Nije prvi put da srpski umetnici spremno i rado skaču na noge da bi zadovoljili neki zahtev režima, odustali od sopstvenog integriteta, ako već s time nisu odavno raščistili, i sveli svoju kreativnost na posao ulepšavanja čudovišta. Setimo se samo brojnih dostava predloga za spomenik Stefanu Nemanji, u trenutku kada je svakome uveliko bilo jasno da je jedini cilj tog konkursa bio podizanje megalomanskog, afirmativnog simbola naprednjačkog kriminala.
Ovoga puta, reč je o učešću srpskih umetnika, srećom malobrojnih, u dosad verovatno najstrašnijem licemerju kada su režimski konkursi u pitanju: konkurs za spomenik žrtvama pada nadstrešnice u Novom Sadu, žrtvama istog tog režima koji je konkurs raspisao.
Odabrano idejno rešenje, bogato nagrađeno, odiše, zapravo, nemilosrdnom istinom, kao što ponekad neizostavno biva i sa iskazima najveće neiskrenosti. Naime, sem što je takvog nivoa kompleksnosti da ga je mogla predložiti i bilo koja, nešto ambicioznija kamenorezačka radionica, ponuđeni spomenik deluje kao da mu je svrha da, što je moguće više, ostane tih, skriven i neprimećen. Jer reklo bi se da već i sama potuljena horizontalnost tog rada, te položene ploče, otkriva bilo svesnu bilo nesvesnu nameru, koja se, po mom ličnom razumevanju te forme, pre svega sastoji u tome da spomenik, gde god da se postavi, lako nestane iz vidokruga, ako uopšte i bude primećen.
Ali nije to neupadljivost koja dolazi iz skromnosti i nenametljivosti. I nije to tišina koja prati naklon stradalima i njihovim porodicama. To je, u datom kontekstu, neminovno tišina koruptivnog ćutanja, to je neupadljivost koja se i simbolički i činjenično nadovezuje na same postupke vlasti, na skrivanje istine, na izvrgavanje ruglu i samog pojma istrage i sudskog postupka, a kroz formalni čin obeležavanja nekakve „apstraktne nesreće“.
Umesto da u sebi sadrži opomenu na fatalne posledice korupcije, podsećanje na kriminalni čin u koji je umešan čitav jedan državni vrh, umesto da bude svedočanstvo o tragediji porodica koje je jedan psihopatski vlastodržac sa svojom svitom beskičmenjaka i lopova zavio u crno, idejno rešenje je banalan predmet koji bezbedno utišava svaki prizvuk istine, pa i svaki trag prepoznatljivih, uzajamnih emocija, tuge, besa, dostojanstva, otpora, već godinu i po dana gusto utkanih u živote građana ove zemlje.
Neko je rekao i s time se slažem: u kamen uklesane presude pravosnažno osuđenima za ubistvo šesnaestoro ljudi jedini je spomenik koji ima smisla na tom mestu i za tu svrhu podizati. Možda nije jedini, no sve dok ovde ne dođe do pravosudne katarze, pa i katarze u jednom mnogo širem smislu, sve dok krivci ne budu zvanično optuženi i osuđeni za svoj zločin, a društvo sagledalo sve mehanizme svoga masovnog saučesništva u trajanju ovakve čudovišne vlasti, nijednom spomeniku tu neće biti mesto.
Ako ovo društvo ikada dočeka neko bolje vreme, već sada, u formi skice, ovaj rad vajara Gorana Čpajka verujem da je obezbedio sebi sasvim odgovarajuć prostor u nekoj budućoj, već unapred krcatoj, galeriji režimskog kiča i sramote, nešto poput Memento parka staljinističkih skulptura u Budimpešti koje, sem što su opterećene težinom sećanja na represiju, kudikamo u sebi nose neuporedivo veće likovne vrednosti.
Na kraju, kad smo kod skice, spomenuću još jedan „minoran“ detalj koji mi je zapao za oko. U nacrtu rešenja koje je podeljeno s medijima, na stranama tog kamenog kvadrata, umesto imena žrtava, autor skice ostavio je da bezlično stoji: ime, prezime, ime, prezime, ime, prezime… Kao nekakav blanko formular da je u pitanju. Naravno, reč je o 3D skici, i nije bilo neophodno upisivati imena. Ali zanimljivo mi je da umetnik nije našao za shodno, makar iz sopstvene radoznalosti, da se potrudi da vidi kako imena nastradalih, taj ključni element spomenika, zbog kojih se, uostalom, i dao u tako opsežan posao, izgledaju na tom kamenu, kakvu senku bacaju, kojim se redosledom jedno na drugo nadovezuju, kako zvuče kada se tako urezana pročitaju.
I evo, zaista bez želje da svakom detalju zlonamerno pridajem važnost, za mene lično i sama ova javnosti predstavljena skica, nalik na reklamu za kamenorezačku radnju, sa prikladnim primerom tipske i bezimene grobne ploče, nosi vrlo jasno, tužno i užasno značenje.
A zaista, možda bi takav „blanko spomenik“ i imao nekakav opominjući smisao, na nekom drugom mestu, zapravo bilo gde u razorenoj državi koja još nije okončala brojanje svojih žrtava.
Peščanik.net, 07.05.2026.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Atanacković (see all)
- Skica za spomenik koruptivnog ćutanja - 07/05/2026
- O kompromisu, selektivnom zaboravu i konsenzusima o tišini - 22/04/2026
- Herman, Ervin i tragovi svega pređašnjeg - 28/03/2026
