Naše partije su kao ove velike kompanije. Ne, ne mislim na partijsku organizaciju i pare. Poređenje se odnosi na to kako kompanije, u želji da pokriju što veće tržište, nude nekoliko proizvoda u različitim cenovnim razredima. Pa kao što od istog proizvođača imate Ariel za dublji džep, a Bonux i Tide za plići i još plići, tako i partije pred izbore šire asortiman i nude po nešto svakoj ciljnoj grupi. Za nekoga sve, za svakog po nešto, kao u onoj nekadašnjoj reklami za Robne kuće .

Manje stranke obično šire asortiman tako što uđu u koaliciju sa nekim ko će da pokrije drugu ciljnu grupu. Ako želite nešto za penzionere, evo imamo i to, ako želite nešto malo srpskije, imamo i to, a ako ste baš za Evropu, imaćemo i to.

Ako koalicija ne pokrije celo tržište, onda će nam svog istaknutog predstavnika (obično istovremeno i predsednika) nuditi u nekoliko različitih verzija. Evo, izvolite, naš predsednik u lajt verziji potpuno neškodljiv po Evropsku uniju, naš predsednik sa produženim dejstvom, naš predsednik u ruskoj verziji i najzad, naš predsednik u ”to nisam ja, to je moja Šauma” verziji. Ako i to nije dovoljno ovom razmaženom tržištu, prikazaće nam se i u ektremnim verzijama: Vučić je plesao, Dačić pevao, a Tadić evo i kolo igrao (eh, a mogao je da zapeva ko Obama, samo da ga Dačić nije pretekao).

Ako, pak, procene da bi jedna ciljna grupa zamerila neki stav koji bi druga ciljna grupa volela da čuje, tu je medijski istaknuti partijski drug koji će tu temu samostalno da pokrije. Pa ko voli Miloševića, porodicu mu i haške mu drugove, nek sluša Mrkonjića. Ostali nek slušaju Slavicu Đukić Dejanović (a svi nek slušaju Dačića inače će u zatvor).

Ali, ako su i preuzeli klasične tržišne taktike, nisu ni pokušali da primene suštinu tržišnog ponašanja. Kompanije, mislim one prave, one koje zaista nešto proizvode, one se pridržavaju određenih pravila. Prvo, različiti proizvodi se međusobno razlikuju! Drugo, tačno se zna šta je u pakovanju, i treće, kol’ko para, toliko i muzike, odnosno – ne očekujte isti kvalitet u skupljem i jeftinijem proizvodu. I četvrto, reklama je u skladu sa proizvodom.

A naši ”proizvodi”? Ko je sekao ruku koja bi podigla albanski barjak, može i da priznaje Kosovo, ko je Rusima nudio Pasuljarske livade (jer ako Amerikanci imaju bazu na Kosovu, pošteno je i da je Rusi imaju u Srbiji), može i da smerno hodi ka Evropskoj uniji, ko je pretio sobom u opoziciji, može i da glasa za nedemokratski zakon samo da Vlada ne bi pala (pa valjda je Vladi više stalo da ne padne, mogla je da ga vrati na doradu, kao što je, na zahtev crkve, vratila zakon protiv diskriminacije), ko je centralizovao vlast, sad će da je regionalizuje, ko je sedeo u vlasti, zbori kao opozicija, ko je upropastio državu, lamentira nad njom… I tako dalje, i tako dalje. Do izbora.

Peščanik.net, 05.03.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)