Skoro da je teško naći govor nekog od političkih prvaka, bilo koje oni orijentacije ili usmerenja bili, u kojem se ne govori, naglašeno i samouvereno, kako to političari i čine, o Evropi i o našem „neminovnom vraćanju u Evropu“. Govore o tome i na desnici i na levici, pa bi se reklo da je Evropa nezaobilazna paradigma jednog puta u budućnost, o čemu inače i u samoj Evropi ne misli svako isto, naročito nakon iskustva koje istoričari kulture označavaju opštim pojmom – evrocentrizam. Nama je od nedavno Evropa opsesija, istovremeno neka vrsta – identiteta. Zanimljivo je, međutim – i tu je prvi paradoks – da svako ima svoju Evropu. Ima je i vojvoda Šešelj, vidi je onako kako je vidi Le Pen, recimo, ali je imaju i levičari, i vide je u svakom pogledu drugačije.
Nije, prema tome, jasno šta je ta Evropa koja nas i pritiska kao mora i mami kao najveća opsesija. Na mah bi se moglo pomisliti da smo otkrili kako je „Evropa naš dom“, međutim sve su prisutnije tirade o Evropi koja nam ne može biti uzor. Poznati intelektualci nacionalno, pa i nacionalistički prepoznatljivi u svom diskursu nisu – po svemu sudeći – sigurni na šta misle kada upotrebe reč i pojam koji je prvi upotrebio Isidor de Beh posle bitke kod Poatjea. A da nevolja bude još veća, postoji i neka dvosmislenost kod njih, jer u dnevno-političkoj upotrebi Evropa im odgovara, ali kada govore kao kulturolozi oni su protiv te iste Evrope.
Neke zabune govore o nečem što izmiče racionalnom prosuđivanju pa se problem naše evropeizacije mora pogledati pobliže.
Recimo, intelektualci iz kruga oko SANU znaju šta je Evropa, ali se u svojim prigodnim javnim nastupima okreću protiv Evrope i njenog duha, kulture i civilizacije. „Mi smo bili Evropa i pre Evrope“ je jedna utrošena poštapalica bez ikakave intelektualne težine, ali to ovoj poštapalici ne umanjuje vrednost na ideološkoj skali – ona se koristi prema potrebi. Intelektualci, pak, koji su agnostici ili ubeđeni ateisti, koji su ipak negde „oko Crkve“, takođe imaju takav dvostruki stav – pa bi se moglo pomisliti da smo mi jedina Evropa, jedini hrišćani jer su svi drugi „otpali“. To se vidi posebno po tome što se oni, i kada zagovaraju nekakvu „evropeizaciju“, pozivaju na mislioce koji su nedvosmisleno bili principijelni protivnici Evrope i svega što je evropsko.
Recimo, najljući protivnici Evrope danas kod nas smatraju o. Justina Popovića i vladiku Nikolaja Velimirovića svojim učiteljima, ali kada govore o Evropi kao najvećem zlu oni se ne odvajaju od Justina i Nikolaja. Ta sasvim vidljiva protivurečnost govori o nedozreloj misli koja nije uspela nikada da intelektualno prevlada tu dvosmislenost, jer je ostala balkanski uska, provincijalna i palanačka.
Leva, pak, i levičarska srpska inteligencija – koja nije bila tako brojna kako se to tvrdilo – tom se problemu približavala, ali ga nikada nije razrešila jer i sama se bila zarobila u ideološke mreže „ruskog mita“, jer i sama nije bila slobodna, uglavnom od provincijalne skučenosti. Mi se i danas opredeljujemo za i protiv, između svetog Save i Dositeja, recimo – bez snage da se kulturne i duhovne komponente sagledaju komplementarno kao istorijsko legitimni tokovi, što se u toj staroj Evropi odavno zna.
Zabune su, naravno, današnje, ali koreni su mnogo dublji i mnogo složeniji, sežu u dubinu prošlosti.
Vratićemo se načas o. Justinu Popoviću čije duhovno iskustvo niko razuman sporiti ne može. U prvom delu Pravoslavna crkva i ekumenizam – iz 1974. godine – on kaže da su svi u Evropi otpali od hrišćanstva i da su deo „raskolničkog legiona“. Za njega je Evropa „bela Demonija“ u kojoj nema nade za opstanak nikom, posebno onima koji se ne vrate na „put pravoslavlja“, pri čemu on i pravoslavlje sužava do najužeg konfesionalnog okvira. Po njemu, nadalje, „evropski je čovek sebe proglasio za boga“ pa se stara Evropa konačno obezduhovila i nema joj spasa, što veliki duhovnik ponavlja čak nedozvoljivo često. Kada govore o Evropi kao inkarnaciji svega zla, današnji Justinovi sledbenici koriste ove invokacije, bez imalo truda da ih na savremeniji način izmere i promisle, posebno u svetlu novih činjenica. Tako se događa da se misao o. Justina blago rečeno uprošćava, ili funkcionalizuje po potrebi.
Međutim, o. Justin je skretao pažnju i na to da se Evropa ne može izlečiti ako zanemari čoveka, „najpre čoveka kao individuu, pa onda čoveka kao kolektiv“. I druge su njegove teze nesporne, ali za njih niko ne mari, jer su mnogima privlačnije njegove neukusne tirade o truloj i umornoj Evropi.
Međutim, i sam je o. Justin izraz pominjane protivurečnosti u dvostrukosti našega odnosa prema Evropi.
On je obrazovanje stekao u toj Evropi, čiji duh očevidno nije najbolje razumeo. Iz tog nerazumevanja crpu svoje ideje naši savremeni anti-evropejci, koji su učiteljeve mane pretvorili u vrlinu. U pravu je o. Justin kada govori o duhu novoga idolopoklonstva, o umornoj i duhovno osiromašenoj civilizaciji bez Hrista, ali svakako nije u pravu kada izvodi svoje krajnje pesimističke zaključke. On je bio čovek snažne i delatne intuicije, ali njegova duhovna posustajanja govore i o posustajanju misli. On je tipičan primer istoričnog hrišćanskog mislioca koji u hrišćanstvu – u Crkvi konkretno – vidi samo vertikalnu dimenziju dok horizontalnu ne samo da zanemaruje već je uopšte i ne opaža. Otuda je njegova društvena doktrina – u smislu crkvene socijalne doktrine – rudimentarna, anahrona i danas apsolutno neupotrebljiva, jer je izraz jednog tradicionalizma i zakašnjenja uma kakvo se sreće kod malih, uglavnom zatvorenih zajednica. Druga njegova slabost je poraznija – i od nje su savremeni njegovi sledbenici načinili vrlinu u čemu, naravno, nikakve intelektualne vrline i nema.
O. Justin je, naime, uzimao idealno pravoslavlje i suprotstavljao ga istorijskom katolicizmu, pa je dobijao ono što je i želeo, rezultat koji iz takve metodologije i sledi. Isto se, naravno, događa kada se idejni katolicizam suprotstavi istorijskom pravoslavlju. I u jednom i u drugom slučaju, ostaje se u horizontalnoj ravni prostih analogija. Vertikalna dimenzija hrišćanstva – do koje je takvim misliocima najviše stalo – tu se jednostavno gubi. Ta slabost misli o. Justina vodi do tirada o Latinima koji su „stare varalice“, kao da nije od srednjega veka proteklo mnogo vekova burnih društvenih promena.
Po nekom čudnom znaku tromosti misli i nemoći intelektualne inicijative – koji vlada u evropskoj provinciji – kod nas je ovaj deo nasleđa živ.
Još je zanimljiviji slučaj čuvenog vladike žičkog Nikolaja Velimirovića koji se danas uzima kao kruna srpske misli. Za njega se kaže da se „može biti samo s njim ili protiv njega“. Emotivan, bez mere uznemiren duhovno, on naslućuje smisao jevanđeoskih poruka, ali kao duh sklon najbednijim kompilacijama on ne uspeva da artikuliše neku novu i izazovniju misao. On je tirade o. Justina o Evropi sveo na meru provincijskih banalnosti. Evropa je za njega „nerotkinja proroka“ i osuđena na smrt ako je mi „varvari“ sa njenih rubova ne obnovimo. Ne vidi žički vladika bolje ni Srbiju, jer – po njemu – „Srbija nije Evropa i Evropa nije Srbija“ pa je svaki korak ka Evropi korak u ambis. Mešajući ponešto iz Špenglera, Haushofera i Dostojevskog – uistinu kompilatorski – on je umesto artikulisane misli nudio mitologiju ili mitomaniju koje su se izlivale do rubova najbanalnijeg nacionalizma. I u njemu je progovorio duh banalnosti, duh jedne neprevladane tradicije koja u drugom i drugačijem vidi samo zlo – za njega su Evropljani kao i nekada Latini samo „stare varalice“. U nekim svojim digresijama on ide tako daleko da smatra da je bolje što su nas Turci pokorili nego da smo ostali u Evropi.
Na ovu se „misao“ danas i ne bismo morali vraćati kada se ona ne bi sama vraćala, opet po nekom tajanstvenom zakonu tromosti koja prati, i to decenijama, misao u našem podneblju. Kada se i misao o. Justina kao i misao vladike Nikolaja prelome u ravni savremenih zbivanja – a to se poslednjih decenija i dogodilo – postaje jasno da je naš diskurs o Evropi tipičan primer intelektualno nezrelog diskursa. Nisu prevladane sve one protivurečnosti kojih se evropska misao na prirodan način oslobodila. Osim toga, u tom diskursu ima nečeg što je nespojivo sa intelektom – ima straha koji seže iz atavističkih dubina koji, štaviše, nije običan strah. U njemu naime – u tom strahu – ima opsesije koja seže do paranoičnosti. Ona se vidi najpre u osećanju samodovoljnosti, u sklonosti ka izolaciji pa i samoizolaciji, a kada se takva stanja poklope i sa realnim stanjem izolacije u kojoj smo, onda je ovakva „misao“ bukvalno opasna. Strah od novog, zakašnjenje u smeru modernizacijskih procesa, strah od drugog, samo su manifestacije tog najdublje ukorenjenog straha.
Otuda sva ona dvojstvenost u našim razgovorima o Evropi koju hoćemo i koju, istovremeno, nećemo.
Iz knjige Znaci vremena, Mirko Đorđević, biblioteka Janus, In press, Beograd, 1998.
Peščanik.net, 30.04.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
