Ništa nije belo ili crno, belo je često crno koje se krije, a crno je ponekad belo koje se opeklo.
Još nisam znao da li ću biti policajac ili terorista, videću kasnije, kad budem tamo.
Romen Gari: Život ispred sebe

Cilj ne opravdava sredstva, a ne upućuje nas ni u sredstva koja bi nam omogućila da ga dostignemo. Uzmimo na trenutak da je predsednik Sjedinjenih Država iskreno hteo da, upadom u Irak, oslabi terorizam; obavezni smo da konstatujemo da je terorizam, suprotno onome što je predsednik obećavao, posle te invazije ojačao. Ovaj neuspeh ne čini terorizam odbranljivijim, nego pokazuje kako njegova pogubnost ne pravda primenu baš svakog sredstva u borbi protiv njega: neke inicijative imaju dejstvo suprotno očekivanom.

Da sva ljudska bića mogu živeti u dostojanstvu, bez obzira na pol, veru ili društveni status je, pak, cilj koji zaslužuje da mu težimo. Ali, mi ne znamo koje je sredstvo najbolje da stignemo do njega. Ovde ponovo srećemo teškoću koju smo nakratko osmotrili u Prvoj glavi, teškoću da izbegnemo kako dogmatizam tako i nihilizam, etnocentrični sud kao i radikalni relativizam. Svak je primoran da plovi između dve podvodne stene (ponekad i između više), između toga da ostane suviše tolerantan prema kulturnim razlikama koje su često prilično remetilačke, i toga da se protiv njih bori s tolikom tvrdokornošću da one iz te borbe izlaze ojačane. Upravo to ilustruje nekoliko epizoda iz nedavnog javnog života, koje se prikazuju kao sukobi, ili „sudari“ između evropskog načina života i načina života muslimana iz celoga sveta: ubistvo jednog sineaste i pretnje upućene njegovoj scenaristkinji, u Holandiji; karikature proroka Muhameda, objavljene u Danskoj; papin govor u kom je papa uporedio hrišćanstvo i islam. Umesto da a priori postavljamo opšta pravila, zadržaćemo se na analizi svakog slučaja pre nego što se budemo upitali kakva je evolucija islama danas i koje on reakcije izaziva.

Ubistvo u Amsterdamu

Drugog novembra 2004, jedan čovek oboren je dok je vozio bicikl ulicama Amsterdama, posle čega ga je zaklao neki čovek koji je takođe vozio bicikl. Žrtva se zove Teo Van Gog, bio je voditelj na radiju i televiziji, a i autor nekoliko filmova. Jedan nosi naslov Potčinjavanje. Prvi deo; realizovan je prema projektu Ajan Hirsi Ali, mlade žene somalijskog porekla, u ono vreme članice parlamenta. U filmu se opisuju zlostavljanja što ih trpe žene u islamskom društvu. Film je izazvao gnev nekih muslimana u Holandiji, a jedan od njih, Mohamed Bujeri, mladi Holanđanin marokanskog porekla, prešao je na delo ubivši Van Goga i ostavivši na njegovom lešu pismo s pretnjama smrću Hirsi Ali. Bujeri je smesta uhapšen; kasnije je osuđen na doživotni zatvor.

To ubistvo i sve oko njega snažno je pogodilo duh holandskog stanovništva, kao što se moglo konstatovati u jednom istraživanju javnog mnenja sprovedenom nekoliko sedmica kasnije. Na pitanje koja je najznačajnija ličnost u njihovoj istoriji, većina Holanđana je odgovorila ne sa, kao što se moglo očekivati, Erazmo ili Spinoza, Rembrant ili Vermer, nego sa Pim Fortejn, što je ime političara ubijenog dve godine ranije, čiji se program u suštini svodio na izražavanje njegove ksenofobije i želje da mulimani napuste zemlju (napisao je knjigu s naslovom Protiv islamizacije naše kulture). Bujerijev čin, dakle, doveden je u vezu isključivo s duhom islama ali ne i sa, recimo, ubicom samoga Fortejna (pedigriranog Holanđanina, hrišćanskog obrazovanja, branioca prava životinja). Od tog vremena, ova je tema vrlo prisutna u javnoj raspravi u Holandiji: godine 2007, šef jedne nove partije krajnje desnice, Gert Vilders, u želji da privuče Fortejnovu zonu uticaja, zahteva zabranu Kurana (knjige jednako opasne kao što je i Mein Kampf, galami on, iz koje polovinu strana valja iscepati i baciti) i objavljuje da je i on takođe snimio jedan film o islamu kako bi otkrio njegovu pogubnu prirodu. Nekadašnja liberalna ministarka unutrašnjih poslova, Rita Verdonk, osnovala je pak drugu jednu nacionalističku stranku, nazvanu „Ponosni Holandije“, čiji je glavni cilj pooštravanje imigracione politike. Tema „liberalnog džihada“, antiislamskog džihada, izbačena je u javnost.

Zašto je ubijen režiser filma, a ne autorka scenarija, od koje je potekla ideja za film? Zato što je režiser bio mnogo lakša meta nego scenaristkinja. Hirsi Ali, bivša muslimanka koja je počela da kritikuje islam, redovno je dobijala pretnje, ali je od pre dve godine uživala policijsku zaštitu. Van Gog je uvek odbijao i pomisao na takvu zaštitu i nastavio da se kreće biciklom. I on je bio navikao da prima pretnje, ali ih nije shvatao ozbiljno. U emisijama koje je vodio na televiziji i u javnim nastupima, odlučio je da izigrava provokatora: rado je držao antisemitske govore („žute zvezde parile su se u gasnim komorama“), islamofobske (muslimani su za njega naprosto „tucači koza“) ili neprijateljske prema postojećim vlastima. Istinska meta ubilačkog Bujerijevog čina bila je, ubrzo se saznalo, Hirsi Ali, koja je od borbe protiv islama napravila središte svoje javne aktivnosti.

Dve godine posle ubistva Van Goga, 2004, Hirsi Ali objavljuje svoju autobiografiju pod naslovom (u prevodu) Moj pobunjenički život, strastvenu i uzbudljivu knjigu koja omogućuje da se bolje shvate njen put i njene ideje. Rođenu u Somaliji u muslimanskoj porodici, obrazovale su je majka i baba; njen otac, politički oponent vladi, izbegao je u inostranstvo. Njeno obrazovanje bilo je tradicionalno islamsko i narodsko, pomešano s mnogo sujeverja. Protivno očevom mišljenju, obrezana je; njena majka, velika vernica, nemilosrdno je bije čim se strogo ne pokori utuvljivanim pravilima. Njen učitelj Kurana takođe je žestoko tuče zbog nepokornosti, toliko da joj i život dovodi u opasnost.

Kao adolescentkinja, oduševljava se idejama Muslimanske braće. Taj pokret, u početku pokret savremenog islamizma, odbacuje narodski islam i teži da, dalje od ustupaka neprestano činjenih duhu mesta i vremena, teži izvornoj čistoti doktrine. To je neka vrsta kontra-reformacije, a podseća i na evangelističku obnovu kod savremenih protestanata, zvanu born again. Sedamdesetih godina XX veka pokret je dobio na popularnosti zahvaljujući petro-dolarima koje su mu slali fundamentalisti iz zemalja Persijskog zaliva. Upravo neobuzdana potrošnja energije, odlika zapadnih zemalja, i jača one koji se izjašnjavaju kao smrtni neprijatelji Zapada (to je varijanta priče o trgovcu koji ne može a da ne proda uže kojim će biti obešen…).

Muslimanska braća koje je upoznala Hirsi Ali ne samo što su iskreniji u veri i inteligentniji od tradicionalnih propovednika; oni su pošteni pojedinci, čestiti i hrabri, bore se protiv korupcije upravljača, pomažu siromašnima i unesrećenima, ubeđuju mlade da ostave drogu ili kriminal. Ocenjujući, istovremeno, da Zapad vodi krstaški rat protiv njih, oni žele da se angažuju u tom ratu da bi ga dobili i uspostavili jednu islamsku svetsku vladu. Neprijatelji islama moraju da nestanu; godine 1989,  Hirsi Ali, devetnaestogodišnjakinja, uopšte ne sumnja da Salman Ruždi zaslužuje smrt preporučenu fatvom ajatolaha Homeinija.

No nju spopadaju druge sumnje. Počela je da čita kao vrlo mlada: najpre zapadne knjige za decu, potom sladunjave ljubavne romane koji su kružili među njenim školskim drugaricama u Keniji i Etiopiji, gde živi. Još kasnije, otkriva engleske, ruske i američke klasike. Složenost sveta shvaćena kroz književnost u suprotnosti je sa shematizmom religijskog mišljenja koje je usvojila. Njena sklonost muzici i plesu i otkriće sopstvene seksualnosti u suprotnosti su, isto tako, sa strogim učenjem Muslimanske braće. Upravo ju je nemogućnost da izmiri ta svoja dva pola privlačnosti i navela da na kraju potvrdi ličnu autonomiju: ona hoće da bude finansijski nezavisna kako bi mogla da odluči kojim će tokom krenuti njen život, kako bi mislila svojom glavom, ponašala se kao pojedinac. Prinudno udata za jednog Somalijca koji inače živi u Kanadi, napušta zemlju 1992. da bi otišla kod njega, ali, čim je sletela u Nemačku, beži u Holandiju, zemlju gostoljubivu prema izbeglicama.

Zahvaljujući darovitosti za jezike i uloženim naporima, brzo nalazi posao kao tumač, i njena integracija u holandsko društvo odigrava se bez teškoća. Ushićena je kvalitetom života koji otkriva u svojoj novoj zemlji, poštovanjem zajedničkih normi, kao i izborom što ga svako ima. Neminovno poređenje dva društva navodi je na pomisao da nisu sve kulture jednako vredne: ona sasvim jasno daje prednost ovoj u kojoj se razmirice sređuju pregovorima a ne silom, u kojoj se izbori pojedinaca poštuju umesto da se kažnjavaju, u kojoj se neguje kritički duh a ne slepo pokoravanje tradiciji, u kojoj ne napadaju homoseksualce i, možda više od svega, u kojoj sa ženama ne postupaju kao s nižim bićima. Stoga i sama postaje kritična prema nekim idejama na koje se na Zapadu lepo gleda, prema idejama o relativnosti vrednosti i ekvivalenciji kultura; žali i zbog zatočenosti mnogih useljenika u sopstvenu kulturu porekla, što društvo preobražava u jukstapoziciju ukopanih ćelija koje međusobno ne komuniciraju (što ona naziva „multikulturalizmom“).

Do tada se put što ga je prešla Hirsi Ali može čitati kao rečita ilustracija ideala Prosvetiteljstva, u kojima se ističu univerzalnost, prava pojedinca i kritički duh; podseća na put mnogobrojnih heroja i heroina iz evropskih romana XIX veka, koji su odlučili da se emancipuju od tlačiteljskog pritiska religije i porodice da bi svoj život živeli kako sami hoće. Teroristički napadi od 11. septembra 2001. naveli su je da pređe nov prag. Užasnuta ozbiljnošću događaja, ona otkriva jedan zadatak: otvoriti zapadnjacima oči za pogubnost islama. Jer, ona je još od prvog dana uverena da su ti atentati čista posledica muslimanske religije. „To je krivica islama. Taj napad, to je čin vere. Eto šta je islam“, kaže ona svojim prijateljima 12. septembra. Kao da je činjenica da ima tu religiju zajedničku s počiniocima atentata obavezuje da bude među prvima koji će je optužiti. To sumnjičenje zbog nevoljnog saučesništva i krivice treba iskoreniti. „Da li je moja religija dopustila, i čak i hrabrila, takvu klanicu? Da li sam ja, kao muslimanka, smatrala da je taj napad opravdan?“[1] Već snažno uzdrmana u svojoj veri, ona se odsad izjašnjava kao ateista.

Da bi bolje utemeljila svoju ocenu, ona se okreće literaturi posvećenoj islamu i terorizmu, ali u njoj otkriva samo ono što je učvršćuje u njenim novim gledištima. „Pročitala sam stranice i stranice dogmatskih, uvredljivo glupih komentara što su ih uglavnom napisali navodni arabisti“, piše ona. S druge strane, knjige Bernarda Luisa i Samjuela Hantingtona, koje žigošu islam te dakle odgovaraju njenim ubeđenjima, nalaze milost u njenim očima; ona sad svet vidi kroz prizmu rata religijâ. Nijedan drugi uzrok nije vodio akciju terorista: „Njih je nadahnjivala samo vera. Ni frustracija, ni siromaštvo, ni kolonijalizam, ni Palestina: ništa osim vere. Oni su hteli da dobiju kartu u jednom pravcu za raj.“ Istinski krivac nije islamizam, nego baš islam; ne Bin Laden, nego prorok Muhamed. Islam je protivan razumu i čovekovim pravima, on je totalitaran i manihejski. „Neljudski čin devetnaestorice vazdušnih pirata bio je plod tog čudovišnog sistema regulisanja ljudskog života.“[2]

Godine 2003. Hirsi Ali je izabrana u parlament, na listi liberalne stranke. Tamo se posebno posvetila borbi protiv pogubnog uticaja islama. Najveći broj mera koje ona hoće da uvede imaju za cilj zaštitu žena, recimo evidenciju zločina iz časti, prvi korak prema nastojanju da se ovi suzbiju. Druge se odnose na običaje povezane s religijom: valja prekinuti s „multikulturalizmom“, prestati sa subvencionisanjem odvojenih grobalja, halal klanica ili, kako je to predviđeno holandskim zakonom, gradnjom džamija i održavanjem verskih škola. „Predlažem da se liberali izjasne u prilog zatvaranju i zabrani muslimanskih škola.“ U opštijoj ravni, odlučuje da krene u frontalni napad na islam: „Muhamed je izopačenik i tiranin“, izjavljuje ona u jednoj javnoj raspravi.[3] U tom duhu, takođe, u saradnji s Van Gogom, realizuje film Potčinjavanje. U njemu se vide gola ženska leđa s tragovima bičevanja, a na leđima su ispisani redovi iz Kurana koji pravdaju kažnjavanje žena: krive što su zavolele muškarca van braka, ili se odupirale mužu, ili se dale silovati.

Anti-islamistička borba

U akciji Hirsi Ali problem ne predstavlja njen krajnji cilj: u Evropi se lako uspostavlja konsenzus oko vrednosti kao što su demokratija, autonomija pojedinca, kritički duh, prava čoveka – i, posebno, prava žene. Način koji ona usvaja da bi postigla taj cilj, pak, manje je uverljiv. Njen opis sveta, u korenu njene akcije, najpre nas zapanjuje svojim shematizmom. Upravo u trenutku atentata, pre nego što je imala vremena i prilike da prouči elemente slučaja, ona odlučuje da je islam jedini uzrok te agresije. Shodno tome, smesta odstranjuje svaku informaciju koja ide u nekom drugom smeru i zadržava samo ono što je učvršćuje u njenim gledištima. Ideja neke političke motivacije, nekog oblika osvete koja treba da izbriše kolektivnu poniženost ne zadržava njenu pažnju. Njeni su čitaoci pozvani da na reč prihvate tu isključivu odgovornost islama: njoj se mora verovati kao bivšoj muslimanki. Ali, ni iskrenost autorke, ni njene nekadašnje patnje nisu dokaz istinitosti njene teze.

Isto vredi i za njenu globalnu ocenu islama, optuženog da je razlog nazadovanja muslimanskog sveta, kao i patnje žena koje u njemu žive. Savremeni fundamentalisti odbijaju da Kuran i delovanje proroka Muhameda smeste u istoriju, oni hoće da u Kuranu vide božansko otkrivenje čija je vrednost večna, koje se i u savremenom svetu, dakle, mora primenjivati takvo kakvo je. No Hirsi Ali je, na svoj način, jednako buntovna u istorijskoj perspektivi. Iako elementi muslimanske religije koji se danas čine neprihvatljivim nekom Evropljaninu nisu nešto njeno, nego ih je ona preuzela od prethodnih tradicija. U svom pionirskom radu, veliki antropolog Žermen Tilion je pokazala da je niži položaj žena posledica mutacije koja se dogodila u vreme neolitske revolucije, u trenutku sedentarizacije i ovladavanja zemljoradničkim tehnikama. Njena knjiga Harem i kuzeni (Le Harem et les Cousins, 1966) pokazuje zašto i kako su se endogamija i zatvaranje žena nametnuli svuda oko Sredozemnog mora. U odnosu na običaje primenjivane u starijim civilizacijama, islamska doktrina je naklonjenija ženama: tamo gde ove nisu imale nikakvog udela u nasledstvu, ona uči da im treba ostaviti deo u visini polovine onoga što je pripalo muškarcu. Takav je propis zacelo šokantan ako ga uporedimo s našim zakonodavstvom po kom su muškarac i žena ravnopravni; mnogo manje ako ga postavimo u njegov kontekst. Isto možemo reći i za mnogobrojne druge karakteristike islama.

Na osnovu tog shematskog i krutog znanja, ne bez sličnosti s maniheizmom koji i sama osuđuje, Hirsi Ali započinje podjednako problematičnu akciju. Početkom XX veka Maks Veber je formulisao jedno razlikovanje, koje je potom često preuzimano, razlikovanje između etike uverenja i etike odgovornosti. Prva etika jeste etika moraliste. Sastoji se u odbrani onoga što se misli, bez vođenja računa o dejstvima izazvanim tim rečima. Druga je etika etika političara koji usvaja obrnutu perspektivu: za njega važna nije iskrenost njegovih reči, nego njihova delotvornost. No intervencije Hirsi Ali bolje se pravdaju kao izrazi njenih osećanja nego kao politička akcija; ona odaje utisak da s islamom ima da poravna neke lične račune, kao da svojom sadašnjom žestinom hoće da izbriše svoja prethodna angažovanja.

Zavisno od prilike, njene intervencije kolebaju se između umerenog stava, kao kad podstiče muslimane da prihvate demokratiju, i stava radikalnog, kad poziva na iskorenjenje islama, koji proglašava odgovornim za sva zla. Upravo se taj poslednji stav danas i dovodi u vezu s imenom i slikom Hirsi Ali. No očekivati da će svi muslimani na svetu, danas više od milijardu njih, krenuti njenim putem i prigrliti ateizam stvarno nije realistična nada. Biti poreknut u onome što čovek sebi predstavlja kao svoj kolektivni identitet izaziva grčenje i neprijateljstvo; on pristaje da evoluira utoliko radije što ima dvojako osećanje da ostaje veran sebi i da ga drugi poštuju zbog onoga što je. Ako je odricanje od islama nužan uslov te evolucije, ali uslov koji vernici odbijaju da ispune, treba li započeti novi krstaški rat kako bi se silom naterali na to? Taj način poništio bi cilj kom se teži: da se ta  populacija učini autonomnijom u svom načinu mišljenja, da se oslobodi tutorstva jedne dogme pridošle spolja. U savremenom Iraku vidimo primere štete nanete tom metodom: sloboda se ne može doneti silom.

Frontalni napad na islam, osim toga, nije neophodan ako želimo da idemo naruku njegovoj integraciji u demokratiju: dovoljno je braniti razdvajanje teološkog i političkog što, vratićemo se na to, muslimanskoj veri nije strano. U tumačenju religijske poruke možemo se, od svih tvrdnji sadržanih u Kuranu, osloniti na one koje su usaglasive s demokratskim duhom, a tumačenje ostalih skrenuti na istu stranu. Muslimani mogu spokojno živeti svoju veru u demokratiji, ali pod uslovom da ne svode islam na islamizam. No to ipak čine kako islamisti (koji se postavljaju kao glasnogovornici čitave zajednice), tako i njihovi najžešći kritičari (koji im time čine veliku uslugu). Za svoje najspektakularnije akcije Hirsi Ali je rešila da prednost dâ provokaciji umesto da olakšava prilagođavanje: ona se ne može stvarno nadati da će njene izjave o izopačenosti Proroka postati predmet rasprave s vernicima. Neprijateljske reakcije na njene reči, s druge strane, kao da radikalizuju njene postupke, njoj kao da je cilj građanski rat. Da bi se otpočela rasprava, međutim, potrebno je raspolagati zajedničkim referentnim okvirom.

Treba li kriviti „multikulturalistički“ model za neuspeh integracije koji pogađa neke grupe muslimana? Odgovor je manje očigledan nego što to veli Hirsi Ali. To da stanovnici zapadnih zemalja ne poseduju svi istu kulturu jeste činjenična konstatacija, ne vrednosni sud. Sjedinjene Države su zemlja u kojoj je ta raznovrsnost uzeta u obzir; no to je i zemlja u kojoj populacija najjače iskazuje svoja patriotska (američka) osećanja. Mogućnost da se praktikuje svoja kultura porekla a da se pri tome ne trpi diskriminacija ne sprečava lojalnost prema zemlji u kojoj se živi. Kulturna, nacionalna, ideološka solidarnost ne brkaju se međusobno: „isti zakon“ ne znači „ista kultura“. Situacija u evropskim zemljama nije ista, ali to „multikulturalizam“ ne diskvalifikuje unapred. Ne postoji univerzalan ljudski rod; ako bismo ljudska bića lišili svake posebne kulture, ona bi naprosto prestala da budu ljudi.

Intervencije Hirsi Ali pokreću tri opšta pitanja između kojih se moramo truditi da pravimo razliku, jer navode na različite odgovore. Prvo je pitanje pretnji, koje se od 2002. nadnose nad njen život, pa dakle i na pravo da se religije kritikuju ili odbacuju, pravo inherentno svakom demokratskom režimu. Tu nema nikakve sumnje: pretiti smrću ili podsticati na nasilje protiv onoga čija vam se mišljenja ne sviđaju zločin je koji mora biti kažnjen. U očima zakona, kao i morala, fizičko nasilje ima veću težinu nego simbolično nasilje. Drugo se pitanje tiče statusa žena u tradicionalnim, a posebno muslimanskim društvima, i nasilja koje one trpe: borba koju tu treba voditi pravedna je i nužna, iako se sredstva što ih je odabrala Hirsi Ali ne pokazuju uvek kao prikladna. I na kraju, treće pitanje odnosi se na globalna, geopolitička i istorijska objašnjenja koja ona daje novijim događajima, i radikalnim rešenjima koja preporučuje: u ovoj ravni, njene reči smemo oceniti kao neuverljive.

Hirsi Ali, pak, govori kako je odredila tri precizna cilja svoje akcije. Prvi je bio da javno mnenje u Holandiji učini osetljivim za patnje muslimanskih žena, zatvaranih, tučenih, primoravanih da se priklanjaju porodičnim odlukama a ponekad čak, u slučaju neposlušnosti, i usmrćivanih. Možemo reći da je uspela da privuče pažnju na ta stradanja i podseti kako je neophodno suprotstaviti im se; s tog stanovišta, njena je akcija bila delotvorna, iako borba nije okončana. Drugo, ona je htela da u muslimanskoj zajednici podstakne raspravu o reformi islama. U tom pogledu, njena je intervencija pretrpela neuspeh, jer je opažena kao nešto spoljno i protivno religiji, te da prema tome predstavlja poziv ne na reformu, nego na odbacivanje; a s onim ko ti poriče identitet nema rasprave. Treće, Hirsi Ali je želela da podstakne muslimanske žene da svoje patnje osude kao neprihvatljive. U toj ravni, rezultati su mešoviti: neke su joj žene zahvalne na otvorenom govoru, ali mnoge druge holandske muslimanke nisu se prepoznale u likovima iz Potčinjavanja.

U knjizi koju posvećuje nedavnim događajima u Holandiji, Ubili su Tea Van Goga, Jan Buruma opisuje jednu televizijsku emisiju tokom koje je, u prisustvu Hirsi Ali, u jednom foajeu film Potčinjavanje prikazan za tučene žene. Jedna od njih joj kaže: „Vi nas naprosto vređate. Meni je vera dala snagu. Tako sam shvatila da moj položaj više ne može da traje.“[4] Ta prosta žena kao da je bolje od militantnih ateistkinja shvatila čemu služi religija i kako, dalje od maštovitih opisa sveta ili nekog anahronog propisa u njemu, religija može da pruži egzistencijalnu podršku onima koji pate. U sopstvenoj knjizi, Hirsi Ali priznaje tu teškoću da neke žene koje želi da brani natera da je čuju, ali zadovoljava se objašnjenjem da je to usled njihove duge naviknutosti na pokornost. Čak i da je tako, poziv na napuštanje svoje religije mogao bi i ne biti prihvaćen: još jednom, ne može se niko naterati da bude slobodan. Ali Hirsi Ali kao da ne mari zbog toga: ona sopstvenu akciju opaža kao produženje antiklerikalne borbe otpočete još u Prosvetiteljstvu, kao rat razuma protiv predrasuda, ili pak, u skladu s lenjinističkim modelom, kao borbu prosvećene avangarde u korist masa nesposobnih da se oslobode same.

Pošto nije uspela da je muslimani u Holandiji prihvate kao reformistkinju, Hirsi Ali je pronašla druge pažljive slušaoce. Od 2006. više nije poslanik svoje zemlje, nego radi za jedan think-tank u ustanovi Washington American Enterprise Institute, bliskoj neokonzervativnim sredinama koje su odvele američku vladu u rat u Iraku, dakle i u logor Gvantanamo i u zatvor u Abu Graibu, i koje će je sutra možda navesti da bombarduje Iran. U takvoj sredini reči mogu izazvati akcije ništa manje ubilačke od onih terorističkih. Da li će to biti krajnja tačka evolucije ove neobične žene? Kad pročitamo njenu autobiografiju možemo oceniti da neće; bogata i složena ličnost koja se vidi u njoj ne bi se smela dugo zadovoljavati običnim pozivom na rat protiv islama.

Danske karikature

Tridesetog septembra 2005. prvi danski dnevni list Jyllands-Posten objavljuje dvanaest crteža na temu proroka Muhameda. U pozadini te inicijative prisutna je afera Van Gog: sećajući se tragične smrti sineaste, crtači ove zemlje oklevaju da zađu na taj opasni teren, ali list bi hteo da ih podstakne da prevaziđu strah. Reakcija nekoliko glasnogovornika muslimanske zajednice na objavljivanje crteža je jaka ali, u početku, bez posledica. Ovi zato pozivaju medije, kao i verske i političke vlasti muslimanskih zemalja, a protesti u tim zemljama poprimaju zastrašujuć obrt: krajem januara 2006, sve je više antidanskih manifestacija, danska vlada je pozvana da se izvini. Prilikom tih zbivanja nekoliko osoba je poginulo, u Avganistanu, Libiji, Nigeriji i drugde; prema jednom prebrojavanju, registrovano je 139 poginulih. Danska vlada se trudi da smiri duhove, druge evropske zemlje intervenišu u istom smislu, kao i nekoliko muslimanskih ličnosti; prepirka se stišava tokom februara. Ipak, ostavila je trajne tragove: odsad će se pominjati kad god se u Evropi povede pitanje o mestu islama. Ispitajmo činjenice pobliže.[5]

Najpre treba podsetiti na nacionalni kontekst u kom se dogodila ta „afera“. Do nedavno, Danska je na svom tlu imala sasvim malo stranaca. Za prve grupe koje su došle, sedamdesetih godina XX veka, smatralo se da će se po završetku rada vratiti svojim kućama; to su, kao u Nemačkoj, bili „gostujući radnici“. Zbog laganog povećanja njihovog broja, iskrsavaju stranke krajnje desnice koje imigrante opisuju kao aktere nove okupacije (posle one nemačke, u Drugom svetskom ratu) i kao pretnju „danskim vrednostima“. U stvari, kao i drugde u Evropi posle smrti komunizma, program krajnje desnice svodi se na dva nacionalistička izbora: vratiti imigrante njihovim kućama, suprotstaviti se evropskoj integraciji. Muslimanski imigranti posebno su vidljivi, te tako i izazivaju najjače odbacivanje. Administracija je stvorila posebnu kategoriju, kategoriju „potomaka“, da u nju smesti decu useljenika, čak i kad su rođena na danskom tlu. Borba protiv „multikulturalizma“ postala je jedna od velikih tema javne rasprave. Osim toga, Danska ima zvaničnu religiju, luteranski protestantizam, služitelji kulta imaju status državnih činovnika, časovi hrišćanstva obavezni su u državnim školama.

Godine 2001, na izborima za parlament pojavljuje se jedna stranka osnovana nekoliko godina ranije, posle rascepa na krajnjoj desnici, Stranka danskog naroda, na čijem je čelu Pija Kjersgor (Kjærsgaard), bolničaka bez dlake na jeziku. Njena izborna propaganda prikazuje plave Dankinje ugrožene od preplanulih grubijana s Juga, odgovornih za masovna silovanja, prisilne brakove i ulične bande. Kjersgorova propoveda „Danska Dancima“; islam je kancer, veli ona svojim sunarodnicima, teroristička organizacija, njegovi vernici čekaju priliku da nas pobiju. Izjavljuje, takođe: „Postoji samo jedna civilizacija, naša“, čime se svrstava iza Orijane Falači, više nego uz Hantingtona. Drugi jedan partijski lider tvrdi: „Postoji mnogo zajedničkih tačaka između Hitlera i islama.“ Predstavnik druge jedne stranke krajnje desnice pita: „Znate li razliku između pacova i muslimana? Pacov ne prima socijalnu pomoć.“ Ove javno izrečene izjave ostavljaju trag u duhu ljudi.

Izbori, održani nedugo posle 11. septembra 2001, dovode na vlast koaliciju sastavljenu od liberala i konzervativaca, uz podršku Stranke danskog naroda. Jedan od hitnih zadataka novog parlamenta jeste da se usvoji zakon zamišljen tako da obeshrabri svakog kandidata za useljenje. Uslovi porodičnog okupljanja su pooštreni: da bi stranac mogao da dođe da živi sa svojim danskim supružnikom mora dokazati da je njegova veza s Danskom značajnija nego sa zemljom porekla, a oboje moraju imati najmanje dvadeset četiri godine. Ministarka unutrašnjih poslova, bivša levičarka Karen Jaspersen, predlaže da delinkventi koji traže azil budu internirani na jednom pustom ostrvu. Ishod, za četiri godine broj boravišnih dozvola na ime odjedinjenja porodice drastično se smanjio.

Afera s karikaturama upliće se upravo u taj kontekst, u kom osuda islama često služi kao fasada za odbacivanje imigranata. Jedan autor nije našao ilustratora za svoju knjigu o proroku Muhamedu i javno se požalio; Fleming Roz (Flemming Rose), urednik kulturnih strana u Jillands-Postenu, odlučuje da istraži i druge slučajeve onoga što naziva autocenzurom i naručuje crteže. Njihovo objavljivanje prati tekst u kom novinar objašnjava kako se modernost stapa sa hrišćanstvom, dok islam otelovljuje pomrčinu, da je rat civilizacija neizbežan i da valja prevazići svoje strahove, dakle stupiti u borbu dobra protiv zla. U ovom slučaju, posredi je dokazivanje sopstvene privrženosti slobodi izražavanja, prvoj od „danskih vrednosti“ koja, prema njemu, pretpostavlja da svako pokaže „spremnost da bude prezren, izvrgnut ruglu, ismejan“, što bi trebalo da je i stav muslimana, takođe. Neposredni cilj je da se dokaže kako je za islam moguće reći i nešto loše bez straha da će  čoveka snaći sudbina Van Goga. Glavni urednik lista tu celinu predstavlja uvodnikom pod naslovom „Pretnja iz Pomrčine“, u kom žali zbog „preterane osetljivosti“ muslimana.

Sami crteži nisu naročito agresivni. Na pet crteža nije udovoljeno narudžbini, na njima nije predstavljen Muhamed. Druga dva su proste slike koje ne sugerišu nikakav sud. Pet poslednjih mogu se okvalifikovati kao karikature: jedna pokazuje Proroka s rogovima, tri se podsmevaju muslimanskim stavovima prema ženama, a poslednja, najčešće navođena, pokazuje Muhameda s bombom umesto turbana. Ono što im daje poseban smisao jeste situacija u kojoj su objavljene: ti crteži ne ilustruju toliko pravo na slobodno izražavanje, koliko  pravo da se islam napada uz podsmevanje Proroku, kog muslimani ipak smatraju svetom ličnošću.

Pređimo na čudno poimanje slobode izražavanja koje brani urednik lista: on tu slobodu svodi na pravo na ismevanje i podrugivanje (po tu cenu, primerno otelovljenje te vrline više ne bi bio Spinoza, nego televizijske emisije kakva je u Francuskoj Les Guignols de l’ info). Bolje je da pođemo od cilja koji je istakao: braniti slobodu izražavanja tako što će se kritikovati i ismevati islam. Postavljaju se dva pitanja. Prvo se tiče sadržaja mete: zašto se zadržavati na tom primeru „cenzure“, od svih drugih koji su mogućni? Ovaj izbor ne može biti plod slučaja. Da je urednik zatražio da se crtači ismevaju crnim muškarcima ili gojaznim ženama, njihov odgovor bi takođe bio primer slobode izražavanja, pošto se takva izrugivanja obično ocenjuju kao neprikladna. Ako to nije učinio, ako je krenuo od knjige za koju se nije našao ilustrator, to je stoga što je imao, takođe, ili pre svega, drugi jedan cilj: da u sumnju dovede legitimnost islamskih propisa i, na kraju, da pokaže da su muslimani netolerantni.

Drugo pitanje tiče se mesta ove teme u društvu u kom se odigrao eksperiment. U jednoj populaciji koja je toliko propusna za ksenofobne i antiimigrantske diskurse i vrednosti kao što je dansko društvo u ovom trenutku, nikoga ne šokiraju insinuacije da je islam po sebi ženomrzačka i teroristička religija. Naprotiv, njima se potvrđuju osećanja većine koja, umesto da se prikloni „multikulturalističkim“ dogmama politički ispravnog, konačno vidi, slobodno izraženo, ono što i sama misli. Ako se zaista htelo dokazati da je sloboda izražavanja dobra po sebi, ma koji bio iskazani sadržaj, trebalo je odabrati tvrdnje koje su oprečne običnom javnom mnenju i krše zabrane uz koje staje većina građana: držati, recimo, antisemitske govore. Ako nikome ne pada na pamet da slobodu izražavanja brani na taj način, to je stoga što, protivno onome što čujemo u nekim pledoajeima, ta sloboda nije ni jedina ni najosnovnija među vrednostima jedne liberalne demokratije; ona među njima postoji, svakako, ali uz ostale, kojima mora da se prilagodi. Svi prećutno prihvataju tu hijerarhiju, i kad se zabranjuje podsticanje na rasnu mržnju tad nije cenzura posredi.

Sloboda izražavanja nije neka obična vrednost, jer ona omogućuje oslobađanje od svake druge vrednosti: ona je zahtev za potpunom tolerancijom (ništa što kažemo ne sme biti proglašeno za nešto što se ne toleriše), dakle za sveopštom relativnošću svih vrednosti. Ja zahtevam pravo da branim bilo koje mišljenje, kao i da ocrnjujem bilo koji ideal. Svakom je društvu, međutim, potrebna jedna čvrsta osnova zajedničkih vrednosti; sve njih zameniti onim „imam prava da kažem sve što hoću“ nije dovoljno za utemeljenje zajedničkog života. Svakako, pravo da se odbiju neka pravila ne može biti jedino pravilo koje ustrojava život nekog kolektiviteta. „Zabranjeno je zabranjivati“ je zgodna formulacija, ali joj se ne priklanja nijedno društvo na svetu.

Temelj liberalne demokratije jeste moć naroda i zaštita pojedinca. Pored slobode izbora koju čuva za pojedince koji je sačinjavaju, država ima i druge ciljeve: da štiti njihov život, njihov fizički integritet i njihovu imovinu, da se bori protiv diskriminacija, da se trudi da postigne pravdu, mir i zajedničku dobrobit, da brani dostojanstvo svih građana. Ako i ima neka sopstvena prava, pojedinac ne prestaje da živi u društvu. Njegove radnje imaju posledice po ostale pripadnike grupe, te reč nije samo izraz misli, nego je istovremeno i akcija i smešta se u društveni prostor. Tačnije, neke „izvršiteljske“ (parole „performatives“) reči po sebi su samostalne radnje, kao što su to klevetničke ili sramoteće reči: reći, tad, znači učiniti. Druge su, štaviše, podstrekivanje drugih na akcije: naredbe, pozivi, preklinjanja, što sve uključuje odgovornost onoga ko ih izgovara. Između imanja prava da se izvrši neki čin i izvršenja toga čina postoji razdaljina koju prelazimo uz vođenje računa o mogućnim posledicama tog čina u postojećem kontekstu. U tom smislu, reč ili drugi oblici izražavanja podvrgnuti su ograničenjima, nametnutim zbog vrednosti kojih se drži društvo. Otuda većina evropskih zemalja raspolaže antinacističkim zakonima, ili zakonima koji kažnjavaju klevetanje grupa, ma kakve bile, pa čak i zakonima protiv bogohuljenja. U Danskoj takođe, ali oni se odnose, istina, samo na luteransku veroispovest.

Vlade tih zemalja ne oklevaju da pribegnu tim zakonima. U samom trenutku kad afera s karikaturama dostiže pun zamah, februara 2006, engleski istoričar Dejvid Irving, poricatelj nacističkog genocida nad Jevrejima, osuđen je u Austriji na tri godne strogog zatvora zato što je osporavao postojanje gasnih komora u Aušvicu. U isto vreme, francuski biskupi izdejstvovali su da pravosuđe zabrani jednu reklamu preslikanu saTajne večere Leonarda da Vinčija, za koju su ocenili da vređa osećanja hrišćana jer izvrgava sliku Hrista ruglu. I dalje u februaru 2006, rukovodilac nemačke Hiršćanske socijalne unije, Edmund Štojber, traži skidanje turskog filma Dolina vukova sa repertoara, kvalifikujući ga kao „film mržnje, rasističke i antizapadne“. Juna iste godine, francuski ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi pokreće proces pred Kasacionim sudom protiv jedne rep-grupe čije je tekstove video kao nasrtaj na čast i kao klevetanje nacionalne policije. U samoj Danskoj, pada odluka da se na tri meseca suspenduje Radio Holger koji je, jula 2005, podsticao na „istrebljenje svih muslimanskih fanatika, to jest na ubijanje velikog dela muslimanskih useljenika“. Postoji, dakle, mnogo granica slobodi izražavanja za koje biramo da ih ne kršimo.

Između zakonske sfere, koja počiva na zabranama, i lične sfere, u kojoj je sloboda šira, umeće se jedna javna i društvena sfera, prožeta vrednostima. Zakonski poredak, to nisu samo zakoni, nego i svi propisi pa i ustanove, onoliko koliko predstavljaju taloženje zakona i propisa. Veliko načelo kom se pokorava zakonski poredak jeste načelo jednakosti. Društveni život, pak, odigrava se u tom zakonskom okviru, ne svodeći se na njega; a njegovo načelo, pak, uopšte nije jednakost (ko bi hteo da živi u društvu u kom bi se sa svima postupalo na isti način?), nego priznanje, koje stičemo pokazujući se sjajnijim, ili ljubaznijim, ili odanijim, ili hrabrijim od drugih, rečju, pokazujući se superiornim, a ne jednakim; ono što tad tražimo nije jednakost nego odlikovanje, nagrada, nadoknada za izuzetnost. Sam društveni prostor nije homogen: slika nije glas, džinovski oglas nije ilustracija za knjigu, karikatura u štampi nije slika na zidu galerije. Slogan upućen sa političke tribine ne odgovara na iste zahteve kao univerzitetska teza. Postoji i razlika između kritikovanja neke ideologije zajedničke mnogima (to je čin hrabrosti), i neke skrajnute i diskriminisane grupe (to je čin mržnje), između samopodsmeha i podsmeha drugima.

Društveni konsenzus koji reguliše tu javnu sferu i sam ograničava slobodu izražavanja. Tako, izbegavamo da se javno rugamo debelima, iako to ne zabranjuje nijedan zakon, a u savremenom filmu trudimo da ne predstavljamo sve crnce kao silovatelje, ni sve Jevreje kao pokvarene bankare. Upravo zbog toga, isto tako, iako nisu zakonom zabranjeni, neki tekstovi koji krše uspostavljeni konsenzus teško nalaze izdavača: svi se plaše „medijskog linča“. No izgleda da se ova opreznost ne širi i na muslimanske Arape. Doterana do krajnosti, ona proizvodi „politički korektno“; potpuno napuštena, ona ostavlja mesta za ono što bismo mogli nazvati politički odvratnim, a predstavlja se pod plaštom „govorenja istine“. No ako traganje za istinom i iskazivanje mišljenja i jesu dragocene slobode, one nisu jedini regulatori našeg življenja.

Da rezimiramo: karikature islama nisu dobra ilustracija načela slobode izražavanja; a samo to načelo nije, u društvenom životu, neprikosnovena sila kakvu joj pripisuju njegovi branioci. Čini se da pravdanje objavljivanja karikatura u listu Jyllands-Posten isključivo odbranom tog načela nije dovoljno. Sugestija prema kojoj bi posredi bila pomoć muslimanskim masama da iziđu iz svog neznanja i pasivnog potčinjavanja dogmama nije ništa uverljivija: javno žigosanje retko je kad dobro pedagoško oruđe. Ali onda, koji su dodatni razlozi bili motiv za njihovo objavljivanje?

Najpre, ne treba zanemariti dobiti koje stičemo igrajući ulogu hrabrog viteza branioca slobode, apostola dobra: te dobiti delimično tvore čari maniheizma. Mi izvlačimo sigurno zadovoljstvo kad se osetimo kao ispravioci nepravdi, kad nas nadahnjuje ono što se na engleskom zove righteous indignation. Videli smo da su urednici lista mirno sebe nagradili time što su se proglasili za predstavnike dobra koji se hrabo bore protiv sila zla, Svetlosti protiv Pomrčine. Ali ne možemo prenebreći ni drugo mogućno objašnjenje, natuknuto sutradan po objavljivanju karikatura. Prema jednom od dvanaest crtača, „list je od samog početka hteo jedino da provocira“; takvu su ocenu izneli i drugi veliki danski dnevni listovi.

Možemo zapravo steći utisak da su novinari uvereni u jedno: za razliku od „nas“, koji smo obdareni najboljim vrlinama, muslimani nisu u stanju da zauzmu kritički stav prema svojim verskim dogmama; da bi se to pokazalo, dovoljno je mahati im crvenom krpom ispred nosa. I da je cilj urednika bio da izazovu žestoku reakciju nekih muslimana i, kao posledicu, to da zemlja odbaci svoju muslimansku manjinu, već na udaru napada stranke krajnje desnice povezane s vladom, oni ne bi drugačije postupili. Ishod, željen ili ne, bio je pogoršanje napetosti koja je okruživala imigrante, a ne njihovo preobraćanje u „danske vrednosti“. Samim tim, vidimo da je sporna i sama formulacija nedoumice s kojom se suočavaju učesnici u javnoj raspri u Danskoj. Umesto onog: braniti dobro i slobodu, ili popustiti pred autocenzurom, mogla bi se iskazati i istinska alternativa: doprineti zategnutosti između grupa unutar društva, ili olakšati njihovo uzajamno integrisanje. Još jednom, konstatujemo da bi etika odgovornosti bolje odgovarala političkoj akciji nego etika uverenja.
Prevod sa francuskog Jelena Stakić

Iz Tzvetan Todorov: La peur des barbares. Au-delà du choc des civilisations, Paris: Robert Laffont, 2008.

Knjiga Strah od varvara uskoro u izdanju Karposa.

Cvetan Todorov, francuski pisac bugarskog porekla, prevedena dela: Teorije simbola, Žanrovi govora, Fantastika i književnost, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, Nesavršeni vrt

Peščanik.net, 05.08.2010.

Srodni linkovi:

O ovoj knjizi

Iz druge knjige

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Ma vie rebelle, NiL editions, 2006, str. 396 i 397.
  2. Nav. delo, str. 398, 399 i 402.
  3. Nav. delo, str. 455 i 448.
  4. Buruma, nav. delo, str. 195.
  5. Neka obaveštenja koja se tiču događaja u knjizi preuzimam od Jeanne Favret-Saada,Comment produire une crise mondiale, Les Prairies ordinaires, 2007. (knjige u celini naklonjene stavu Jyllands-Postena).

Leave a Reply