Štrausov koncert i nacizam

Novogodišnji koncert Bečke filharmonije, 2014.

Foto: Getty

Bečki novogodišnji koncert je možda jedno od poslednjih opuštenih okupljanja svetske televizije. Prvog jutra nove godine, u 11 sati i 15 minuta po centralnoevropskom vremenu, na mestu koje sebe smatra epicentrom Evrope, grupa muškaraca u svečanim odelima penje se na pozornicu Dvorane Bečkog muzičkog društva (Musikverensaal) da bi izvela ritual koji slovi za simbol kulture i tradicije. A koji, naravno, nije ni jedno ni dugo.

Ta muzika je izrazito kafanska, a napisali su je članovi porodice Strauss za zabavu vojnika i posluge po jeftinim bečkim krčmama. Kao što se događa s većinom formi prljavog plesa, ova muzika se postepeno uzdigla od kafane do balske dvorane i uskoro su je simfonijski orkestri izvodili na bis, uz uzdahe uvaženih gospa wie schön / kakva divota.

Novogodišnji koncert je bombonjera sklopljena od valcera, polki, galopa, marševa i bilo kog drugog klasičnog muzičkog treša. Gleda ga 60 miliona ljudi u 90 zemalja, što je trijumf marketinga jednog brenda nad muzičkom supstancom, a čiji je zaštitni znak smajli „nade, prijateljstva i mira“. Njegova kulturna vrednost jednaka je dvostrukoj porciji turističkog kiča. Neškodljivo, osim ako vodite računa o zdravoj ishrani.

Ova tradicija je, međutim, nesumnjivo štetna. Novogodišnji koncert je nastao kao poklon nacističkim zločincima, kao maska za genocid. Bečka filharmonija nije oklevala da otpusti Jevreje i levičare čim je Hitler došao na vlast. Dvanaest muzičara je poslato u koncentracione logore, a 7 ih je tamo ubijeno. Orkestar je jednodušno prihvatio pripajanje Nemačkoj – „100% da“ na podsticaj dirigenta Karla Böhma – i spremno prionuo na kulturno čišćenje uklonivši Mahlera i druge velikane sa svojih zidova i iz svoje istorije.

Rasistički revizionizam je napredovao. Nacisti su srozali Beč na provincijsku prestonicu i Filharmonija se pobojala za svoj status. Zato su se muzičari dodvoravali Balduru von Schirachu, bečkom gaulajteru, ljubitelju muzike koji će poslati u smrt 65.000 bečkih Jevreja. On je aminovao prvi Straussov koncert 31. decembra 1939 godine, a prihod je usmerio u nacistički dobrotvorni fond Kriegwinterhilfswerk. Dve godine kasnije Straussov koncert je prerastao u redovni godišnji događaj. Orkestrom je dirigovao nacifikovani Clemens Krauss, a kasnije ga je zamenio sasvim pravoverni Willi Boskovsky. Wie schön, uzdisale su matrone.

Nacističko poreklo novogodišnjeg koncerta u Beču bilo je potisnuto do prošle godine, kada je jedan istoričar otkrio da je Filharmonija dodelila svoje odličje šestorici masovnih ubica, među ostalima i Schirachu, holandskom kasapinu Arthuru Seyess-Inquartu i čelniku železnica Rajha koji je slao vozove u Aušvic. Te počasti nisu opozvane do 2013, a neki od zločinaca su prisustvovali koncertima Filharmonije do 60-ih godina prošlog veka.

Kada vidimo uparađenu publiku Novogodišnjeg koncerta, sačinjenu od biznismena, slavnih ličnosti, političara i diplomata, nije nam teško da zamislimo njihove prethodnike u crnom na istim baršunastim sedištima. Moto ovog grada je Wien bleibt Wien – Beč se nikad ne menja. Njegovu ključnu karakteristiku uočio je Sigmund Freud: Schein über Sein – dobro izgledati je bolje nego biti dobar. U Beču je izgled najvažniji.

Posle decenija pranja svoje istorije, tokom poslednjih nekoliko godina orkestar je pod pritiskom počeo da se menja, ali njegovo nacističko nasleđe je žilavo. Karl Böhm, sjajan dirigent, ali ne naročito pametan čovek, govorio je da „nacisti nisu tako loši – oni žele da uklone žene iz politike“. Mnogi u Bečkoj filharmoniji bi se s tim složili. Orkestar donedavno nije primao žene. Jedno od perverznih zadovoljstava gledanja novogodišnjeg prenosa sastoji se u prebrojavanju ono malo žena kojima je dopušteno da nastupaju. Orkestar ima 7 članica naspram ukupno 130 članova, što je najmanji udeo žena u jednom simfonijskom orkestru 21. veka.

Austrijski i evropski zakoni zabranjuju polnu diskriminaciju. Pre 3 godine austrijski parlament je kaznio Filharmoniju smanjenjem budžeta za 2,29 miliona evra (ali su joj blagonakloni zvaničnici tu svotu doturili na mala vrata). U svoju odbranu muzičari ističu da njihov stil prelazi sa oca na sina, s rođaka na rođaka i da se tako čuva poslednji prepoznatljiv zvuk u globalno homogenizovanom koncertnom svetu. Ovi nepotisti su u pravu: nijedan drugi orkestar ne postiže takvu sladunjavu ulickanost u izvođenju Straussa niti takvu ironičnu distancu u izvođenju Mahlera.

Ali cena tog zvuka je neprihvatljiva predrasuda. Muzičarke i azijski muzičari koji pobeđuju na audiciji za orkestar Bečke opere nemaju pristup muškom klubu zvanom Bečki filharmonijski orkestar. Danas mnogi smatraju da su takvi stavovi neprihvatljivi. Filharmonija je doživljavala demonstracije i zakonske pretnje na gostovanjima u Sjedinjenim Državama. Ali ne i kod kuće i nikad ne na prvi dan nove godine. Sve dok je izgled važniji od suštine – sve dok svet uživa u muzičkim šećerlemama i previđa prljavštinu u kuhinji ove poslastičarnice, novogodišnji koncert iz Beča ostaće ljubimac miliona porodica i svedočanstvo o ljudskoj sposobnosti da se pogled skrene na drugu stranu.

Norman Lebrecht, The Spectator, 13.12.2014.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 03.01.2019.