Strani investitori, po kritičarima neoliberalizma, što god da oni misle da je to, dolaze samo da bi „isisali“ profit. Za razliku od domaćih investitora i preduzetnika, trebalo bi da je implikacija. Jedini problem sa tim argumentom jeste što su ti strani investitori ipak u nekoj zemlji domaći. Pa da bi „isisavali“ profit, i već šta sve ne, moraju ipak da iznesu, „isisaju“ dobit stečenu u sopstvenoj zemlji da bi je uložili u tuđu.

U prilog tvrdnje o lošim posledicama stranih ulaganja često se navodi rad Jože Mencingera. Literatura o efektima prekograničnih investicija je, međutim, veoma opsežna i nije jednoznačna. Nema sumnje da je manje razvijenoj zemlji potreban kapital, ne samo finansijski već i tehnološki i institucionalni, pa i ljudski, posebno ukoliko ne postoji spremnost da se značajnim smanjenjem socijalnog staranja povećaju privatna štednja i ulaganja. Da li i u kojim uslovima tome može da posluži strani kapital, to je ključno pitanje razvojne politike u tim okolnostima. Mencinger nije našao značajan doprinos stranih ulaganja u zemljama u tranziciji kada je reč o, uopšteno rečeno, tim razvojnim efektima, ali to ne znači da ih ne može biti uz valjanu privrednu politiku. A pogotovo ne znači da je alternativa, oslanjanje na sopstvene preduzetnike ili na državnu administraciju, bolja.

A ne znači ni da će domaći preduzetnici biti neskloni zaduživanju u inostranstvu i ulaganju u strane države. O sposobnosti za inovacije i za dodatni doprinos razvoju sopstvene zemlje i da ne govorimo. Slovenija nije bila sklona stranim ulaganjima, što je nije sprečilo da ima visok nivo stranog duga, ozbiljne finansijske i fiskalne probleme, i ne baš inovativnu i konkurentnu privredu. I nije izvesno da se može povoljno porediti sa zemljama srednje Evrope koje su se u većoj meri oslanjale na strana ulaganja.

Ono što je u ovoj stvari od ključnog značaja jeste razumeti da između domaćih i stranih ulaganja u osnovi nema nikakve razlike. Osim ako tu razliku ne uspostavi zemlja domaćin. Sve strane kompanije i sve strane banke, recimo u Hrvatskoj ili Srbiji, su hrvatske ili srpske banke. Isto važi i za preduzeća, industrijska, trgovačka, ili bilo koja. Zašto? Zato što rade po zakonima zemlje u kojoj posluju. Ukoliko, na primer, neka zemlja ograniči iznošenje novca preko granice, ulaganja iz inostranstva će biti ograničena. Kao što će biti i domaća ulaganja koja bi imala za cilj širenje poslova i preko granice zemlje. To ne mora da bude neki značajan ograničavajući činilac kada je reč o velikoj i razvijenoj zemlji, ali ne i kada je reč o maloj i nerazvijenoj.

Isto važi i za banke. Razlog zbog čega su banke u većem broju balkanskih zemalja, ali ne i u Grčkoj, i u srednjoj Evropi uglavnom u stranom vlasništvu jeste u tome što su domaće banke bankrotirale, u nekim zemljama više puta. Sutra bi to moglo da se dogodi Grčkoj i nije izvesno da bi država imala dovoljno novaca da sanira bankarski sistem i da ne bi bilo bolje da ga proda stranim bankama, ako se nađu kupci. Te strane banke su, međutim, domaće i kada je reč o zakonima kojima se reguliše njihov rad i kada je reč o prudencijalnim merama i kod supervizije, a i u odnosu na monetarnu politiku ukoliko zemlja ima svoj novac i samostalnu centralnu banku. Čak i u ovoj krizi je verovatno bankrotiralo više domaćih nego stranih banaka. Što otvara dodatno pitanje odnosa korupcije i nacionalizma, i naravno privredne efikasnosti.

U jednom času je Beker, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, kritikovao tadašnju republikansku administraciju i Kongres što nisu dozvolili da jedna kineska državna kompanija kupi jednu američku bankrotiranu kompaniju. Jer, ispravno je primetio Beker, kineski investitor rizikuje više od američke države, budući da ona uvek može da to preduzeće nacionalizuje. Što je otprilike status u kome se nalaze preduzeća u zemljama koje štite domaću proizvodnju od strane konkurencije, čime ih vlasti subvencionišu, što je vid bar delimične nacionalizacije. Sa subvencijom ide i uticaj na odlučivanje i poslovanje, o svim ostalim ograničenjima protekcionističke privredne politike i da ne govorimo.

Naravno, da li će država nacionalizovati privredu ili će privreda privatizovati državu zavisi od stepena korumpiranosti. U tome mogu da učestvuju strani, kao i domaći preduzetnici. U nekim slučajevima, stranci imaju manje mogućnosti usled strožih međunarodnih propisa, a u drugim domaći imaju veće mogućnosti usled bolje informisanosti. Ponekad, u boljim zemljama, preduzetnici, strani i domaći, ne moraju da traže posebne pogodnosti, jer su konkurentni, a političari ne moraju da se finansiraju mitom, jer im nije potreban da bi obezbedili željeni broj glasova.

Tako da je mnogo bolje uložiti napor da se poboljša politička konkurencija, a ne da se ograničava privredna privilegovanjem domaćih za račun stranih investitora.

 
Novi magazin, 31.05.2012.

Peščanik.net, 01.06.2012.