Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Rižu bižu

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Rižu bižu

Nejasno je zašto pisanje jednih novina ili, uostalom, sukob više novina ima bilo kakve veze sa političkom stabilnošću. Čak i da je reč o glasilu opozicije i da ono optužuje vlast za sve najgore, gde će se gotovo neizostavno naći mesta i za korupciju i zataškavanja i sve ostalo što uz to ide.

Teško je videti da je to moguće izbeći u demokratskom sistemu, gde je to jedno od osnovnih sredstava političke konkurencije. Ovome pogoduje i to što neosnovane optužbe za korupciju vlasti manje štete onima koji ih iznose nego što vlast košta stvarna korupcionaška afera. Mada to ne važi beskonačno.

Uzmimo da je optužba dokazivo neosnovana; to neće neposredno uticati na spremnost da se odustane od otkrivanja novih afera, a ima naravno onih kojima nikakve činjenice i nikakvi dokazi ništa ne znače, ali ipak bi trebalo očekivati da neprestano optuživati a nemati dokaze mora negativno da deluje na poverenje u ljude i novine koje šire takve informacije. Iz ovoga sledi da je teško videti kako neosnovane optužbe mogu da ugroze političku stabilnost zemlje i čak da izazovu krizu vlasti i vlade. Uostalom, u demokratskim sistemima se eventualno nepoverenje u vladu, eventualna kriza legitimnosti, ako ne može da se razreši raspravom u javnosti ili na sudu, ako je reč o radnjama koja su za sud, dakle takvi se sporovi rešavaju na izborima. U ovom času u Srbiji je ishod na eventualnim prevremenim izborima prilično izvestan, što znači da je teško izvesti destabilizaciju.

Tačno je, međutim, da skandali znaju da imaju veliki uticaj na stabilnost, političku, a i privrednu i društvenu. No, nije dovoljno obznaniti da je nešto trulo u državi, pa da se tlo izmakne vladi, vlasti ili moćnima uopšte. Potrebno je da bar postoji nešto što se ne može objasniti, na osnovu čega se potom dođe do istine koja se krije. Usled čega je opet najvažnije objasniti sve što je nejasno i to što je pre moguće. To je ono što se naziva transparentnošću vladanja. Ako, kao nesretni američki predsednik Nikson, kažete da niste znali, a zapravo jeste ili da niste bili prisutni, a jeste – eto skandala, i problema stabilnosti, u ovom primeru opstanka na vlasti.

Može, naravno, da postoji bojazan da se sumnje ne mogu otkloniti, jer ljudi pa i cela javnost naprosto ne žele da vide istinu. Uzmimo za primer tvrdnju da je već otpočeo treći svetski rat. Prirodno bi bilo da se kaže ko u njemu učestvuje, dakle koje su zaraćene strane, gde se on vodi, što će reći šta je svet, i sa kojim ciljem? Jer, recimo ne mali broj ljudi u Evropi, zapravo gotovo svi, ne žive u ratnom stanju. A to i nije baš mali deo sveta. Zapravo, uobičajeno je shvatanje da nema svetskog rata ako se ne vodi na tlu Evrope. Može se rat koji se pretežno vodi u Evropi nazvati svetskim, jer se smatra da je nemoguće izbeći da se svi u svetu u njega umešaju na jedan ili drugi način, ali to ne važi čak ni za sukob na Bliskom istoku, u koji teže svi da se umešaju, ali ne znači da će zbog toga početi da se biju ljudi po Evropi i na Pacifiku.

Može se naravno reći da neki vide stvari ranije od drugih. Tako recimo može biti da je u toku državni udar u Srbiji, mada nema indicija da je tako. Najpre, šta je državni udar? Uzmimo da se Vladi izglasa nepoverenje, zato što poslanici, većina njih, ocene da bi hteli novu vladu ili nove izbore ili i jedno i drugo. Tome može da bude povod mnogo toga, uključujući i čistu političku računicu i ništa više, ali to svejedno nije državni udar. Zanimljiv je bio slučaj gospođe Tačer koju je smenila njena sopstvena stranka, mada je njen doprinos uspehu stranke bio veliki. To, međutim, nije bio ni unutarstranački udar, a kamoli državni, mada su naravno u novinama korišćeni i ti izrazi. No time se htelo reći da je došlo do neočekivanog i dalekosežnog političkog obrta, ali ne i da je promenjen režim vlasti.

Ovo poslednje je neophodno da bi se moglo govoriti o državnom udaru. U srpskoj istoriji za to ima ne mali broj primera, tako da oko toga ne bi trebalo da ima previše nedoumica. Može šef države da suspenduje ustav, može da raspusti skupštinu, i mimo ustava, može general da preuzme vlast i tako redom. To su primeri državnih udara. Mogu naravno da postoje pokušaji državnih udara, kao onaj specijalnih jedinica krajem 2001. ili onaj koji je započet ubistvom Zorana Đinđića. No, tada se videlo šta se sprema, sve je bilo najavljeno, skandal je što je atentat na predsednika Vlade uspeo i što je potom značajno promenjena državna i Vladina politika.

Moguće je da se sada želi reći da postoje oni koji bi da se Vladina politika promeni. Jer možda trpe štete, poslovne ili političke, pa bi im neko drugi na vlasti više odgovarao. Ali to je praktično opis redovnog političkog stanja u svakoj zemlji. Od toga do državnog udara je veoma dug put. No, kako ima onih koji vide da se vodi treći svetski rat, tako ima i onih koji vide da se odvija državni udar. To je, međutim, širenje glasina. Stabilnost Vlade bi mogla biti dovedena u pitanje ako su joj rezultati rđavi, pa izgubi na izborima, inače bi bio potreban ne udar na državu, već na demokratiju.

Novi magazin, 07.12.2015.

Peščanik.net, 07.12.2015.