakle, Vučić uopšte lansirao krilaticu, koja izgleda kao da mu se vraća poput bumeranga?
Prvi odgovor sugerišu njegovi poslednji nastupi u javnosti: ispunjen jarošću, on se sve teže kontroliše u svojim optužbama protiv svih i svakoga ko ga bezrezervno ne podržava. Da živimo u srednjem veku, „studente u blokadi“ bi demonizovao, ali danas, kada je prosvetiteljstvo već uzelo svoj danak, na raspolaganju su mu ostali još samo „nacisti“. Ipak, krilatica je po svoj prilici brižljivo smišljena i teško bi se mogla pripisati pukom izlivu gneva.
Drugi mogući odgovor je da je krilaticu Vučić ubacio u javni diskurs Srbije na vrhuncu predizborne kampanje za lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru. Moguće je da je izborni štab SNS-a izračunao da će glasove nekih starijih birača pridobiti ako obnovi bitke njihovog detinjstva i pozove ih da ponovo odbrane domovinu od podmuklog agresora. Iako moguće, ovo objašnjenje ne deluje mnogo verovatno, s obzirom da pobede na „izborima“ Vučić još uvek postiže zahvaljujući brižljivo razrađenom manipulativnom sistemu (što se pokazalo i u Kosjeriću i Zaječaru), a ne inovativnoj propagandi (već dvoznačnost naziva same liste „Ne damo Srbiju“ govori dovoljno).
Zato treći odgovor deluje kao najverovatniji: krilatica ima za cilj da zaguši racionalno rasuđivanje samih „studenata u blokadi“ i podstakne ih na naglo i nepromišljeno emotivno reagovanje. Da bi se razumeo ovaj vid dejstva krilatice, potrebno je osvrnuti se na Vučićev tekući obračun sa državnim univerzitetima. Od marta, naime, Vučić unosi razdor na državne univerzitete sa ciljem da ih dezavuiše kao legla nerada, dezorganizovanosti i beskičmenjačkog povlađivanja studentima (= nacistima), da bi ih onda njegovo Ministarstvo prosvete stavilo pod kontrolu, „glajhšaltovalo“ i naposletku saobrazilo idealu obrazovanja malobrojnih, ali preko potrebnih „fah-idiota“. U tom obračunu Vučić zapravo najviše računa na inerciju studenata, koji posle polugodišnjeg protestovanja bez ikakvih opipljivih rezultata (osim samog obećanja prevremenih parlamentarnih izbora, bez garancija u pogledu uslova i rokova) treba da se vrate u pregrejane učionice i da se za manje od četiri meseca izbore sa gradivom koje veliki deo njih ne bi bio u stanju da savlada ni za punu godinu. Krilaticom kojom se oni proglašavaju „nacistima“ Vučićev režim ih zapravo dodatno radikalizuje, razjaruje i huška da još čvršće ostanu u protestnom stavu, da ne odstupe od svojih zahteva (štaviše, da nastave da ih uvećavaju, najbolje do beskonačnosti) i da još intenzivnije istraju u blokadi. Ili, ako baš ne u blokadi, onda barem u „štrajku“, koji dodatno razara na jedvite jade uspostavljeno jedinstvo univerziteta (naročito onog najvećeg, Univerziteta u Beogradu, koji se nalazi pod najvećim pritiskom vlasti) i sigurno vodi u gubitak školske 2024/2025. godine. A 30. septembar se bliži i izgubljena školska godina će biti izvrstan argument za Vučićevo Ministarstvo prosvete da sprovede ono što od marta i namerava da učini: da uništi državne univerzitete Srbije kao duhovne oaze u kojima se neguje sumnja, propitivanje i, naročito, otpor onima koji uvek sve znaju.
Vreme će pokazati da li su „naci“ sa kojima su identifikovani „studenti u blokadi“ tek jedna u nizu etiketa za jednokratnu upotrebu, koju Vučić sumanuto štancuje kako bi sebe uzdigao u spasioca (setimo se strašnih autonomaša koji besomučno otcepljuju Vojvodinu od Srbije, obojenih revolucionara koji su bili pobeđeni pre nego što su još i počeli da delaju itd). Ali, ako „studenti u blokadi“ ostanu bez svojih fakulteta, biće još lakše nastaviti identifikovati ih sa „nacistima“ i kao takvima izložiti progonu po članu 55, stava 3 Ustava Republike Srbije. Nije bez razloga na transparentima u Nišu i u Beogradu krilatica „Bolje ćaci nego naci“ ilustrovana kukastim krstom unutar znaka za zabranu. Sa prilično velikom izvesnošću se može pretpostaviti da su predstojeći prevremeni parlamentarni izbori bez „studenata = nacista“ cilj kojem teže Vučić i svi oni koji su interesno povezani sa njegovim režimom, uključujući i neke frakcije unutar Evropske unije. A ukoliko taj cilj iz bilo kog razloga ne bude ostvariv, moguć je i rezervni scenario: optužiti „naciste“ za nasrtaj na demokratiju i, u cilju njene „odbrane“, uvesti vanredno stanje. Primer za to imamo u Nemačkoj, kada je paljevina Rajhstaga 27. februara 1933. pripisana u odgovornost komunistima, koji sa time nisu imali nikakve veze: tom prilikom je licemerna odbrana demokratije iskorišćena za njeno zatiranje. Već pomenuti Gebels je u tom smislu sasvim dobro primetio: „Jedan od najboljih viceva demokratije ostaće to što je svojim smrtnim neprijateljima sama dala sredstvo kojim je uništena.“
Prevremeni parlamentarni izbori zato treba da budu najvažniji kontekst u kojem Vučićevu krilaticu moraju da sagledaju svi oni kojima je danas još stalo ne samo do demografskog, privrednog i moralnog oporavka Srbije, nego i do elementarnog opstanka demokratije. Ako su ti izbori jedini demokratski način za demontažu Vučićevog autoritarnog režima, onda im se mora posvetiti mnogo veća pažnja nego do sada. Lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru rečito govore u prilog tome da u postojećim uslovima nikakvi slobodni i pošteni izbori nisu mogući i da prvo predstoji borba za promenu izbornih uslova (u tu svrhu je još moguće pridobiti pomoć Evropske unije, koja se može pokazati kao presudna). Osim toga, za pobedu nad Vučićem će i u poboljšanim izbornim uslovima (koji, to je sasvim jasno, nikada neće biti zaista slobodni i pošteni) biti potrebno formiranje mnogo većeg pokreta nego što su to „studenti u blokadi“. Tu nam iskustvo DOS-a (Demokratske opozicije Srbije) iz 2000. pruža dvostruku – pozitivnu i negativnu – pouku: za pobedu na izborima protiv samodršca koji kontroliše sve institucije neophodno je udruživanje svih opozicionih snaga (partija, pokreta i građanskih udruženja), ali nakon postizanja tog jednokratnog cilja moraju se odmah organizovati novi izbori koji omogućavaju povratak u normalno funkcionisanje demokratije (pošto smo valjda naučili lekciju da Zoran Đinđić trasira put ka Aleksandru Vučiću).
Širenje pokreta (na drugom mestu predložio sam da se, shodno staroj tradiciji, nazove Ustavobraniteljski) imalo bi i tu dobru stranu što bi zaustavilo opasnu identifikaciju „studenata u blokadi“ sa „nacistima“, koja bi u budućnosti, kako je istaknuto, mogla da ima kobne posledice za demokratiju u Srbiji. Osim toga, pošto i sam opstanak državnih univerziteta zavisi od rezultata prevremenih parlamentarnih izbora, od prioritetnog je značaja da se minimizuju razaranja koja će uslediti na osnovu novog Zakona o visokom obrazovanju i koja će trajati sve dok je Vučić na vlasti. To podrazumeva očuvanje njihovog jedinstva realizacijom školske 2024/2025. godine i boljom koordinacijom aktivnosti preživljavanja u neprijateljskom okruženju u narednoj školskoj 2025/2026. godini. Vučić će izgubiti vanredne parlamentarne izbore samo ako se prikupljena društvena energija usmeri ka ciljevima koji stoje u najneposrednijoj vezi sa njima, ako se uči na greškama iz prošlosti i ako se sačuva unutrašnja snaga za trpljenje provokacija kojima će vlast to više pribegavati što više vreme odmiče. „Bolje ćaci nego naci“ samo je početak (i, nadajmo se, samo provokacija).
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 10.06.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
