Petak, 15. april
Nisko panonsko nebo i jutro zastrto oblacima. Kao da zora kasni a ja ustajem zorom. Osvajam prostor sobe sa knjigama na stolu. Gomila knjiga. I uvek ona misao Valeri Larboa da je „čitanje nekažnjivi porok”. Godinama nije tako bilo – kažnjavalo se – ali porok ostaje to. U gomili knjiga nekih hiljadu strana o kraljevstvu Hazara. Ni govora o Kestleru i „trinaestom plemenu” ni o pravoj istoriji. Ovim novokomponovanim „pravoslavcima” je dosadilo da mrze Jevreje i našli su neke Hazare, to su im neki „jevreji” – to i pišu malim slovom – a to su im zapravo Srbi koji ne misle kao oni. I sve su nas popisali punim imenom i prezimenom i mi smo Jevreji koji nisu semitskog porekla. Dosadno ali nevino nije.
U pravu je Lav Šestov koji kaže da se knjige pišu da se nešto kaže, ali i da se mnogo toga sakrije. Ovi spisatelji mnogo toga i ne kriju. Svitanja su poziv na novu hrabrost. Jeste ta fraza patetična ali je tako. Knjige i dani kao poslovi i dani, onako kao kod Hesioda. Baš kao u Jevanđelju – Matej 6.34. – „Dosta je danu svakome zla svojega”. Zato i sviće.
Subota, 16. april
Subotom u „Danasu” redovno čitam – to je postalo obavezno – pesničke dijagrame Veska Ivanovića. Igrom reči koju znaju pesnici on u obilju kolokvijalnih reči i fraza svoju leoninsku strofu prelama tako da se u njoj rimuje i siva svakodnevica. I žaoka ironije koja okrepljuje. Nije preterano reći da je ovo nov glas u srpskoj satiričnoj poeziji. Veskov „snimak” je bolji od mnogih naših komentara.
Nedelja, 17. april
Od ranog jutra dug razgovor za radio i novine. Inače je to mukotrpan posao. Ponovo dogovori o mom predavanju o Dositeju u Novom Sadu. Muka mi je od toga. Ne od Dositeja i od predavanja nego od one publike sa kojom je uvek tu neki bliski susret. Oni su tamo i nose svoje nekakve Studeničke deklaracije i neko Đurđevdansko drugo srpsko pismo Haralampiju. Nije naravno to sva publika. Ovi pišu – i to potpisuju vladike brojne – da nas Dositej već dvesta godina vodi u mrak bezbožnog i trulog Zapada.
Stoga i ne očekujem mnogo od tog predavanja, ali poslovi i dani nalažu da ustanemo i pođemo.
Ponedeljak, 18. april
Novine su dosadne a još su dosadniji „junaci” u njima. Neko je započeo post do smrti iz političkih razloga. Baš nezanimljivo. Pišem za „Peščanik” jer tamo ima hrabrih. Razgovaram sa Svetlanom Lukić i taj me razgovor leči od posivele svakodnevice kojoj ni aprilske zore ne mogu da naude.
Utorak, 19. april
Višnje moje se bore s vetrom koji im rasipa behar koji kao da plamti. Iz ove bele vatre kao da govore simboli i signali bez kojih bi bilo još sivlje sve oko nas. Na stolu je nova sveska časopisa „Esprit” sa analizama koje su nezaobilazne. S vremena na vreme progovore i o našem balkanskom sivilu. Putujem u grad na razgovore o knjizi S. Rajić – bože. Kako treba mnogo decenija pa da ozbiljan istoričar progovori ovako kako autorka govori o kralju Aleksandru Obrenoviću.
Sreda, 20. april
Ova nedeljaje Strasna – to je staroslovenska reč za ono latinsko Passio. A stradanje Isusovo se tako iskazuje. Kao da je on car i svedržitelj. A nije bio ni car ni bog. Na liturgiji tokom nedelje zasmeta mi kada čujem ono „angeljskimi nevidimo dorinosima činmi”, to je bukvalno kopija vizantijskog dvorskog vojnog rituala kada vojska uzdiže novog cara na štitove, pošto je prethodnog smakla. A Njega plavokosog mladića iz Nazareta, Isusa, nije rodila božica neka leponoga Junona sa žudnim prsima i usnama. Njega je rodila siromašna Aramejka tajno, i on hoda vekovima na čelu povorke nemoćnih i umornih, starih i nesrećnih. Sa tim saputnikom smo – barem to je meni jutros jasno – uvek pred pragom velike nade. Šta se tu može. I rituali vremenom postaju rutina. A vaskrsenje je samo sinonim za tu ljudsku nadu. I meni je to i jutros u sivilu svakodnevice.
Četvrtak, 21. april
Dugi razgovori telefonom. Svi hoće „mišljenje” jer je lakše tako nego sam misliti. Iz „Republike” me podsećaju da sam obećao ogled o „poslednjem pravedniku evropske levice”. To je Edgar Moren, a ogled se razrastao do studije o tome šta bi to moglo biti nova levica, posle one sa mesijanskim proletarijatom i radničkom klasom koji su „izabrani”. Posao napreduje. Dogovor o promociji pesničke zbirke koja nije – tako kažu – primećena. Poezija mora da se primeti. Nedelja je strasna a poslovi i dani odmiču. Spremam se na put – ako bude, opet Pariz i gore na Monmartru ona klupa sa koje je Rastinjak bacio rukavicu Parizu – i do groblja na kojem leži Hajne. Tamo uvek ima ljubičica.
Danas, 23-25.04.2011.
Peščanik.net, 25.04.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
