Poslednje jake turbulencije na srpskoj političkoj sceni izgleda da zbunjuju javnost. SPS ulazi u koaliciju sa DS-om, DSS bledi i nestaje sa scene, a radikali se cepaju, ništa manje nego na pitanju pristupanja evropskim integracijama. Šta se to događa?

Teško da se ovi događaji i njihove posledice mogu razumeti van konteksta svih postoktobarskih previranja i procesa. A taj kontekst mogao bi se opisati ovako:

Istorijski poraz

Nacionalizam kao ideologija i politika doneo je tokom devedestih godina prošlog veka Srbiji duboki istorijski poraz. Ekonomsko uništavanje zemlje, egzodus mladosti, kriminalizacija društva, međunarodna izolacija, moralna hipoteka genocida i ratnih zločina, simbolično je kulminirala u vojnom porazu, gubitku teritorije Kosova, oktobarskom prevratu i ekstradiciji glavnog autora te politike, Slobodana Miloševića, međunarodnoj pravdi.

Ideologija je poražena rezultatima svoje političke prakse. Ona je ostala prisutna jedino kao gorki nacionalistički resantiman, reakcija na narcističku povredu, iluzorna, aposteriorna “odbrana dostojanstva” izražena u golom poricanju opštepoznatih činjenica. (Politički izraz tog resantimana je prkosno podizanje “tri prsta”, znaka u kome smo juče sami konstruisali svoj istorijski poraz; on bi trebalo da znači “nije istina, nismo ništa uradili, ništa naučili, nismo ni za šta odgovorni, nismo ni od čega odustali, uradili bismo sve to opet”.)

Tako je početak milenijuma Srbiju zatekao u “prirodnom stanju”, devastiranu ekonomski, moralno, politički, ali takođe bez jasne vizije budućnosti i novog državnog koncepta, u traljama jedne poražene ideologije. O Srbiji se u tom trenutku gotovo nije moglo ni govoriti kao o državi (paradoksalno, ali psihološki razumljivo, nosioci te poražene ideologije Srbiju redovno nazivaju “država Srbija”). Nakon svog poraza Srbija je mogla biti definisana još samo kao “to parče jugoistočnog Balkana u slivovima Save i Morave gde žive ljudi koji sebe nazivaju Srbima”.

Pored toga, ovim istorijskim porazom Srbija je, gotovo usput, kompromitovala i izgubila jedina dva državna koncepta koja je ikada u svojoj istoriji imala: koncept Velike Srbije i koncept Jugoslavije (sa dominantnim položajem najvećeg naroda u njoj).

Đinđić – novi državni koncept

Dakle, Srbija se posle poraza, nalazi u stanju opšte anomije, bez jasnog državnog koncepta, na istorijskoj ledini, ispražnjena od sadržaja sa oštećenim i iznurenim ljudskim resursima i u stavu poricanja. Nasuprot tome, u međunardnom okruženju vlada intenzivna politička aktivnost koju indukuje Evropska Unija svojim planovima za proširenje na Istočnu Evropu i Balkan. Ta politička energija preliva se svuda preko granica, pa i preko granica “ispražnjene” Srbije. Zračenje te energije sažima u sebi Zoran Đinđić i pokušava da je potom emanira u prazni, iscrpljeni srpski prostor nasuprot snagama opisanog nacionalističkog resantimana.

Uz pomoć te energije on u ovome postiže uspeh nesrazmeran njegovoj političkoj snazi izraženoj u ličnom rejtingu i snazi njegove stranke. Đinđić je počeo da menja Srbiju iz manjinske pozicije, bez prave podrške iznutra, gotovo protiv opšte volje. Za nacionalističku Srbiju to je značilo “izdaju”, podleganje “diktatu Zapada”, dakle, “onih koji su nas bombardovali” i ujedno dokaz “nedemokratske prakse” Đinđića i njegove vlade. Uprkos tome, Srbija je počela da se menja, izgledalo je nepovratno. Ulazak u napuštene međunarodne institucije, začeci tržišne ekonomije, vizija evropske budućnosti, blagi rast životnog standarda, realizam, (oprezni) ideološki otklon prema prošlosti, saradnja sa Haškim tribunalom (pre svega kroz simboličnu “sramnu” ektradiciju Miloševića), pokušaji suzbijanja kriminala i šverca – ključna reč toga vremena je bila reforma.

Ali najveći doprinos Đinđićeve vlade svakako je bio stvaranje novog državnog koncepta. Vizija Srbije kao članice Evropske unije; smela, nova jasna i realistična vizija budućnosti, usvajanje drugačijih vrednosti i drugačije ideologije na mestu one poražene.

Paradoksalno, upravo ovim uspesima Đinđić je sebi potpisao smrtnu presudu. Srbija nije bila spremna za takvu promenu. Tu presudu su donele i izvršile još uvek žive snage “kontinuiteta”, koje su se samo za trenutak bile pritajile, prerušile i zatim međusobno prepoznale, pregrupisale i konsolidovale oko svoje stare nacionalističke (sada resantimanske) ideologije i konkretnih političkih interesa, koji su se sastojali pre svega u strahu od odgovornosti za srpski istorijski poraz, ali i pljačku, zločine i zloupotrebe vlasti tokom devedesetih.

Atentat – Pirova pobeda

Đinđić je ubijen. Međutim, reklo bi se da je to bila Pirova pobeda. Javnost je prepoznala ubice. Srbija je imala dovoljno iskustva sa političkim ubistvima da bi prepoznala zaverenike i ubice po njihovim motivima, rukopisu, modusu operandi. Sredstvo kojim je zaustavljen Đinđić izazvalo je otrežnjenje u srpskoj javnosti. Umesto da bude brzo zaboravljen, kako su njegove ubice očekivale, Đinđićeva popularnost je neočekivano počela da raste iz godine u godinu nakon njegovog ubistva. Đinđić je, naime, prepoznat posthumno, kroz prepoznavanje njegovih protivnika i ubica. Pravnici bi rekli: nesvesnim argumentom ad contrario. “Ako je smetao ubicama, zaslužuje poštovanje”.

Vlada stvorena na njegovom grobu nije mogla uživati pravu podršku. Činjenica da je u njoj učestvovala i stranka ubijenog premijera (koja je prethodno očistila stranku po željama Đinđićevih ogorčenih neprijatelja) izazivala je u Demokratskoj stranci, a naročito među njenim biračima nelagodu, nedoumice, gorčinu i stid. Kao da je time neshvatljivo, naknadno, od strane same Đinđićeve stranke, oprošten atentat na njihovog predsednika.

Kosovo ili Evropa

Nacionalisti su precenili “uspeh” ostvaren uklanjanjem Đinđića U atmosferi šoka, rezignacije i apatije, koja je obuzela Srbiju nakon atentata, nova vlada počela je sistematski da poništava efekte Đinđićevih reformi, instituicionalno i kadrovski. Međutim, to nije bilo dovoljno. Osnovna prepreka za potpunu rehabilitaciuju starog režima i njegove ideologije ostala je, ipak, ona jedino preostala, ali najvažnija tekovina Đinđićeve vladavine – proevropska vizija budućnosti Srbije. Tu viziju se njegovi protivnici morali uništiti da bi potpuno poništili Đinđićev politički testament.

Precenivši svoju snagu pomislili su da to mogu da učine tako što će Srbiju staviti pred dilemu: Kosovo ili Evropa. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Koštunica je pomislio da je došao taj trenutak, da je kosovska trauma dovoljna da se osigura konačni poraz Đinđićevog državnog koncepta i svih proevropskih snaga – i raspisao je izbore. On se tada nadao da će pred ovom dilemom bučnim javnim kletvama, zaklinjanjima i miloševićevskim mitinzima zastrašena Demokratska stranka još jednom pristati da ga sledi, odričući se i od te poslednje tekovine Đinđićeve vladavine.

Bila je to pogrešna računica. Evropska vizija suviše je uhvatila korena u srpskoj javnosti. To je ostala jedina pozitivna i sadržajna poruka na političkoj sceni. Prazna i nerealna obećanja o vaspostavljanju srpske vlasti na Kosovu ličila su na podgrevanje poznatih iluzija, zagovaranje samoizolacije, samodestruktivno inaćenje sa celim svetom i poznati miloševićevski autizam sa takođe poznatim posledicama. Ceo sadržaj te poruke stajao je u ciglo tri, očigledno neistinite, i do besvesti ponavljane reči: “Kosovo je Srbija”.

Nasuprot tome sloganu, proevropska opcija nudila je perspektivu stranih ulaganja, smanjenja nezaposlenosti, pristupa evropskim fondovima, političke rehabilitacije Srbije, povratka političkom razumu i vaspostavljanja elementarnog samopoštovanja.

Nova linija razgraničavanja

Dilema pred koju je, greškom u političkom rasuđivanju, u krajnje zaoštrenom obliku Koštunica stavio Srbiju, Kosovo ili Evropa, razrešena je na za njega neočekivan način. Konačni obračun koji je Koštunica najavio kao pitanje života ili smrti razrešen je pobedom proevropskih snaga. Nacionalistička Srbija je doživela svoj prvi, veliki poraz.

To se dogodilo zbog toga što je pred biračko telo, nasuprot sitničavih, koristoljubivih i efemernih međustranačkih prepucavanja, prvi put postavljeno jedno pitanje koje birači prepoznaju kao relevantno za njihove živote, koje nudi realističnu viziju budućnosti, novi državni koncept, a ujedno razrešava istorijsku dilemu Srbije – Evropa, da ili ne. Pitanje ovakvog značaja preseca kroz maglu međustranačkih dnevnopolitičkih sukoba i osećanja stranačke lojalnosti. Time se može objasniti za mnoge neočekivani izborni rezultat. Kako već obično biva, pobedio je život.

Reperkusije na stranački život

U ovakvoj situaciji narodnjaci su ostali verni sebi, onome što vide kao svoju istorijsku misiju, osuđujući sebe na “dostojanstvenu” irelevantnu anahronost i tiho nestajanje.

U drugim strankama poraz nacionalista izazvao je refleks iskrcavanje pacova sa broda koji tone. Pobedio je “realizam”, a zatim je na scenu stupila srpska navika glasanja za pobednike. Besprincipijelnost preletanja pokušava se prikriti pred sopstvenim biračima prividnim istrajavanjem na staroj nacionalističlkoj retorici, ali dela govore glasnije od reči. Tako se SPS, ulazeći u nezamislivu koaliciju sa DS-om i dalje zaklinje u Miloševića, ali glasa za pristupanje Evropskoj uniji (“koja nas je bombardovala i priznala nezavisnost Kosova”). Deklariše se kao ljuti protivnik “antisrpskog” Haškog tribunala, ali manje-više ćutke prihvata izručenje Karadžića. Muljanje koje život znači.

Radikali pokušavaju sličan realpolitički manevar. Ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se (bar prividno). Međutim, njihova godinama učena i naučena ropska vernost autoritarnom vođi, Vojislavu Šešelju – koji nema više šta da izgubi i kockarski (“va banque!”) istrajava u Hagu u odbrani velike Srbije, ratova, zločina i mržnje prema Evropi – ne dozvoljava im da ponove manevar SPS-a.

Izgleda da tako treba shvatiti razdor u Radikalnoj stranci, a ne kao lični sukob Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja ili “borbu za vlast”. Dve ključne ličnosti u Radikalnoj stranci, predsednik i njegov zamenik koji operativno vodi stranku, predlažu oprečne odgovore na poraz svoje ideologije i politike: ili uz sve gubitke nekako preživeti u izmenjenim okolnostima ili istrajati u porazu do kraja ”braneći dostojanstvo”, “jedino što nam je preostalo”.

Može se lako predvideti dalje urušavanje Radikalne stranke. Njeni birači privrženi su patrijalhalnim, autoritarnim vrednostima. Vođa se bespogovorno sluša i sledi. Za njega se “daje život”, kako smo nedavno čuli. “Radikali imaju najdisciplinovanije biračko telo”. Za takve birače rascep u srcu autoriteta je duboko traumatičan, jer rađa sumnju i traži od njih donošenje nekih odluka. A takvu odgovornost radikalski birač, naučen samo da sluša i izvršava, ne može da podnese. On će pre rezignirano dići ruke od svega.

Čini se da prisustvujemo konačnom krahu nacionalizma kao ideologije i praktične politike.

Peščanik.net, 11.09.2008.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)