Sloboda izbora, Krzysztof Poltorak. Golubovi sede na znaku sa različitim smerovima

Freedom of choice by Krzysztof Poltorak

Neka je premijer Vučić ispunio devet od 10 obećanja za prvih sto dana Vlade, ali nije uradio najvažnije. Nije donet rebalans budžeta za ovu godinu. A budžet nije tek puki knjigovodstveni akt, on je pre svega izraz određene politike; istovremeno i njen uzrok i posledica. Tako da je, u stvari, uradio samo polovinu obećanog. Pored toga, naročito obespokojava činjenica da je ministar finansija Lazar Krstić podneo ostavku, očigledno neuveren u ispravnost puta kojim Vučićev ministarski kabinet ide. Dakle, u reformsku orijentaciju Vlade moći ćemo da se uverimo tek za 2-3 meseca, kad bi konačno trebalo da bude usvojen rebalansirani budžet za ovu, a verovatno već i da se naziru konture državnog proračuna za narednu godinu.

Moglo bi da se desi, sudeći po onome što je na sednici Vlade povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata u Nišu rekao PPV Dačić, da u te dane padne još jedna krupna, strateška odluka. Odluka koja će odrediti put Srbije u narednih 100 godina. Reč je o tome da (li) će Srbija konačno morati da se opredeli i zauzme stranu u ovom ukrajinskom sporu između Rusije, sa jedne, i Zapada, tj. Evropske unije i Amerike, sa druge strane.

Ta odluka – ako do potrebe za njom zaista dođe – neće biti laka, jer ruski pritisak na Srbiju sve više raste, sve veći broj pojedinaca, firmi i organizacija na ruskom je platnom spisku i s njima se neće biti lako izboriti. Ali, ako Srbija bude vodila računa o sopstvenim interesima neće biti ni tako teška.

U tom kontekstu nije na odmet reći da Srbija Rusiji ne duguje ništa. Kao što smo na ovim stranicama već pisali, priča o nekom velikom srpsko-ruskom prijateljstvu nema uporište u činjenicama. Zapravo, u pitanju je običan mit kojeg se drži samo Srbija, a Rusija ga povremeno, manje ili više, iskorišćava za ostvarenje svojih ekonomskih i (geo)političkih interesa.

Primer za to, možda čak ne ni najbolji, jeste energetika, gde se Rusija prema resursima Srbije, i ljudskim i materijalnim, ponaša krajnje surovo, gde gas plaćamo najskuplje i gde se priča o Južnom toku i dalje nameće, iako je jasno da se gasovod kapaciteta 60 milijardi kubnih metara ne gradi i neće graditi zbog Srbije koja godišnje troši dve milijarde kubika. Najnoviji primer je donatorska konferencija za sanaciju štete od poplava, gde nas od milijardu evra sakupljenih sa svih strana sveta, Rusija nije udostojila ni jednim jedinim.

Na kraju možda najvažnije: put kojim je poslednjih meseci krenula Rusija nije dobar ni za nju samu. Rusija polako klizi nazad u staljinističku diktaturu, samo sada ne sovjetsku nego religijsku. Ruska Duma donosi zakone koji se mogu porediti još samo sa šerijatskim pravom. Ovo nije prilika da se dublje i detaljnije ulazi u pitanje zašto je to tako, koreni su svakako duboki, ali valjda će veliki ruski narod uspeti da dođe sebi. Dok se to ne desi, za Srbiju bi svakako bilo bolje da se drži podalje od tog puta.

Novi magazin, 30.07.2014.

Blog Mijata Lakićevića, 30.07.2014.

Peščanik.net, 30.07.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.