Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Još jednom o demokratiji i njenim neprijateljima

Vajmar je toponim koji je od sredine 18. pa sve do sredine 20. stoleća bio bitna geografska konstanta nemačke istorije. U meri u kojoj je ta istorija ostavljala tragove u evropskim i svetskim okvirima, „pečat“ Vajmara prisutan je i izvan granica Nemačke. Najpre Gete i Šiler, impresivan uspon umetnosti (naročito muzike i slikarstva), zatim Vajmarski ustav, Bauhaus. A onda nacistička opsesija nemačkom kulturnom izuzetnošću i – logor Buhenvald, u neposrednoj blizini grada. To su samo najmarkantnije tačke koje – što uzletom, što posrnućem – prevazilaze okvire jednog omanjeg gradića, koji bi samo geografski mogao biti opisan kao provincijski. Zahvaljujući istorijskom iskustvu, koje je u nemačkom slučaju podrazumevalo viševekovnu iscepkanost na mnoštvo samostalnih državica (što je mala i skromna naselja činilo prestonicama), slično bi se donekle moglo reći i za neke druge gradove, ali Vajmar nesumnjivo ostaje izdvojen kao, uostalom, i Vajmarska Nemačka među drugim državama te turbulentne epohe.

Muzejsku postavku o Vajmarskoj Republici u Istorijskom muzeju Nemačke (Deutsches Historisches Museum) otvara razmišljanje Hansa Kelzena o demokratiji, koje na ambivalentan način uvodi u razmatranje njenih raznih aspekata poznatu priču o odluci okupljene mase da Pontije Pilat pokloni život razbojniku Varavi, a ne Isusu Hristu. Kao i nekada sam Kelzen, inače vatreni borac za demokratiju, tako su i savremeni autori izložbe, uvodeći baš ovu alegorijsku scenu u raspravu o demokratiji, ipak ponešto nepotrebno zakomplikovali stvari. Jer, na kraju, Isusovo raspeće bilo je delo jednog kompleksnijeg dizajna i izbor Varave umesto Isusa bio je instrumenat (konačnog) spasenja. Strogo uzevši, hrišćansko učenje je legitimacija antropološkog pesimizma suprotnog demokratiji, ali je i dirljiva potreba mnogih kroz istoriju da ta dva antipoda nekako pomire. U suštini, demokratija jeste (ili bi morala biti) racionalnija od hrišćanske eshatologije: da bi svet bio bolje mesto, sada i ovde, ne treba da stradaju nedužni, već da budu onemogućeni zlikovci, odnosno kažnjeni krivci.

Posle Prvog svetskog rata u Vajmaru je održana ustavotvorna skupština poraženog Nemačkog carstva, koje to više nije bilo. Doduše, pojam „rajh“ (prevodi se i kao carstvo) uporno se održavao kao (opasni) sinonim za državu, ali nova Nemačka bila je republika – Vajmarska Republika. Ustav prigodno nazvan „Vajmarski“ ostao je simbol kompromisne socijalne demokratije – svih njenih postignuća (demokratizacija u svim sferama života, parlamentarizam, socijalna država, društveni progres) i, danas je to očigledno – još većih neuspeha i nedostataka koji su se manifestovali kao sistemska i ograničena dostupnost navedenih postignuća najširim slojevima društva i njihova neotpornost na izazov reakcionarnih i desno-ekstremističkih snaga.

Podsećanje na iskustvo Vajmarske Republike neminovno nameće i pitanje da li je u trenucima uzleta zbog elitizma, restriktivnih i pristrasnih ograničavanja sfere legitimnog, faktičkim isključivanjem ogromnog dela društva iz političke participacije, uskraćivanja plodova progresa – dakle, zbog polovičnosti u primeni progresivnih rešenja i nedovoljne spremnosti da se odlučno brane proklamovani principi – zapravo sejano seme budućeg sunovrata? Ne bih na ovaj način postavljao pitanje kada ne bih bio sklon uverenju da jeste. I ne bih pisao ovaj tekst kada ne bih mislio da je to, u velikoj meri, na mnogo mesta u svetu problem i danas. 

Sudbinu radikalne levice i desnice u Vajmarskoj Republici uzećemo kao očigledne paradigme. Temeljnost i uspeh u obračunu sa radikalnom levicom i neuspeh u suzbijanju još radikalnije desnice rezultiraće poznatim ishodom – nacističkim Trećim Rajhom. I uspeh, a naročito neuspeh Vajmarske Republike bili su rezultanta odnosa društvenih snaga, podrazumevajući pod tim sve moguće oblike njenih ispoljavanja, uključujući i fizičku snagu. Pokazalo se, naime, da je kompromisna, tolerantna i centrizmu sklona nemačka socijaldemokratija bila više nego neprihvatljiva dubljim reakcionarnim strukturama ondašnjeg nemačkog društva, sa kojima je pokušavala da uspostavi „konstruktivan“ dijalog, dok je istovremeno sistematski uništavana leva alternativa. Jedan podatak veoma je ilustrativan: od 376 političkih ubistava u međuratnoj Nemačkoj (samo do 1922!), 354 su izvršili pripadnici desnice, dobivši za ta ubistva mahom zatvorske kazne, u ukupnom trajanju od 90 godina i 2 meseca, uz jednu kaznu doživotnog zatvora. Najveći broj učinilaca ostao je nekažnjen. Radikalna levica bila je odgovorna za atentate sa 22 smrtna ishoda, za koje je 10 izvršilaca bilo osuđeno na smrtne kazne, dok su ostali osuđeni na 248 godina i 9 meseci zatvora i 3 doživotne zatvorske kazne. Disproporcija je više nego očigledna i ona verno reflektuje volju i sklonosti dubinskih struktura ondašnjeg aparata, što otvara staro pitanje dometa manje ili više progresivnih mera centralne vlasti suočene sa vrlo samosvesnim i hostilnim državnim aparatom (naročito sudskim i policijskim) i svim drugim činiocima koji deluju u skladu sa sopstvenom agendom. Jer, ironično je i ne bi bilo sasvim pošteno ne pomenuti da su zakonska rešenja koja su bila usvojena sa ciljem da se spreči političko nasilje bila inspirisana upravo desnim terorom, ali se zakon u rukama konzervativnog aparata pretvorio u moćno oružje za obračun sa levicom.

Vajmarska Republika daje važnu lekciju: ondašnje satiranje radikalne levice bilo je važan aspekt pobede fašizma, kao što današnje ignorisanje i prezir prema zahtevima koji dolaze od levih pokreta vode ka usponu njegovih raznolikih derivata. Odnos liberalizma sa ideologijama koje mu upućuju izazov nije zero sum game: u liberalnoj demokratiji jaka levica osigurava važan deo društvenih vrednosti za koje se i ona sama zalaže, ali liberalnom kapitalizmu potrebna je radikalna desnica kako bi suzbila opravdane zahteve za redistribuciju. Ponovo se, dakle, došlo pred izbor: demokratija ili kapitalizam (makar u njegovoj neoliberalnoj manifestaciji)?

Da se ova dilema razrešava na stari način ukazuje nam i bajka o ekvidistanci liberalne paradigme u odnosu na tobožnja „dva ekstremizma“ koja je ogoljena pred recentnim iskustvima tretmana Grčke, sa jedne i, primera radi – Mađarske, sa druge strane u EU. Levica je izvukla pouke iz nesrećnih iskustava istorijskog komunizma i ona više nikada neće dovesti u iskušenje svoj odnos prema demokratiji. Sa druge strane, ne čini se da je liberalna paradigma na kritički način razmotrila svoje iskustvo u odnosu prema reakcionarnoj i nedemokratskoj desnici. Ona je uspevala nekoliko decenija da balansira kao sluškinja dva gospodara: demokratije i kapitala. Sada je pred izazovom da učini neminovni izbor. To je tim teže što taj izbor podrazumeva, zapravo, inžinjering sopstvenog budućeg kraja, pošto je istorijska privilegija svakog globalnog poretka da odneguje uslove svoje propasti. Liberalna paradigma, ako poseduje demokratski potencijal, mora prihvatiti političku i istorijsku legitimnost levih alternativa i delegitimisati i suzbiti nedvosmisleno antidemokratsku desnicu. To je jedini način za spas demokratije, kao nadređene društvene vrednosti, dok se još ima šta spasavati. Ipak, sve ukazuje na to da je liberalna paradigma ponovo sklonija tome da ta alternativa ne bude progresivna (demokratska), već reakcionarna (u službi kapitala), uz trijumf transnacionalnog socijalnog rasizma u odnosu na neprivilegovane i isključene.

Peščanik.net, 22.08.2019.