Štednja: primitivna akumulacija

Tek iza kulisa političke monodrame^[1] u Srbiji, mogu se videti pravi efekti i ciljevi vladavine ovdašnjih novokonzervativnih snaga. Mario Reljanović nas je obavestio da su direktori javnih ustanova pre nekoliko nedelja dobili ne-baš-javni upitnik/tabelu sa pitanjima o efikasnosti, broju radnih mesta, organizaciji rada i slično. Ukratko, od direktora se zahteva da navedu broj zaposlenih kojih mogu da se „otarase“ – 6,5 odsto njih. Za popunjavanje je ostavljeno nerazumno malo vremena (petnaestak dana), a za završavanje celog posla oko smanjenja broja radnika, eufemistički nazvanog „racionalizacija“, tek nekoliko meseci – jer ceo proces treba završiti do sredine godine.

„Reorganizacija“ se očigledno radi navrat-nanos i u njoj nema ni traga od planiranja ili uvođenja balansa u čitav proces: broj zaposlenih smanjivaće se linearno, odluke o otkazima će diskreciono donositi direktori, ceo proces odvijaće se bez potencijalno nezgodnog mešanja javnosti, bez uvida u potrebe ustanova i njihovih korisnika, te bez procene posledica po usluge koje se pružaju. Ali ako je verovati onima koji u ovim ustanovama rade, tu uglavnom postoji manjak, a ne višak zaposlenih. Ako postoji problem „neefikasnosti“, onda je on posledica relativno malog broja zaposlenih, a ne njihovog viška. (Mit o višku zaposlenih postoji samo u spinu privatizovanih medija i paradigmi vladajućih elita.)

Ova mera (poput sličnih mera iz novokonzervativnog arsenala koji u delo sprovode Vučićevi sturm-ministri) skrivana je od javnosti sve dok se nije pojavio tekst Maria Reljanovića na Peščaniku te diskusija koju je on pokrenuo. Ali pravo značenje te mere razotkriva se ovih dana kada premijer odlučno servilno, kao što to obično čini, prihvata sve^[2] uslove koje Svetska banka postavlja Srbiji, a koji se svode na one mere koje se uz užasne posledice po ekonomije i stanovništvo nameću većini društava danas – dakle na „štednju“. Da su u pitanju samo nevolje koje vidimo na manifestnom nivou, kao što je problem nedovoljne efikasnosti, to bi se moglo rešiti daleko jednostavnije – pogađate i sami – povećanjem efikasnosti, a ne smanjenjem zaposlenosti. Ali time bi se zaobišli dubinski strukturni razlozi zbog kojih se tranzicija, „mere štednje“ i slične racionalizacije izvode.

U našem slučaju se radi o tehnokratskom pristupu oličenom u odluci ministarstva da ekspertski odokativno i planski katastrofalno obavi smanjenje broja zaposlenih u javnim službama za 6,5 odsto, praktičnim delegiranjem diskrecionog prava otpuštanja nužno poslušnim (zbog načina na koji su postavljeni) direktorima javnih ustanova. To je ključna stvar koju nisu primetili autori (Mario Reljanović, Dejan Ilić  i Vesna Pešić) koji su se ovde bavili tom temom. Oni su krenuli od pretpostavke da je voluntarizam – čijim posredstvom će „reorganizacija“ biti izvedena – problem domaćeg procesa tranzicije i iznimka u odnosu na tranzicione procese u ostatku Evrope. A on je zapravo suština svih tranzicionih procesa. Partokratska država koja svoje poslušnike masovno zapošljava u javnom sektoru, briljantno odrađuje posao uništavanja tog istog sektora. Omražena „traljavost“ i „neodgovornost“ partijskih elita i države savršeno odgovaraju ekonomskoj eliti.

Ovde nam se nameće refleksija na proces formiranja proletarijata. Za funkcionisanje kapitalizma neophodne su dve stvari: dobra koje je izgradilo društvo i koja su tehnokratskim manipulacijama obezvređena kako bi bila kupljena za mali novac (ili jednostavno oteta) i radna snaga koja je zbog egzistencijalne ugroženosti primorana na neprihvatljive nadnice i uslove rada. Vladin potez „racionalizacije“, zajedno sa ostalim potezima iz foldera „štednje“, tako je samo druga strana – prva je koncentracija kapitala u rukama tranzicionih siledžija – procesa primitivne akumulacije kapitala. I ta druga strana sastoji se od razvaljivanja postojećih oblika egzistencije, ukidanja sigurnosti,^[3] pauperizacije populacije, razaranja postojećih društvenih i ekonomskih struktura i konačno: stvaranja mase egzistencijalno ugroženih kao izvora jeftine radne snage. Drugim rečima: formiranja proletarijata. U tom smislu, proces „racionalizacije“ javnog sektora nije ništa drugo do proletarizacija radnika koji su do sada, na veliku žalost kapitala, bili nedostupni kao izvor jeftine radne snage i po prirodi ekonomske racionalnosti nevoljni da rade kao mazge a da nemaju gotovo ništa od toga.

Pritom, od ključne je važnosti otarastiti se najobrazovanijeg, najkorisnijeg i radno najopterećenijeg dela radne snage: u totalnom zbiru upravo će napad na tu kategoriju dati najbolje rezultate, jer će to ujedno biti i pritisak na relativno emancipovane pripadnike srednjeg sloja koji trpe nasilnu transformaciju u proletarijat.^[4] Tom transformacijom srednji sloj postaje i potencijalni izvor jeftine radne snage i bazen nezaposlenih. Dodatno, pritiskom na „najkorisnije“ najefikasnije će se podriti efikasnost ustanova, čime će se podupreti spin o neefikasnom javnom sektoru, legitimisati oštrije mere štednje sledeće godine i dodatno umanjiti cena rada. Utoliko se nemojte čuditi ako se ovo povećanje efikasnosti pretvori u njeno smanjivanje, ako se smanjenje partijske birokratije pretvori u smanjivanje broja „pravih“ radnika – doktora, nastavnika, učitelja i njima sličnih. Zbog toga smatram da je pogrešno pretpostaviti da je navodna „traljavost“ u procesu „racionalizacije“ tek iznimka – naprotiv, ona je hirurški precizno pozicionirana i nije tek hir svojeglave političke elite i posledica njene jurnjave za zapošljavanjem vernih kadrova. Krstaški rat novokonzervativnih snaga protiv „nepotizama“ i „korupcije“ nije ništa drugo do otrcana simulacija.

Peščanik.net, 31.01.2015.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija